Spreman je Vođa, a i oni što mu se nemilosrdno i preko svake granice neukusa dodvoravaju, od jutra do sutra da priča kako u Srbiji teku med i mleko, kako smo ekonomski tigar regiona, kako po BND-u (koji on fenserski naziva Dži-Di-Pi) šijemo mnogo razvijenije zemlje od nas. Mediji pod njegovom kontrolom, a to je ogromna većina, čast retkim i zagušenim izuzecima, sve vreme sa ekrana i novinskih i stranica portala ubeđuju javnost da živimo u vremenu ekonomske renesanse, i kako samo lenji, zatucani, nesposobni – jednom rečju ološi – ne mogu u Srbiji da obezbede sreću za sebe i svoju porodicu.
U redu, svako ima pravo da laže, i svako ima pravo da u tom laganju bude bahat, arogantan, nenormalan. Ima svako i pravo da veruje u laži, da bira da živi u poricanju, da ne priznaje da je Srbija zemlja potlačenih robova; zemlja pod stranom okupacijom; zemlja sa najvećim stepenom odliva mladih. Niko, međutim, nema pravo da ubeđuje druge u istinitost tih gebelsovskih laži.
Postoje ljudi koji jednostavno nisu mogli ili želeli da se uklapaju u pljačkašku modernizaciju društva, koji nisu pristali na političko prostituisanje i prodaju vere za večeru ili dve, ljudi koji su odbili da prodaju svoj glas zarad ekonomskog ili kakvog drugog benefita. Ljudi koji još uvek poznaju pojmove poput pristojnosti, dostojanstva, poštenja, časti. I baš ti ljudi spadaju u kategoriju roditelja kojima je Skype postao jedini način da budu u kontaktu sa decom. Uložili su u vaspitanje dece ljubav, vreme, energiju, izveli su ih na put, a onda su ta deca – bez obzira na činjenicu što su bili dobri ili odlični studenti – bila prinuđena da vade pasoše i da apliciraju za neki od bezbroj programa za usavršavanje u inostranstvu. Ili da jednostavno krenu trbuhom za kruhom, budući da imaju nesreću da su rođeni u zemlji u kojoj se znanje stečeno u školskim klupama ne ceni. U zemlji u kojoj se diplome kupuju lakše od badnjaka u vreme komunista. U zemlji u kojoj su lažni doktori i ljudi sa kupljenim ili falsifikovanim diplomama na najvišim državnim funkcijama. U zemlji gde svršeni studenti rade kao prodavci u buticima ili u magacinima hiper marketa, pod uslovom da imaju sreće da ih i tu neko zaposli, jer je sada u Srbiji jedini faktor važan pri zapošljavanju stranačka opredeljenost.
Zanimljivo bi bilo da se u Beogradu organizuje parada tih roditelja, i bilo bi jako interesantno posmatrati reakcije na šetnju vremešnih stanovnika Srbije koji nose transparente sa natpisima „Skype je cool“, „Mi smo Skype roditelji“, „Vratite nam decu kućama“, itd…
Teško da bi tu Vođina medijska mašinerija mogla da pronađe načina da optuži te ljude za državni udar, i za atak na lik i delo premijera. Ne bi mogli da ih optuže ni za rušenje ustavnog poretka, a ni za izazivanje nereda.
Jer ti ljudi bi tražili samo jedno – da se obrazovani stanovnici Srbije vrate kući, da im se omogući da stečeno znanje primenjuju i da vode ovu zemlju u bolje sutra, umesto što svoj doprinos daju nekim drugim državama, gde će uvek – bez obzira na svoj status – biti građani drugog reda. To bi bila, što bi rekao glavni arhivator Đorđe Čvarkov, štogod parada! Ova kolumna može da se posmatra i kao predlog Skype roditeljima da se organizuju, i da prošetaju gradom, tek da se vidi koliko nam teku med i mleko, a koliko suze niz roditeljska lica dok noću čekaju da na monitoru ugledaju poruku „Contact is online“, i da bar na taj način budu u vezi sa decom.
Peđa B. Đurović
Kolumnista
