„Slovo“ o đonovima
«Bauk kruži Balkanom, bauk putinizacije» verovatni je moto ad hock «demokratske» odluke gradske vlade Beograda, kako bi se umilili «kaubojskom nadzorniku» na brdovitom Balkanu.
Ono jest da ovog puta nisu «šljive sadili», ali su ipak zadato hitro odradili.
Neke ulice tamo u centru gradskog jezgra poneše imena partizanskih «jahača belog konja», tek toliko da se znade, ko je to Srbe i «oslobodio» toga oktobra pre sedamdeset leta.
Da, uz sovjetske oslobodioce, defilovao je oslobođenim Beogradom i partizanski stroj Krajišnika iz Like i Potkozarja,te se sada tako opet može zloupotrebiti i reciklirati ona stara lažna priča o «svetloj» ulozi «sinova svih naših naroda i narodnosti» u «završnim operacijama za oslobođenje naše Domovine», ali ne i Otadžbine.
Nekako se to baš uklapa u vizuru «tetke» Angele o pakovanju u zajednički «ram» zemalja zapadnog Balkana, samo sada je dodato i šiptarsko keče sa kaubojskim zvezdama i prugama.
Najvažnije je ipak da ti «primitivni» Srbi budu sabijeni u «ram» dobre stare preteče EU, čija se zločinačka rabota izvođačkih radova u Mačvi ne može sakriti, ni vek posle.
Davne 1928.godine grupa samozvanih terorista iz tadašnje kraljevine SHS, zasede u nemačkom lepom gradu Drezdenu, da se pod patronatom tajnog udruženja poraženih naroda u Velikom ratu zvanog Kominterna, dogovaraju o nasilnom razaranju države koju je oslobodio srpski ratnik– seljak, zanatlija, školarac, ali i dobrovoljac srpski, iz zarobljeništva u Rusiji ili iz daleke Amerike.
Krajišnici-Srbi radili su tamo u majnama (rudnik), pa se odazvali na poziv velikog Tesle i Pupina, kao članova glavne uprave Srpske Narodne Odbrane, da fizički pomognu oslobađanje svoje Otadžbine Srbije.
Kaubojski nadzornik ako ćemo po pravdi Boga istinoga, zaboravio je da na zajedničkoj proslavi u Beogradu uz Vladimira Vladimiroviča, najpre mesto ima demokratski izabrani predsednik Republike Srpske, kome on ni slučajno ne uputi «sugestivnu pozivnicu».
Krajišnici su ipak defilovali dva puta u prošlom veku, gradom Beogradom kao njegovi oslobodioci i to oba puta od istog neprijatelja.
Da samo potsetimo «zaboravne» da je tokom Velikog rata preko 48000 Srba-Krajišnika bilo u srpskoj vojsci, što kao bivši zarobljenici KuK na istočnom frontu gde pljunuše na «carsko puce» predavajući se masovno bratskoj ruskoj vojsci, što kao pristigli dobrovoljci iz Amerike.
U trenucima odmora na Solunskom frontu čula se uz «Tamo daleko» i «OJ ,Moravo» i njihova pesma, – «Kralju Petre živio Ti Đorđe, pusti vojsku da kroz Bosnu prođe».
Oni su se bori da njihovi sinovi i unuci u Otadžbini svojoj, svoju vojsku na svom jeziku služe, a ne tuđu za tuđega cara!
Jeste da se njihova divizija, na zahtev zapadnih saveznika, tada zvala «Jugoslovenska» (tako poznata sugestija demokratske provenijencije!) ali je u toj diviziji, istorijske istine radi bila samo četa «Zrinski i Frankopan» Dalmatinaca, koji dođoše iz Amerike plašeći se talijanske okupacije, i «šaka» Slovenaca iz «Primorske» takođe uplašenih od istog budućeg osvajača.
Ponovila se istorija Srbima i u II svetskom ratu a «pobednici» iz Hrvatske i Slovenije tokom perioda njihovog boravka na «privremenom radu» u Beogradu, uporno su pokušavali da zgade Srbe – Krajišnike njihovoj srbijanskoj braći, jer su tokom izvođenja svojih «radnih zadataka» utvrdili da još uvek ima više Srba nego vrba.
