Na sajtu Fonda strateške kulture Vladimir Dimitrijević i Aleksandar Pavić rezimirali su najvažnije događaje u svetu u 2016. Oni su nazvali tu godinu „godinom nade“ u kojoj su „otvorene nove mogućnosti“. Kada pak pogledamo šta se u Srbiji dešavalo, čini mi se da je, pored onoga što je u kontinuitetu loše, u protekloj godini bilo i nekoliko dobrih vesti.
Loše je što politički i medijski establišment i dalje većinom ispoveda i deklamuje mantru: „EU nema alternativu“. Takva strategija i inače je loša – samo lakomisleni ljudi i narodi nemaju „plan B“. A u slučaju našeg opredeljenja za EU takva strategija pogubna je zbog toga što se „otvaranje i zatvaranje“ 36 poglavlja mora plaćati novim i novim ustupcima. Zašto bi to Srbija radila kada se EU, očigledno, urušava, a još i kada nam, tako oslabljena, ta birokratska struktura arogantno poručuje da „nema proširenja pre 2020. godine“?!
Pitanje je šta će biti i posle 2020. i šta će se još tražiti od jadne Srbije koja za maglovita obećanja da će dobiti jednog dana „premiju“, mora već sada da nanosi sebi štetu. Poslednja u nizu takvih šteta je „pritisak Brisela“, kako nas otvoreno obaveštava Blic, da Srbija ukine takse na uvoz mesa i mleka iz EU, kako bi se smanjile štete poljoprivredi u EU zbog gubitka ruskog tržišta. I, naravno, naša vlada je 29. decembra 2016. popustila i ukinula zaštitne takse.
Podsećam da od 1. septembra 2017. godine, prema Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, građani i firme iz EU stiču pravo da direktno kupuju poljoprivredno zemljište u Srbiji, kako od države tako i od privatnih vlasnika. Srpsko selo je ionako u jadnom stanju, a aktuelna vlada je pritom još i 1. februara 2016. godine smanjila subvencije sa 12.000 na 4.000. dinara po hektaru. Selo je nekada bila socijalna, vojna i kulturna kičma srpskog društva, a i danas obezbeđuje Srbiji prehrambenu samoodrživost i nezavisnost od uvoza. No kada ta kičma konačno bude slomljena, pitanje je šta će biti sa ovim društvom i sa ovim narodom. A EU od nas traži da taj, još uvek živi deo srpske proizvodne ekonomije, pustimo da bude uništen, te da čak aktivno radimo na njegovom satiranju.
Dakle, i dalje kao država idemo u lošem smeru. Zato je 2016. godina bila jednako loša kao i sve prethodne u ovom stoleću. No, bilo je i nekoliko događaja koji ulivaju nadu da se nešto možda može promeniti i nabolje.
Najpre, Vlada je dobila brojniju opoziciju u Parlamentu, a evroskeptičke stranke ponovo su u Skupštini. Vlast deluje nervozno i najavljuje nove izbore, koji su još jedna prilika za opoziciju. Naravno, ni opozicija nije kako valja. Ali, ne valja ni vlast koja je do sada činila više štete nego koristi – od kapitulantske predaje Severa Kosova Prištini, preko sklapanja tri sporazuma sa NATO-om, finansiranja stranih kapitalista ili rasprodaje prirodnih resursa, pa sve do sečenja hrasta starog 600 godina. Zato je dobro da takva vlast bude pod većim pritiskom patriotskih i demokratskih snaga. A one su upravo 2016. godine dobile nova mesta u Skupštini.
Drugo, „brizlaz“ i „trampotres“ pokolebali su samopouzdanje dela naše tzv. ološ-elite kojoj je sve jasnije da do promena dolazi u samom jezgru sistema, te da promene moraju da nastupe i na periferiji, čak i u Srbiji. U akademskoj sredini već zapažam evakuisanje pojedinih kolega sa atlantističkih pozicija na „neutralno“ stanovište i verujem da će se taj proces nastaviti. Atlantistička ideologija je u krizi i sve manje ima uticajna u intelektualnim krugovima (mada je i dalje dominantna). S druge strane, kritika te ideologije nezadrživo raste i ima sve više ugleda u javnosti.
Dobar primer snage kritičke alternative jesu knjige koje su u 2016. objavljene u Cateni Mundi, u III kolu edicije „Srpsko stanovište“: Milo Lompar, Polihistorska istraživanja; Slobodan Reljić, Mediji i Treći svetski rat; Marinko M. Vučinić, Anatomija Druge Srbije; Miloš Ković, Uporišta; Kosta Čavoški, Veleizdaja u višestrukom povratu; Vladimir Dimitrijević, Tržište ili hram; Slobodan Antonić, Demontaža kulture.
Svaka od tih knjiga, ponaosob, razorna je kritika atlantizma kao ideologije a, ovako koncentrisana, takva kritika do sada nije zabeležena u našem kulturnom životu. Te knjige svojevrstan su odgovor nacionalno orijentisanih srpskih intelektualaca na izazove današnjice. Otuda će one svakako uticati na čitalačku publiku.
Treća pozitivna pojava koja je uočljiva jeste kriza endemske forme radikalnog atlantizma – „drugosrbijanske“ ideologije. Kao što sam već pisao na sajtu Fonda strateške kulture, E-novine su ugašene, Sajam knjiga u Beogradu u uočljivom je procesu „razdrugosrbijanisanja“, a i u Ministarstvu kulture uticaj „druge Srbije“ je u opadanju. Naravno, daleko smo još od toga da kompradorska ideologija izgubi dominantnu poziciju u srpskoj kulturi. Pogledajte samo „Kulturni dodatak“ Politike i sve će vam biti jasno. Ali, „drugosrbijanština“ je u očiglednom opadanju i to je dobra vest za sve koji ovoj zemlji žele dobro.
I najzad, dobra vest je i poklon u naoružanju koji smo dobili od Rusije, o čemu sam prošli put pisao. To je važna simbolička „tačka obrta“ – od sistematskog slabljenja vojske (uklanjanje 107 ratnih generala i 250 pukovnika, uništenje 800 tenkova, 3.000 artiljerijskih oruđa, 1,4 miliona protivpešadijskih i na stotine hiljada protivtenkovskih mina, kao i uništenje preko 1.200 raketa „Strela 2 M“, smanjenje vojske za 80.000 u miru i za 400.000 u ratu, itd), pa do početka njenog jačanja i obnove preuzimanjem ruskog naoružanja.
Znam, reći ćete da su, pored tragičnog stanja u ekonomiji, politici i kulturi, navedene četiri „dobre vesti iz 2016“ odveć nedovoljne da bismo smeli biti optimisti. I to je tačno – ukoliko sve ostane na tome. No, hajde da se nadamo – ili još bolje: učinimo sve što je do nas – da ta četiri događaja budu one laste koje najavljuju „proleće jednog naroda“. Baš ono što se desilo s Rusijom 2000. godine.
Slobodan Antonić
www.fsksrb.ru
__________________________
