Ne postoji strašnija i teža za prihvatiti stvar – od smrti deteta.
Tu prestaju sva opravdanja, svi argumenti, reči utehe ili pokušaji objašnjenja.
Ne čak „na smrti“, već na „običnoj“ suzi deteta izgrađen je najuverljiviji i najstrašniji napad na Boga koji znamo (zbog Njegove navodne „bezosećajnosti“), od strane Černiševskog i Dostojevskog (kroz čuveni monolog Ivana Karamazova na tu temu).
Njihovo protestno „vraćanje ulaznice za raj“ je bio i najčvršći, najopasniji okvir svih revolucionarnih nasrtaja na društveni i verski sistem (ne samo) ruske Imperije i Crkve. Iako se tom prilikom namerno zaboravlja na činjenicu da je i Bog Otac (pre tačno hiljadu-devetsto-osamdeset-tri godine) izgubio svog Sina, a Hristos dobrovoljno prošao kroz strašne muke i iskustvo smrti, te da je poštovanje ljudske slobode i neuplitanje Tvorca u naše postupke sama suština očinskog i poštovanja vrednog Božijeg odnosa prema svojim grešnim i lakomislenim stvorenjima – ipak je to jedino „mesto“ i „tema“ gde, na trenutak, staje svaka ljudska misao, zamrzavajući se u užasu, tugi i prosto neopisivom bolu…
Ovih dana se u rajsko naselje preselio, i u Hristu usnuo: osmogodišnji Radenko Nikodinović iz jednog sela kraj Loznice. I ostavio čitavu Srbiju bez reči, bez odgovora, bez spokoja…
Ubio ga je nesavesni doktor, koji je neočišćenu ranu otvorenog preloma (posle pada sa tobogana) stavio pod pokrov gipsa ispod koga je leva dečakova ruka naprosto istrulela od sepse.
I tri dana i noći neprekidne brige ekipe požrtvovanih lekara iz Instituta za majku i dete u Beogradu nisu pomogle da se spasi ono što je učinila neshvatljiva nebriga i očigledno neznanje jednog njihovog „kolege“.
Ubica u belom mantilu (izvesni dr Dobrivoje Bojanić) je u međuvremenu „uzeo slobodne dane“, čekajući da se sve stiša i prođe bura u javnosti, dečak, mali Radenko, će sutra biti sahranjen, njegovi nesrećni roditelji, Milan i Zorica, su nastavili da žive samo zbog svoje kćerkice Jane (da ne bi ostala siroče), a rođaci i prijatelji nesrećnog deteta su, u nemoćnom besu, razbili stakla na mestu zločina, odeljenju hirugije lozničke bolnice.
Ostalo je ćutanje. I molitve svih nas koji smo na srce primili ovaj događaj, kao deo krsta koji nosimo na svom putu!
Toliko je SRPSKE DECE STRADALO U POSLEDNJIH NEKOLIKO VEKOVA da je prosto čudo kako su njihovi roditelji nastavili da žive, rade, razgovaraju, bave se svim onim iz čega su zauvek izuzeti njihovi mališani.
Srpčad (u vreme Turaka) otimana iz majčinog krila i pretvarane u najgore neprijatelje svog roda i vere, Srpčad ubijana glađu i nemaštinom u ratovima i pod kolonijalnom upravom Austrije, Srpčad silovana, mučena i klana od krvave ustaško-rimokatoličke ruke, Srpčad gažena kolima, stradala u igri i od bolesti, umrla na rođenju i prvim danima njihovih nedovršenih života…
Naši maleni mučenici, izbrisani likovi iz one „velike istorije“ – bez biografije i slika sa mature, studija, venčanja, sa rađanja njihove (nerođene) dece… – postojeći samo kroz varljiva i trošna sećanja i grobne oznake (dok i njih ne odnesu kiše, vetrovi i nebriga najrođenijij).
Naša mrtva, u pokretu zaustavljena i osmehu ukočena dečica, naši mili i dragi mališani, stariji smrću i bolom od nas preostalih, privremeno srećnijih…
„Oni koje Bog voli“ (otud i ono: Amadeus), njegovi anđelčići i štićenici, tamo daleko od svih patnji i svega kroz šta su prošli, ovako besmisleno i zastrašujuće oteti od roditelja, svojih baka i deka, pretužne braće i sestara…
Molim se, kroz malenog Radenka, palog sa svog životnog tobogana – za svu ovu, našu decu, sve te neumrle ikone srpskog neprebola.
Nepresušni, najsnažniji motiv za naše najteže, inače neizdržive bitke i bojeve!
Jer oni žive još samo kroz nas, kroz naše neprekinute molitve i isceljujuću utehu sećanja!
P. S.
Ovaj kratki, Radenkovom smrću izazvan pomen posvećujem mom prvorođenom sinu, Vladu Bokanu (umrlom trećeg dana po dolasku na svet, u porodilištu u ulici kraljice Natalije – u noći između Velikog Petka i Velike Subote, 1993. godine). Krštenom u bolničkoj sobi i, nedugo zatim, sahranjenom na monaškom groblju manastira Svetih Arhangela u Kovilju. Mom prvencu i anđelu čuvaru. Rođenom borcu, koji je, eto, izdržao dovoljno da doživi svoje krštenje i bebeći ali realni ulazak u svetosavsku srpsku pravoslavnu zajednicu.
Dragoslav Bokan
Nije lepo da se icija tragedija koristi za promociju svojih religijskih ubedjenja, i napad na one koji ih ne dele. Neko ko sebe ocigledno smatra „prosvetljenim“ trebalo bi da razume bar toliko.