Živojin Ćosić iz Runjana kod Loznice proveo je 50 dana u pritvorskoj jedinici zbog “dizanja panike i vređanja”. Svi koji rade na očuvanju sistema vlasti ekspresno su se organizovali i utamničili običnog čoveka.
Do danas javnosti nije poznato ko su “apsolutni idioti iz vrha gradske vlasti” koji su rušili u Hecegovačkoj, iza kojih je ostala jedna ljudska žrtva.
Jovana Popović iz Kikinde čija je pesma “Bagra” postala svojevrsna himna demonstracija nezadovoljnih građana, uhapšena je i zadržana u Zabeli skoro mesec dana tokom vanrednog stanja zbog navodnog “nepoštovanja mera obavezne izolacije”.
Do danas nije poznato ko su siledžije koje su davile fotoreportere i novinare i odvodile ih sa ulica na dan inauguracije Velikog Vođe.
Novinarka Ana Lalić uhapšena je zbog toga što je tokom vanrednog stanja objavila informaciju da u Kliničkom centru Vojvodine nedostaju osnovna zaštitna sredstva koja bi pomogla herojskim naporima lekara da spasavaju ljudske živote tokom smrtonosne pandemije.
Do danas nije poznato koliko smo respiratora kupili, koliko poručili, po čijoj proceni i koliko je to koštalo budžet Republike Srbije.
Sve ovo su s jedne strane primeri teškog kršenja ljudskih prava u Srbiji, a s druge strane – bahatosti vlasti koja gospodari ovom zemljom već osam godina.
Sve ovo su primeri da je Srbija podeljena na građane prvog reda (u koje spadaju članovi Srpske napredne stranke i njihovih satelita s krajnje desnice i lažne levice) i “one druge”, manje važne.
Poslednji primer te vrste je slučaj Čačanke Tanje Milošević. Njen “greh” je taj što je šef Internet tima Pokreta za bezbednu Srbiju i simpatizer Dveri. To je bilo dovoljno da od početka godine dobije gomilu degutantnih poruka kojima je vređana, ucenjivana, šikanirana i vrbovana.
“Neću da ćutim i živim u strahu. Ucene i pretnje koje sam dobijala od lica koje se predstavlja kao Dalibor Belošević sam dokumentovala, ali nisam nikada saznala da li je to njegov pravi identitet, kao ni to da li radi za SNS ili je njihov aktivista”, govori ogorčena Tanja pokazujući poruke koje je dobila od za nju nepoznatog muškarca.
“Povod za pretnje, ucene i uvrede koje sam dobijala je bez sumnje fotografija snimljena tokom jednog protesta, na kom stojim pored Boška Obradovića. Zato sam i sigurna da je taj Dalibor Belošević deo tima koji vrbuje, ucenjuje i preti svima onima koji nisu za SNS”, nastavlja svoju ispovest Tanja:
“Želeći da verujem u zakone moje zemlje, u rad policije i u nezavisno Tužilašto, podnela sam prijavu Policijskoj upravi Čačak i dala izjavu. Nedugo po mom davanju izjave, oglasio se i ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, do kog su, preko društvenih mreža, stigle informacije da se neko od aktivista SNS “zaigrao”:
“Nažalost, ispostavilo se da će sve ostati na pustim obećanjima. U sred vanrednog stanja Tužilaštvo donosi odluku nema mesta za pokretanje postupka jer se ugrožavanje moje bezbednosti nikad nije desilo…”
“Moju priču delim sa vama kao žensko koje živi u Srbiji. Želim da moje iskustvo bude apel drugim ženama i devojkama da ne prećutkuju bilo koji oblik nasilja. Ova država je dužna da zaštiti sve njene građane podjednako, bez obzira na političku pripadnost”, poručuje Tanja.
Nažalost, u ovom trenutku, očito je da se još uvek delimo kao da živimo na Životinjskoj farmi Džordža Orvela. Potpisnika ovih redova pomalo teši što su “oni koji su jednakiji od drugih” – svinje.