U vreme građanskog rata devedesetih godina prošlog veka u zajedničkoj državi koju su Srbi dva puta iz pepela dizali a ostali je razarali, sugestija demokratskih usrećitelja iz EU i NATO-a glasila je «Srbe na Srbe»!
Zato je sinu najvećeg ratnog profitera u Srbiji iz vremena Velikog rata, sada naprasno dodeljena ulica kao dobrom poslušniku KuK štabs-feldvebela Josipa Broza – Tita, čiju će ulogu veličati potomci «komunističkih oslobodilaca», samo da se nekako spreči dolazak Vladimira Vladimiroviča u Beograd na zajedničku proslavu!
Hiljade i hiljade preživelih srpskih ratnika iz Velikog rata proklinjale su Kočinog tatu zbog kartonskih đonova za opanke koji su se raspadali, po vrzinama i gudurama valjevske Podgorine u jesen 1914-e.
Posle pobede u Velikom ratu otvorena je rasprava u skupštini o «opančarskoj aferi» ali bezuspešno, razvodnjena od nove opozicije u novoj zajedničkoj državi zarad «viših ciljeva», kako se i danas formulišu štetne odluke!
Tatin sin odrašće pod utiskom «opančarske afere» u srbomrsca-mondijalistu koji će po naređenju KuK štabs-feldvebela Josipa Broza-TITA izvršiti svako naređenje, čak i ono na izrazito srpsku štetu.
«Okupator» najlepše vile na Dedinju, uspela je «crnogorska priča», izvršio je svako Brozovo naređenje, jedino nije uspeo da prigrabi deo severe grčke pokrajine Epir, koju «makedonski komunisti» uporno i sada nazivaju Egejska Makedonija. Svejedno, i njemu će «šljivari» naprasno pokloniti ulicu, iako o stogodišnjici Velikog rata ima još mnogo pravih junaka koji su je zaslužniji, ali oni su bili samo «primitivni» Srbi!
Te 1944. godine u redovima srpskih krajiških divizija (uz nešto Hrvata i muslimana) bilo je i kvalitetnijih i vojno sposobnijih starešina od Peka, međutim, njihovo komandovanje u beogradskoj operaciji značilo bi da je Srbin nastavio tradiciju Živojina Mišića i Stepe Stepanovića, a to se po svaku cenu moralo sprečiti kako bi se uspešno ostvarila vizura «demokrate sa cigarom» i «sina svih naših naroda i narodnosti», nakon njegovog tajnog razgovora sa rimskim papom.
Srpskim partizanskim divizijama iz Srbije nije dato i da oslobađaju Beograd po drugi put od istog neprijatelja, a njihovo oslobađanje «grada heroja» Zagreba uporno će se negirati.
Jeste da postoje fotografije njihovog ulaska u grad, pre ostalih partizanskih formacija ali se to nije isticalo, iz razloga «viših ciljeva»! Kako bi se tada veličali «hrvatski» partizani naprasno «vaskrsli», posle usvajanja Ustava iz 1974.-e godine.
KuK štabs-feldvebel Josip Broz, prihvatio je predlog tadašnjeg komunističkog dogmate Milovana Đilasa o nemilosrdnom obračunu sa «klasnim neprijateljem», te je tako oslobađanje Beograda 1944.-e godine, u kolektivnom pamćenju starih beograđana doživljeno i kao «kristalna noć» srpske građanske klase. Nezakonito je pogubljeno preko 30000 stanovnika a u njihove kuće i stanove većinom, samovoljno useliše «crnogorski oslobodioci».
Potomci «crnogorskih komunista» devedesetih godina prošlog veka plasiraće tezu o navodnoj samovolji Srba-Krajišnika posle oslobađanja Beograda i ako je to bilo Đilasovo naređenje, a načelnik OZN -e za Beograd kao neposredni nalogodavac , beše «crnogorski komunista».
To se eto baš uklapa u tezu «Srbe na Srbe» koju tako rado podržavaju i Vatikan i EU, pa je zato u vreme «demokratske» vlasti u Beogradu i otkrivena spomen ploča književniku Milovanu Đilasu, «preteči borbe protiv komunističkog jednoumlja»!
Na ploči ne piše ništa, o «pasijim grobljima» za Srbe u Crnoj Gori i otimanju srpske pokrajine Baranje, dok je bio predsednik partijske komisije za razgraničenje između Hrvatske i Srbije. Ne piše ništa, ni o njenom darivanju «svome milome kumčetu» u Zagrebu!
«Nije kum dugme», kaže stara srpska poslovica!
Promena svesti kod «primitivnih» Srba kao EU projekat, bila bi ozbiljno uzdrmana dolaskom Vladimira Vladimiroviča na zajedničku svečanost u Beograd. Bila bi to i priča o sprečavanju pokušaja ponovnog otimanja, zajedničke pobede nad istim neprijateljem u prošlom veku.
Moglo bi izazvati neželjene posledice po neodrživi projekat «katoličko-kominternovskog rama» za Srbe, opet u germanskoj izvedbi i opet u WASP režiji!
Naručeni eksperti za održivo ekonomsko zajedništvo kao narikače već kukaju za gladnim Srbima, koji nikako ne umeju da uvide opravdanost zahteva za ulaskom u novi tor, dok «kaubojski nadzornik» pokazuje ispod kaputa i korbač dajući intervjue «nezavisnim» medijima.
Strah od slike razdraganog srpskog naroda, koji pozdravlja Vladimira Vladimiroviča na ulicama Beograda preti da pokazan snimkom RT, a ne CNN, zauvek razveje lažne ankete o rastućem EU opredelenju «primitivnih» Srba, predvođenih «usrećiteljima» iz dvorišta RKC nadbiskupije u Beogradu sa «sesije pod šljivom»!
Projekat neskrivenog pokušaja ponovljene krađe srpske pobede možda je upravo tu i «bezgrešno» začet, kao u dva uspela u prošlom veku.
Da li je srpski misleći podmladak uvideo ovu planiranu podvalu, koja uvek uspeva u projektu «zajedničke» države. U izvedbi Svetozara Pribićevića (koji je svukao KuK uniformu zagrebačke pukovnije koju je nosio na Drini 1914.- e) u prvom, a (štabs-feldvebela sa Gučeva 1914.-e ) Josipa Broza (Tita) kao predlagača u drugom, uspelom pokušaju!
Oba su predlagača (slučajno?) nosila uniformu preteče EU, dok su vršeni nebrojeni zločini u zemlji Srbiji, nad ženama, decom, starcima, ranjenicima i zarobljenicima, pre jednog veka.
Sme li misleća Srbija samu sebe da liši istorijskog pamćenja i sećanja, zarad zahteva potomaka preteče EU za nasilnom promenom svesti i istorijskog pamćenja?
Smeju li da ubede narod svoj da ponovno dobrovoljno legne u Prokrustovu postelju, čiji je ram odredila tetka Angela uz makaze vatikanskog pape i «kauboja sa divljeg zapada», a na štetu svih Srba!
Hoće li Srbi dozvoliti da ponovno budu ukalupljeni u zajednički ram, i to sada po meri potomaka terorista iz lepe nemačke varoši Drezdena, kao izvođača kasnih radova?
Znači li to da će Ličani-Srbi ponovo postati hrvatski, a Kozarčani-Srbi ponovo bosanski partizani, i ko to sada treba igrati kozaračko kolo na Slaviji?
Znaju li Srbi da bi to značilo i odlazak srpske Vojvodine i srpske Raške oblasti, koju su komunisti uporno nazivali turskom odrednicom Sandžak!
Vitalij Žučni
______________________
Napomene:
Carsko puce – naziv kod Srba-Krajišnika za oznaku na kapi KuK uniforme u Velikom ratu.
Šljivari – pogrdni naziv za hrvatske plemiće, koji su svoga mađarskog kralja Belu IV (krijući ga od Tatara) hranili isključivo šljivama, plašeći se da mu iz svojih domova donesu kvalitetnu hranu.
WASP – (beo, anglosaksonac, protestant) naziv za potomke «bostonske čajanke» u SAD.
