I pored toga što imaju na dnevnom redu više hiljada stranica materijala u vezi sa prihodima i rashodima države u sledećoj godini, i što su imali manje od dva dana na raspolaganju za čitanje i pripremu amandmana na budžet, neki od narodnih poslanika su našli vremena da podnesu amandmane o pitanju koje se uopšte ne uređuje Zakonom o budžetu za narednu godinu. Naime, sudeći po pisanju medija (amandmani i dalje nisu dostupni na internetu!), nekoliko narodnih poslanika iz vladajuće SNS je podnelo amandman koji ima za cilj da se umanje plate nosilaca funkcija zaštitnika građana i poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Da bi predstava bila veća, predsednik Vlade se usprotivio takvoj inicijativi, predsednica Skupštine izjavila da će glasati protiv, ali poslanici, koji su u brojnim drugim prilikama demonstrirali bespogovornu podršku onome što zatraži vlada i onome što predsednica Skupštine signalizira, ostavili su amandman u proceduri, kako bi se povodom njega pričalo. Da apsurd bude veći podnosioci amandmana su i sami svesni da „nije u skladu sa zakonom“.
U čemu je stvar? Amandman je, koliko smo uspeli da sazanamo, tražio da se smanji razdeo za zarade zaposlenih kod ove dve institucije. Takva promena budžeta, kada bi bila usvojena, ne bi sama za sebe mogla da dovede do smanjenja zarada nosilaca funkcija poverenika i zaštitnika. Naime, njihove su plate određene zakonima na osnovu kojih su ove institucije i osnovane i neposredno su vezane za plate sudija Ustavnog, odnosno Vrhovnog suda. Visinu zarada i način njihovog određivanja, neposredno ili posredno određuju upravo narodni poslanici. Zato je otvaranje ovakve diskusije i priče o tome kako su plate nosilaca ovih funkcija „previsoke“ očigledno demagoško. O odsustvu elementarne logike govore i argumenti koji koriste predlagači amandmana – zašto traže da funkcioner za kojeg tvrde da ne radi svoj posao ili da ga čak radi protivno zakonu, dobijao platu od 130.000 dinara (umesto sadašnje, veće)? Ostaje pitanje da li inicijativa ima neki dublji smisao od demagogije i prilike za rat sa institucijama koje kontrolišu izvršnu vlast? Drugim rečima, zašto su poslanici otvorili tu temu upravo u doba rasprave o budžetu Srbije za sledeću godinu, a ne kroz podnošenje predloga za izmenu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakona o Zaštitniku građana (na šta ima pravo svaki narodni poslanik)? Teoretičari zavere bi mogli da razloge traže u želji da se diskusija o budžetu još više skrati, odnosno, da se odvuče pažnja sa pitanja o kojima se zaista odlučuje, na potpuno drugu temu. Drugo objašnjenje moglo bi da bude jednostavnije – da bi davanjem podrške da se na dnevnom redu nađe predlog zakona sa ovim tačkama dnevnog reda, parlamentarna većina na neki način dala podršku predlogu, što očigledno želi da izbegne.
www.transparentnost.org
