“Slom vrednosti”? Naravno, kad ne cenimo vidljivo vredno!

0
266

Ako je društvo, svetsko pa i naše, “u tranziciji”, kako da u njoj ne budu i vrednosti? I ako se neumorno priča “iz čega” je tranzicija a retko “u šta” je, kako znati kakve se vrednosti “traže” umesto onih koje se “ne traže”? Ako je svetsko društvo u tranziciji iz industrijskog u postindustrijsko, kako da u njemu i dalje budu dominantne vrednosti industrijskog društva? Ali obavezni žal zbog “sloma vrednosti”, uz okrivljavanje ovog i onog (obavezno škole!), u medijima prati propagiranje tog “sloma”. Nesvesno i indirektno, popularisanjem negativnih vrednosti! Pogledajmo ne samo tabloide, nego “ozbiljne” medije, institucije i pojedince!

Svaka čast tragično i prerano preminulom Šabanu Šauliću, i svima koji su mu u svoje i naše ime, odali dužnu počast! Ali šta sa onim za šta ni najmanje nije kriv: nije jedini koji je to (zapravo manje), zaslužio? Pustimo medije, ko je ne tako davno došao na poslednji ispraćaj Kanaziru, dugogodišnjem predsedniku SANU? Ni jedan ministar! A morali su doći, bar prosvete i kulture. Bar premijer, ako ne predsednik… Kanaziru je “dosta” što mu ime ostaje u enciklopedijama, rečnicima, bibliotekama? A pomenutima slikanje na stadionu ili ispred skupštine grada, sa istaknutim sportistom? Tačno, ali šta ostaje nama kao vrednost? Tako je i “u lokalu”. Grad u unutrašnjosti nije metropola, u njemu ne živi predsednik SANU. Ali ako ima političare i gradonačelnika, ima i zaslužne građane. Kako se prvi odnose prema njima, zna se. Samo, kada ste videli sveštenika, takoreći profesionalnog i plaćenog borca za vrednosti, na sahrani poznatog i zaslužnog? A da nije “na dužnosti”!

Takozvani dobrotvori, nikako samo prema crkvi, svojevrsni su sveci ili heroji! Čine više nego što dužnost nalaže, čine što se ni od koga ne može tražiti. Tako je, još više sa najnovijima, davaocima krvi i organa. Da poštuju ono: “Ljubi bližnjega svoga!”, više je nego vidljivo. A “bližnji”, takav im je zaista. Nepoznat kao što su i oni, i bez mogućnosti da im uzvrati osim sa “Hvala!”. Čak ni parama… Kad ih je crkva hvalila? Da možda ne može, pošto se mešaju u Božja posla spasavajući one koje Bog hoće da uzme? Ne ide, to čine kompletna medicina i farmacija. A i ona, molitvama za ozdravljenje… Ispada, vidi se to, da davaoci života nisu ni približno cenjeni kao davaoci para! I što su anonimusi, slabije  prisutni u javnosti od davalaca para. A i primaoci para daleko su cenjeniji ili bar prisutniji, od primalaca krvi odnosno organa…

Razume se da daju za svakodnevnu pojavu kakav je “nečiji život”, dok se pare daju za “uzvišene ciljeve”. Neka su to crkva, manastir, neko ovozemaljsko “sveto”. Ali što ne i narodna kuhinja, porodilište? Kako je prošla “donatorska večera”, za isto kod nas? Oni koji utiču na javno mnjenje, slede istu logiku. Hvale ono zbog čega će i sami biti hvaljeni, bar biti “u javnosti”. Služe, kao i darodavci, visokom i svetom! To što je, tamo neki Seneka, rekao da je čovek čoveku svetinja, njegova je stvar. Uostalom, rekao je jako davno. A što je prošlo, povratka mu nema.

Radovan Marjanović
Izvor: kolubarske.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime