Slavica Burmazović o kidnapovanoj deci: Boli me što im se oči ne smeju

0
1736
Foto: Zoran Ilić / Noizz.rs

Slavica Burmazović ima prazninu za koju mi kaže da ne može da je objasni rečima. U tu prazninu stala bi njena tri deteta koje je otac Ejup Sabri Jundžu kidnapovao i 2015. odveo u Tursku.

Posle duge i neizvesne borbe, koja se često činila uzaludnom, doneta je presuda da se deca dodeljuju na starateljstvo majci i da se moraju vratiti u Srbiju. Pošto se posle presude ponovo ništa nije dešavalo, u novembru 2016. Slavica je ispred Vlade Srbije molila da joj naši zvaničnici pomognu da joj se deca vrate. Danas je januar 2018. Ništa se nije desilo ni promenilo. Deca će uskoro napuniti 13, 12 i 7 godina.

Našla sam se sa Slavicom i zamolila je da uz kafu, u jednom dorćolskom kafiću porazgovaramo kao mama sa mamom. Htela sam da je pitam kako se budi svakog jutra i nastavlja dalje.

Slavice, šta se dešava? Zašto sve stoji?

– Presuda je postala pravosanažna u septmebru 2016. Podignuta je interna poternica za njim u Turskoj. On je prebegao, deca su u Turskoj. Njega Turci štite, to jest turska policija. Njihova presuda je pravosnažna, interna policija ga navodno traži, da bi se deca vratila u Srbiju. Njihovo Ministarstvo spoljnih poslova jedino što je odgovorilo i to je jedino što je stiglo od njih pre godinu dana, da su „operativnim informacijama saznali da su deca i on prešli granicu i da nisu na teritoriji Turske, ali da nemaju dokaze da su izašli iz zemlje“. Ja pitam šta su operativne informacije, kako to nemaju dokaze, a napustili su zemlju? Nisu odgovorili nikada.

Čujete li ste sa decom?

– Imam kontakt s njima, preko whatsappa, s njegovog telefona se čujemo i sve vreme slušam: „U Siriji smo, pa smo u Iranu,…“. Taj kontakt sa njima je krenuo od avgusta prošle godine i to malo češće. Češće, s obzirom da dotle nismo imali nikakav skoro godinu dana. Sada ih pušta da me čuju i sve se svodi na forsiranje da mu dam papir da se odričem dece, da povučem tužbe.

Ko to traži?

– On.

Preko njih?

– Da.

Da li se on čuje sa Vama?

Da Vas podsetimo:  Mobilni telefon zamenila iglom za vez

– Čuje se. Ja ga čujem kako suflira deci.

Znači on preko dece od Vas traži da se odreknete dece i dignete ruke? Pa kako, odakle mu ta ideja?

– Steže se sve sada. Koliko god lokalna policija njega štitila, deci turski pasoši ističu sad u februaru. Tog momenta deca neće imati nikakav dokument. Oni ne idu u regularnu školu, već u versku. Tu ne trebaju nikakva dokumenta, ali ne možeš da se krećeš. A ako se on pojavi u nekoj ustanovi gde se uzimaju dokumenta za njih, ne može da ih izvuče jer je raspisana poternica. Moraju ga prijaviti.

oto: Privatna arhiva / Noizz.rs

Jeste li razgovarali sa nekim od naših političara skorije?

– Pričala sam sa ministrom Dačićem za Božić, i on je rekao da će uraditi sve što može, ali šta može da uradi? Ako se ja krijem negde u zemlji i znam nekoga iz policije, jer njegov rođak je na nekom višem nivou u policiji u Mersinu, meni jave – e pomeri, se, kreće racija…šta može bilo ko da uradi? Tako se ljudi kriju i po 10 godina. Znači njega mora neko da prijavi ili da stigne iz vrha. Pa kako sad doći na primer do Erdogana? Pisala sam ja i njemu jedno 50 mejlova, ali džabe. Gde ja krenem tu zastanem, imam utisak kao da su se sva vrata zatvorila. Imam presudu, sve ali džabe.

Šta kažu deca kada se čujete?

– Ono što im se kaže da moraju, suflirano. To su strogo kontrolisani razgovori preko njegovog telefona ili telefona njegove žene. Ne možeš ni da uđeš u neku intimniju priču, ja kada pokušam razgovor se prekine. S vremena na vreme se pokoškamo, pa mi sutra stigne poruka: „Mama izvini, morali smo to da ti kažemo“, pa se onda ta poruka izbriše, nestane…

Kakvi su njih troje?

– Znam da se lavovski bore i da su baš jaki.

Kad ste ih videli?

– U maju 2016. Taj jedan jedini put.

Kako se živi sa tom vrstom bespomoćnosti, ne sa tom vrstom problema, jer sa njim se boriš, nego baš sa činjenicom da si bespomoćna?

Da Vas podsetimo:  Desetogodišni Belopalančanin jedini dečak koji igra klasični balet u Nišu

– Kako moraš. Da mi nije sina koji ovde živi sa mnom ne bih mogla. On me drži u životu.

A da li je njemu teško?

– Jeste mu teško, ali on to drugačije kanališe.

Kako odgovarate na rečenicu: „Tako joj i treba, kad je bila s Turčinom?“

– Moje ponašanje, moj način govora prezentuju mene kao osobu. Kada ljudi bacaju šture uvrede tog tipa, bilo žene ili muškarci, to govori više o njima nego o meni. Niko nije hodao mojim čizmama, niko se nije nosio s mojim problemima i ne treba da me razumeju. Ti što govore „kurvo“, neka im bude, ali kako mogu znati kakva sam majka? Jedino što me boli u komentarima, ne znam zašto, ali me boli, to je kada kažu: „Nećemo mi više da plaćamo za nju.“ Ja dinara od države nisam dobila za borbu za povratak moje dece. Sve sam platila iz svog džepa.

Imate nadu da će Vam se deca vratiti kući. Da li posustanete?

– Ja znam da će moja deca doći. Bog neće da ti da ono što ne možeš da izdržiš. Nosiš svoj krst ceo život, koliko god bio težak drugom… možda ti ne bi mogla izdržati, pa ti ga Bog nije ni dao. Da li ja ispaštam neki greh, da li greh nekog svog pretka, da li je to meni neka kazna ili nauk, možda je mojoj deci nauk za nešto…ja to moram izdržati. Ja verujem da će moja deca biti tu, da će se sve te kockice složiti. Sve je to neka vrsta ispita za sve nas.

Da li se plašite nečega kad se budu vratili?

– Poslednjih godinu dana od kako je presuda pravosnažna, već mi je realnije da u glavi mislim šta će da se desi, kako mogu deca da odreaguju, kako će moj sin ovde reagovati. Tu je upliv tih drugih osoba u njihove živote. Postoje strahovi, ali moja krilatica još pre nego što se sve to desilo je ona koju je rekla Skarlet o Hara u „Prohujalo sa vihorom“ – Misliću o tome sutra. Rešavam problem jedan po jedan. Ako treba da se sruši 25 zidova neću razmišljati o 25. već o prvom, pa redom. Tako rešavam probeleme, drugačije ne mogu. Ako sad razmišljam o svemu što može da se desi ružno, neću videti ono lepo.

Da Vas podsetimo:  Koliko dugo sija olimpijsko srebro?

Život je toliki koliki jeste, trudiću se da sebe ne izneverim, onda moj decu.

Kada ih čujete preko telefona, kako izgledaju ti razgovori?

– Deca u tom uzrastu imaju glumački glas kada treba da kažu nešto što nisu oni. Ja to čujem i nije prijatno, ali kada se njihov glas pojavi tada čujem i ono neizgovoreno. Znam da me vole i znam da im nisu jasne mnoge stvari jer imaju dezinformacije. Imaju posla sa takvim biološkim ocem koji je psihološki profilisan kao manipulativni psihopata. Znam koliko to može da utiče na njih i da im izmeni psihu, ali znam i kako su rasli i da su zdravi i psihički i fizički.

On je napravio Facebook profil pod imenom mog šestogodišnjeg sina Tarika, tu postavlja povremeno neke fotografije. Ono što vidim je da se oči ne smeju, to me boli, što vidim da moja deca nisu srećna. Ali i to će proći.

Da li biste se udali treći put?

Da. Ja verujem u ljubav. Ljudska psiha, potreba, život…treba ti neko s kim ćeš deliti i radost i tugu. To što naletiš na nekog kretena, ne znači da su svi kreteni ili kretenke. Problem je što svi previše očekuju, a premalo daju i onda kada im neko daje- oni ne vide. Čovek se istroši kad stalno daje, moraš i da daš i da primaš.

Neke stvari iz našeg razgovora je teško preneti. Slavičinu ruku koja prelazi preko oka da obriše suzu dok se smeje i kaže mi: „Upalo mi nešto u oko.“ Neke rečenice koje ostaju da vise u oblaku dima iznad nas, nedorečene…ono što majka oseća prema deci ne staje u reči. Potreba za pravdom staje.

Ivana Stojanov

noizz.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime