Slučaj Lili Marlen

Kuvar u jednom skadarlijskom restoranu izgubio je posao, jer je grupa nemačkih turista od kafanske muzike naručila „Lili Marlen“, a on, revoltiran, istrčao iz kujne i prekinuo muziciranje.

Vest kao vest za domaće medije. Po šablonu: srpski rodoljubivo-pravdoljubivi temperament, u okršaju sa srpskim podaničko -„alavo na pare“ temperamentom, oko nacističkih sadista, koji nas i dalje tretiraju kao nižu rasu.

A da li je baš sve tako, da li je trebalo tako, da li je moglo i trebalo drugačije?

Najpre, da rasčistimo. „Lili Marlen“ nije nacistička pesma. To je pesma o ljubavi vojnika, prema devojci s kojom se sastajao ispod fenjera, ispred kasarne, pre nego što je poslat daleko od svog mesta. Pesmu je za vreme Prvog svetskog rata napisao učitelj iz Hamburga, Hans Lajp, i prvi naziv joj je bio „Pesma mladog vojnika na straži“. Muzičku podlogu za pesmu je tek 1938. napisao Norbert Šulce, i tad je pesma je nazvana „Devojka pod fenjerom“, ali je ostala upamćena pod imenom „Lili Marlen“, što je kombinacija imena tadašnje Lajpove ljubavi i jedne prijateljice.

Nemačka varijanta pesme snimljena je 1939. godine (peva Lala Andersen), dok je verziju na engleskom otpevala nemačka, u Americi naturalizovana, pevačica Marlen Ditrih, po tekstu Tomija Konora.

Narod ovdašnji vezuje tu pesmu za okupaciju, zato što je prvi put puštena na Radio Beogradu, tokom rata. Poručnik Karl Hajnc Rajntgen, koji je upravljao stanicom, je iz Rajhsradija iz Beča dobio nekoliko paketa otpisanih ploča, i među njima je bila tada malo poznata pesma „Lili Marlen“, izdata u svega 700 primeraka. Zbog nedostatka drugih ploča, Radio Beograd je od 18. avgusta 1941. često emitovao ovu pesmu.

Pesma je za kratko vreme postala vrlo popularna, uprkos protivljenju nacističkih organa vlasti. Jozef Gebels, nemački ministar propagande, čak je naredio prestanak njenog emitovanja, ali su posle toga, u Radio Beograd počela da pristižu mnogobrojna pisma nemačkih vojnika sa svih strana Evrope, u kojima su molili da se pesma vrati u program. Radio Beograd je vratio pesmu u svoju programsku šemu, i od tada ju je emitovao svake večeri u 21:55.

Vojnici stacionirani po Mediteranu, uključujući i nemačke odrede u Africi i britanske pripadnike Osme armije, redovno su podešavali svoje radio-prijemnike kako bi je čuli. Čak je i Ervin Romel, komandant nemačkih snaga u Africi, bio ljubitelj ove pesme i zajedno sa vojnicima ju je slušao svako veče. Različite verzije pesme, na istu melodiju, postale su vrlo popularne među savezničkim trupama pri iskrcavanju u Normandiju, kao i među onima u Italiji.

Realno, u ovoj pesmi ničeg ratnog, nacističkog, ubilačkog – nema, sem ako se ne složimo da „od ljubavi mož` se rikne“. Ono šta je takođe realno u zemlji Srbiji je da ta pesma može da izazove negativne emocije zbog simbolike, a ne zbog sadržaja. Uostalom, u samoj Srbiji je „Lili Marlen“ bila deo nekoliko perfomansa, pozorišnih predstava, pevala ju je Ekstra Nena u prenosu na TV Srbije, korišćena je u „Andergraundu“ Nemanje Kusturice, u TV serijama… Znate li da ju je rado slušao i Tito?

Zašto je, onda, uopšte ispao problem?

Nije baš da Švabe, pa sve da su iz neke poslednje nemačke zabiti, ne znaju da bi ta pesma mogla da izazove negativne emocije u državama koje su žestoko propatile pod nemačkom čizmom. Dobro, to nije baš „Dojčland iber ales“, ili neka propagandna pesma koja je svirala s javnih zvučnika dok su nacisti odvodili živalj ovdašnji na streljanje, ali… Ovde negde bi mogla da se stavi analogija sa sviranjem nekih srpskih rodoljubivih pesama u delovima bivše SFRJ u kojima je vođen rat 1991.-1995.: naravno da ljudi u tim krajevima ne mogu da gledaju blagonaklono na tu muziku, bez obzira što je napisana još s početka 20. veka i u sasvim drugačije svrhe.

Dakle, greška – ili provokacija – gostiju: čak mislim da je momenat s naručivanjem deo klasičnog iživljavanja u stilu „vi ste niža rasa“, „kupujemo vas za male pare“ i slično. I nije baš da se satrsmo da pokažemo da je drugačije, zar ne? Iskreno?

S druge strane, imamo grešku nazočnog kuvara. Reakcija je preterana, ali najmanje zbog toga što ni on, kao ni ogroman broj ljudi kod nas mnogo toga ne zna, i rezonuje u stilu „a Srbin viljuškom – boc!“. On je najamni radnik, kod čoveka (vlasnika restorana) koji, pretpostavimo, ima devizu „gost je svetinja“. Dakle: radiš za gazdu, koji ti daje platu od novca koji zaradi od gostiju u tom restoranu. Ako ti već nešto smeta – a tu smetnju ljudski mogu da razumem – izađeš, kažeš menadžeru, ako on ništa ne preduzme, vratiš se poslu (ako možeš da istrpiš) ili daš odmah otkaz (ako te mnogo povređuje) , a sutradan uradiš ono šta si svakako uradio: odeš u medije. Onda pritisak javnosti bez izuzetka radi za tebe, gnev pada na Nemce i menadžera, a vlasnik restorana, da bi izbegao ono čuveno „ja više nikad u taj restoran neću kročiti“, otpušta menadžera, vraća i nagrađuje kuvara, izvinjava se javnosti, i možda u duhu predimenzionirane kontrareakcije, čemu smo takođe kao narod skloni, stavlja natpis „zabranjeno za Nemce i pse“ na kafanu. Dobro, za ovo se šalim. U svakom slučaju, odijum javnosti je na nacističkoj unučadi, heroji su kuvar i vlasnik, a najveći magarac – menadžer.

U stvari, najveći krivac i jeste menadžer. Jer njegov posao nije (samo) da nadgleda da li konobari kradu, a kuvari pljuju u hranu. Na njemu je i da „hendluje“ sve krizne situacije, pa i ovakve provokacije, u lokalu. Po meni, on je trebalo da priđe muzici, i naloži muzičarima da posle „Lili Marlen“ za iste goste odsviraju „Marš na Drinu“. Onda, da pošalje turu pića Nemcima i da im sa širokim osmehom nazdravi u stilu – „eto, ovo su slušali vaši dedovi dok su usranih gaća bežali iz Srbije“.

Gosti siti i domaćinski ugošćeni, pritom istoriji i gospodstvu naučeni, a nacionalni ponos zadovoljen. I ponovo: mi heroji, a Švaba ode podvijena repa.

Nebojša Vučinić

www.kolumnista.com