Smrdljiva bajka i prateći vokali

4
796

Od ribe se može napraviti čorba, ali obrnuto ne ide. Mada je bilo ozbiljnih pokušaja. Tako je govorio Đinđić, u nameri da slikovitim ekspresijama objasni ponešto onima kojima nije dato da im bilo šta bude jasno.

Riblja čorba već dugo postoji i kao estradno-poetsko-satirični rok fenomen. Njen frontmen, ako se to tako zove, Bora Đorđević, nadenuo je ime svom bendu kao aluziju na mesečni ciklus (mjesečnicu). Etimologiju čorbastog imena je više puta obrazlagao lično potencirajući svoju mizoginu lascivnost, podsećajući na čarobni breg kao izvor čorbe, a time i svoju neodoljivu inspiraciju za kumstvo.

O Borinoj čorbi svi znaju skoro sve, osim generacija rođenih posle najnovijih ratova, za koje je taj bend naprosto gerijatrijski fenomen koji se iznad vode održava škripućim tonovima, glasovima koji se gase, ili naprosto – najboljim uspomenama.

Ali, ovde je reč o posebnoj vrsti muzike, prigodnoj za vašarišta i parastose, koja po svojoj upotrebnoj vrednosti ide čak ispod trivijalnosti političke estrade.

Da bi mobilisano građanstvo (petak 19) istrpelo vreme do besmislenog govora oratora koji ne zna za milost kad govori ni o čemu, valjalo je spremiti nešto jeftine zabave. Čak i na kuluku, narod voli svirku u svoju čast.

Mitinzi su inače davno zastarele, vrhunske priredbe praznoslovlja. Još kad ih organizuje vlast, oni su isključiva potreba govornika, koji se najčešće obraća sebi i ne ostavlja ništa osim potresne praznine, otpada, zapišanih travnjaka i orkanskih visova u mobilnim nužnicima. On je jedina zvezda, u stvari neumorni pripovedač beskrajne smrdljive bajke (parafraza naslova filma o ljubavi beskućnika).

Muzika je idealna protivteža slabostima ljudskih tela, sredstvo za izazivanje ushićenja, pripomoć za jačanje ljubavi prema voljenom. Odbrana od beznađa silom dovedenih jadnika da bi klicali Aci Srbinu, stvorenju u neprekidnoj naopakoj evoluciji.

Za Hitlerove nastupe, koji su bili spektakularni ogledi fanatizma, muziku je uglavnom birala rediteljka fascinantnih i zastrašujućih filmova o tome, Leni Rifenštal.

Njen je vrhunski domet Trjumf volje, dokumentarac o nacističkom mitingu u Nirnbergu 1934. godine. Agresivni militaristički marševi, kao muzička ilustracija snage i firerove volje, i danas su afrhetip posebne, nedostignute mračne estetike.

Muzička matrica je u osnovi identična u svim diktaturama: kičerska uzvišenost i apoteoza vođe, uz stihove odanosti i masovni trans (nacizam, staljinizam, maoizam), ali je to u suštini mrtvački pokrov za nebrojene žrtve zločina na kojima su opstojali takvi režimi.

To su bili ozbiljni zlikovci, na vrhu savršeno organizovanih sistema za fizičko i svako drugo uništavanje ljudi.

Bez ikakve ideje o paraleli, Vučićev miting je bio panađurski hepening, čiji je glavni junak vodviljski diktator, ipak nemoćan da uradi sve najgore što bi mogao da poželi. Njegova težišna zamisao je neostvariva, a on lično idealan za ismevanje. I ta okolnost ga ruši i u sopstvenim očima, jer privrženost građanstva ne može da pribavi ni harizmom ni silom. Nema, zapravo ni jedno ni drugo.

Vašarski predsednik, odgajan među fudbalskim huliganima i na Šešeljevoj filozofiji đilkoške nasilnosti, na političkom smetlištu i realnom kukavičluku, na lošem literarnom i muzičkom ukusu, platio je za svoj istorijski nastup odgovarajuću svirku: Lukasa, Boru i zaista se ne sećam ko beše treći.

Džaba muzika nije preterano podigla masu: niti su plaćeni patrioti, vokalni vikari bili pri entuzijazmu, niti je publici bilo do veselja. Mada je doveden i splav i rok, mada je Ivica Dačić silno želeo da Bora otpeva song namenjen opoziciji: Ostani đubre do kraja!

Dačićeva usiljena duhovitost već postaje legendarna; njegov je šeretluk tek malo ispod nivoa čaršijskih tračeva u uglednim bircuzima-krajputašima. Ali, on je deo muzičke kulture vladajuće kaste i njen elitni Stanlio. Ministar hibrid, namenjen uglavnom za salonska budalesanja pred uglednim gostima. Nije za mitinge, mada uporno vežba.

Na mitingu koji je možda Vučićev „labuđi pjev“, muzička ilustracija je bila otužno rasipanje zvuka, nastup splavarskog maga i rokerskih penzionera – lišena snage – koja bi, da je postojala, dala elan, možda bar za jedan masovni usklik ljubavi.

Ono jest, na nekim platnima, koja su se lepršala između dve pritke, pisalo je: Aco Srbine, ta i ta palanka ili zaselak te vole! Ali, to je nedovoljno, uvredljivo malo. Nije bilo ekstaze niti padanja u nesvest pred logoreičnom kreaturom, prizorom koji je ispod svakog estradnog ukusa.

Jutros sam čuo da su neke radio stanice odlučile da više ne emituju Boru i njegovu čorbu. Stari roker je doživeo pogrom na društvenim mrežama.

Zašto? Svako ima pravo da odredi cenu svoje verzije rodoljublja.

Ima Bora mnogo dobrih pesama, nastalih daleko pre nego što se pod stare dane ponovo klanja. Verovatno je našao dobre razloge, kako kaže Basara, „da izađe iz Koštuničinog i uđe u novo Visoko Dupe“.

Upravo slušam baladu o ljubavi za jednu noć: „Svanulo je iznad crkve Svetog Marka…“

Da, na Tašmajdanu je svanulo. Ali u petak, ispred srpskog parlamenta, Borin raspukli glas drhtao je u prazno i odlazio u mrkli mrak.

Ljubodrag Stojadinović
Izvor: Peščanik.net

4 KOMENTARA

  1. Sva je prilika da ce na sledeci koncert Borislava Djordjevica morati da budu angazovani posetioci u autobusima sa sendvicima i vodom…

  2. Bas me interesuje kako bi autor ovog teksta opisao danasnju opoziciju. Sve poznate i prokazane likove. Da li su i oni gerijatrija (Vuk Draskovic,Vesna Pesic,Korac,Labus…Dinkic)?

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime