Smanjenje plata – nerazuman čin (2)

2
973

Umesto koristi dvostruka šteta?

TablaOno što je jasno svakom srpskom domaćinu, izgleda, nije jasno srpskim vlastima. Nigde se u svetu nikakva korist nije mogla ostvariti prinudnim smanjenjem plata. Stezanje kaiša je, zapravo, jalovo ušančavanje u besmislenom uverenju da se takvim nasilnim vidom štednje može krenuti u ekonomski oporavak. Stvar je tu krajnje prosta: što manje dinara u opticaju, to manje i odlazaka u prodavnice; a manje odlazaka u prodavnice – to je i manje posla za srpske firme, kako privatne tako i državne. Manje posla za srpska preduzeća dovešće do novih (masovnih) otpuštanja radnika. Kome prodati srpske proizvode, ako znamo da je veoma mali broj onih preduzeća koja uspevaju da naprave ozbiljan proizvod za izvoz? Dakle, jedini siguran efekat stezanja kaiša biće nagomilavanje roba u skladištima i, potom, stavljanje ključeva u brave i u onim firmama koje su do danas solidno poslovale. S druge strane, pošto će dinara biti manje u opticaju, verovatno će doći do njegovog „jačanja“ u odnosu na evro, a to bi moglo da pogoduje samo uvozu, ukoliko bi bilo dovoljno onih koji bi bili u stanju da na domaćem tržištu kupuju robu iz uvoza. Ako se isti postupak otimanja deset posto prihoda primeni i na penzijama, tada je jasno da će bruto društveni proizvod rapidno opasti, možda baš za tih 10 posto koje bismo, navodno, želeli da uštedimo. I umesto nekakve koristi, daleko je izvesnije da ćemo na kraju imati dvostruku štetu.

145837903553649de216f15898797851_origUmesto nasilnog smanjenja plate, daleko veći efekti bi se ostvarili u javnom sektoru, kada bi se uspostavila striktna kontrola trošenja republičkih, pokrajinskih i opštinskih budžetskih sredstava. Na primer (da se opet vratimo školama), niko ne kontroliše na koji način se nabavljaju, koriste ili raspodeljuju takozvana „potrošna sredstva“. Takva nabavka nikako se ne bi smela prepustiti na volju školama (ili drugim javnim ustanovama), jer je to uvek prilika za zloupotrebu. Čovek nije po prirodi stvari pošten, jer poštenje je pitanje savesti i moralnog integriteta jedinke. Iako u pravu postoji prezumpcija nevinosti, bilo bi, čini se, pogrešno da se i u poslovanju krene od prezumpcije poštenja. To jeste, stavljanjem ljudi u poziciju da njihovo poštenje bude unapred pretpostavljeno, čak i čvršći karakteri bili bi dovedeni u iskušenje. Mogućnost da se nešto „dodatno zaradi“ na manipulaciji „potrošnim sredstvima“, a da o tome niko ne postavlja pitanja, sigurno je nešto čemu većina ljudi ne bi bila u stanju da se suprotstavi. I to ne zato što su inherentno nepošteni, nego zato što je takva prilika za nešto ‘preko pogače’ – pogotovo u jednom duboko osiromašenom društvu – „prirodan“ generator nepoštenja.

Da Vas podsetimo:  KRIJU ISTINU Za 30 godina izgubićemo ceo Beograd!

Tu je i korišćenje telefona, koje košta desetine hiljada dinara i u najmanjim školama. Uzmimo jednu seosku školu u zrenjaninskoj opštini sa osam odeljenja i oko 100 učenika u čije poslovanje je autor ovog teksta imao uvid, a koja može da posluži kao primer kako se arči prosvetni dinar, jer je slična situacija širom Srbije. Za troškove telefona, interneta (koji je za škole, kažu, besplatan), održavanje alarma (koji u toj školi ne postoji), kao i za izvesne (ne zna se koje) kompjuterske usluge, utrošeno je blizu 3.000 evra za nepunih deset meseci. Dakle, na pomenute stavke odlazilo je mesečno preko 30.000 dinara. Pokušajmo da zamislimo koliki su troškovi u onim javnim ustanovama u kojima se velikom broju radnika daju mobilni telefoni, sa limitom od hiljadu pa do pet i više hiljada dinara, ponegde s pravom na roming, i gde se fiksnim telefonom služi kako ko stigne.

Sekretari, direktori, računovođe

Stigle su i neke kritike na moj prethodni tekst na temu smanjena plata u prosveti. Slažem se da u nekim velikim školama, sa 30 i više odeljenja, sekretar škole može da ima više posla. Negde sekretar, verovatno, pada od umora, baš onako kako jedna čitateljka kaže u svom komentaru. Ipak, u pomenutom članku orijentisao sam se na male seoske škole, u kojima ima oko sto ili manje od sto đaka. U takvim školama sekretari se primaju na 50-60% radnog vremena.Neko je tu s pravom rekao da postoji Pravilnik o ceni usluga u kome jasno stoji da „škola sa 24, odnosno 32 odeljenja ima sekretara škole“. Iz pomenutog člana jasno proizilazi da škole sa manje od 24 odeljenja nemaju pravo da uposle sekretara. Naravno, taj pravilnik se ne poštuje kada su u pitanju sekretari škola i administrativni radnici, ali isti pravilnik se strogo primenjuje na nastavnike.

Dakle, nemam ništa protiv sekretara, ali i njihov rad mora da bude „merljiv“, barem onoliko koliko je merljiv rad nastavnika, zar ne? U stvari, sekretari su najčešće (iako ima izuzetaka) dobijali to radno mesto kao „nagradu“; to jeste, političke partije su tako, bez poštovanja Pravilnika o ceni usluga, zapošljavale svoje članove na osnovu “zasluga“.

Isti Pravilnik nalaže da samo „škola sa preko 32 odeljenja, ima i administrativnog radnika, srazmerno većem broju odeljenja, a najviše jednog administrativnog radnika“. Prođite Srbijom i videćete da i škole sa osam odeljenja imaju administrativnog radnika, a ponegde se tamo mogu naći i dva administrativna radnika. Znam jednu seosku školu sa osam odeljenja, koja je u jednom trenutku, imala zaposlena dva administrativna radnika, računovođu, sekretara, psihologa i pedagoga.

Takođe, tačno je da u školi sa osam odeljenja, po istom Pravilniku o ceni usluga, škole sa manje od 24 odeljenja mogu imati samo 0,5 direktora. Ali, još jednom, Pravilnik o ceni usluga i dalje važi samo za nastavnike. Zašto?

Putuješ fiktivno, a pare se kote

Na putne troškove nastavnika (u istoj školi) trošilo se oko 4.000 evra. U poslednje vreme takav trošak se drastično povećao, jer su neki zaposleni „promenili“ mesto boravka, to jeste, „preselili“ su se iz Zrenjanina u Novi Sad. Naravno, takvo preseljenje je fiktivno, jer zaposleni ne odlazi u Novi Sad, već i dalje živi u Zrenjaninu. Eto, genijalan način da se dođe do „dodatne zarade“, koja u ovom slučaju iznosi više nego što iznosi plata radnika zaposlenih na održavanju higijene u školi. Koliko su slična „preseljenja“ masovna u Srbiji, niko uistinu ne zna, jer ne postoje službe ili inspekcije koje se interesuju da razotkriju takve mutne rabote. Dakle, ako hoćete da imate povećan prihod (bez rada i muke), jednostavno odjavite se iz mesta u kome živite i prijavite se u nekom mestu koje je udaljeno barem 50-60 km; i svakog dana vam u džep uleće jedna do jedna i po „hiljadarka“. Ako se toga do danas niste setili, zamislite se nad vašom inteligencijom; i požurite da pod hitno promenite mesto prebivališta. Idealno bi bilo da „odsednete“ kod nekog rođaka u Beogradu; odatle možete da „putujete“ na sve strane ove naše, sve kraće, države. I tako, putujete dok sedite u vašoj toploj sobi i još za to budete pristojno plaćeni. Dvesta do trista „evrića“ nije za bacanje, zar ne? Za desetak godina takvog „putovanja“ možete da otplatite „kreditčić“ za jedan jednosoban stančić (tek da se nađe); pa da se u starosti hvalite unucima kako ste bili (i ostali) ekstraordinarno vispreni, pametni, vredni i sposobni.

Za službena putovanja uzeto je oko 1200 evra, to jeste, malo više od 120 evra mesečno, valjda, kao malo pristojniji džeparac jednog srpskog promućurnog gospodina, onog s promenjenom adresom stanovanja. Ko je putovao službeno i kuda je putovao, ne zna se. Ali služba je služba, pa tu ne treba preterano zakerati. Dvanaest ili trinaest hiljada dinara, na ovako skup benzin, i nije neka para, nije li tako?

Blizu 1000 evra odvoji se za „kancelarijski materijal“ (papir, toner, čiode, spajalice i šta li još već…). A oko 1200 evra ode na „reprezentaciju“. Kakvu i čiju „reprezentaciju“, sam bog zna. Posle pristojnog jela, valjda, treba nešto i da se popije. Može se, ima se. Ili, ima se – može se. Na kupovinu sredstava za održavanje higijene (koja velikim delom „ispare“ na putu do škole) kao i na (najčešće inscenirane) popravke pumpi za grejanje, kosilica i sličnih „naprava“, zakivanje prozora i pokrivanje rupa u zidovima, ode još nekih 3.000 evra.

Nastaviće se…

Za www.koreni.rs

D. Gosteljski

like-button.net here

wordpress-themes.org here

2 KOMENTARA

  1. E, pa draga moja seoska učiteljice,ja sam tek sad videla tvoj komentar,pa nema veze sa zakašnjenjem ću ti odgovoriti:Pa ta racionalizacija stvarno može da se primeni na vas seoske učiteljice,jer ja radim u jednoj seoskoj školi pa vidim kako se vi „ubijate“ od posla sa 5 učenika.A tek raspusti koji su samo za učenike.A ja svoje unuče,ako hoću da školujem dalje, moram da plaćam privatne nastavnike zato što ih vi niste naučili osnovne stvari,koje dete treba da stekne u osnovnoj školi(koja je obavezna po zakonu).Pa koliko vidim i vi tj.seoske učiteljice (sa 5 učenika)ne pijete kafu i dolazite na vreme na nastavu,odmori vam traju po 5 minuta(sa 5 učenika) imate 100%.

  2. Bravo kolega Dušane! Svaka čast na ovako iscrpnim, argumentovanim komentarima. Zakon i Pravilnici postoje ali se ne primenjuju za sve.
    U školi u kojoj radim ima 2 administrativna radnika, sekretar, pedagog, psiholog, direktor. Škola je mala i ima 12 odeljenja. Svi prethodno navedeni rade sa 100%. U čemu se taj rad sastoji:
    – u ispijanju kafe,
    – pušenju i ako je zabranjeno,
    – tračarenju,
    – ranijem odlasku i dolasku na posao.
    Evo šta se plaća, svi to vide, ćute da se ne bi zamerili direktiru jer bi izgubili povlastice koje imaju a mi koji pokušamo nešto da kažemo u intersu škole bivamo kažnjeni i šikanirani.
    U celoj ovoj priči PROSVETNE MAFIJE stoje čelni ljudu koji to podržavaju. Očigledno da savetnik za finasijske poslove Školske uprave ima DIL tako da u nekim školama strogo se gleda i poštuje Zakon i Pravilnici, dok u drugim po sistemu ja tebi-ti meni grubo se krše Zakoni i Pravilnici i odobravaju radna mesta za koja škola nema baš nikakva prava.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime