Po broju klanova i mafijaških udruživanja, zdravstvo u Srbiji je vodeće na evropskom kontinentu, ali je zato na samom dnu kada je u pitanju kvalitet usluga, način lečenja i opremljenost zdravstvenih ustanova. Punih četrnaest godina, svi prethodni ministri zdravlja predstavljali su produženu ruku političkih režima i međunarodne medicinske i farmaceutske mafije. I sadašnji ministar zdravlja, Zlatibor Lončar, čovek koga kolege zovu „Doktor smrti“, obavlja najprljavije režimske poslove, od nasilja nad sindikatima za račun BIA-e, do pljački, ucena, a po potrebi i tihih likvidacija u bolničkoj postelji. Zbog svega toga, srpsko zdravstvo je u stanju potpunog haosa, a u toku je i egzodus zdravstvenih radnika iz Srbije, koji nije zabeležen u istoriji ove zemlje…
Srpske zdravstvene ustanove podsećaju na one iz Bijafre i najsiromašnijih afričkih republika. Dolaskom DOS-a na vlast, ministar zdravlja, u četiri mandata, Tomica Milosavljević, sa svojom organizovanom kriminalom grupom, uglavnom profesorima koji su članovi Demokratske stranke, pokrao je sve što se pokrasti moglo. Čak i donacije Ambasade Japana u Beogradu od 20 miliona dolara, koje su završile na računu Demokratske stranke i njenih čelnika.
Izborom Vojislava Koštunice za premijera Srbije međunarodna zajednica je u Srbiji započela mnogo “razvojnih projekata“. Posebno je postalo primetno delovanje Američke agencije za međunarodni razvoj (US Agency for International Development – USAID) i njene konsultantske kuće „Booz Allen Hamilton“. Svi konsultanti iz „Buz Alena“ su iz njihovog “global resilience department“ koji je tada vodio penzionisani direktor CIA Robert Džejms Vusli (Robert James Woosley).
Američka “nevladina“ organizacija odlučila je da svoj „razvojni“ projekat – USAID-SEDEP, navodno namenjen povećanju srpske ekonomske konkurentnosti i izvoza, iskoristi i za direktne interese najvećih američkih farmaceutskih kuća, a sve uz blagoslov dva ključna ministarstva u vladi premijera Koštunice.
Ogromni lukrativni potencijal, kada se eksperimentalni lekovi i genetski testovi rade na srpskim pacijentima, prvi put je identifikovan novembra 2003. godine od Lorensa Grua (istražitelja ratnih zločina), koji je u to vreme bio zadužen za nadgledanje svih „Buz“ projekata u regionu.
Detaljna analiza koja je usledila do februara 2004. i uključila brojne gostujuće saradnike firme „Buz Alen“, potvrdila je prvobitnu procenu o neverovatnim konkurentskim prednostima srpskih klinika: srpski pacijenti ne očekuju da budu plaćeni za testove, pacijenti i njihove porodice ne traže skupa osiguranja koja obavezno pripadaju pacijentima u zapadnim zemljama, a i srpska država ne očekuje od farmaceutskih kuća da isplate skoro nikakve veće troškove kada se njeni stanovnici koriste kao zamorci.
Mafija koju je predvodio ministar zdravlja, u četiri mandata, Tomica Milosavljević, otvorila je vrata srpskih klinika, instituta i bolnica za eksperimente neregistrovanih lekova. Lekari, koji su prihvatali da za naknadu od 1.500 evra po pacijentu prinuđavaju siromašne pacijente iz unutrašnjosti da se nad njima, u grupi od po dvadeset ljudi, nekoliko nedelja prati primena eksperimentalnog leka, čiji opit je prvo izvršen nad pacovima, tokom tih eksperimenta odveli su više od polovine njih u smrt, dok su drugi umirali mesec-dva nakon prestanka eksperimenta. Nalazi su služili farmaceutskim kompanijama da se koriste tim rezultatima, u daljim fazama ispitivanja lekova. Srbi su, očigledno, bolji od pacova.
Uz to, Srbi su i doslovno nazvani „jako čistim zamorčićima“ („pure and clean guinea pigs“), jer „prosečno i tipično srpsko telo“ još uvek nije tokom života zatrovano dugotrajnom upotrebom raznoraznih farmaceutskih preparata, kao što je slučaj već nekoliko decenija na Zapadu. Time je „industrijski sektor“ eksperimentalnih ispitivanja identifikovan kao jedan od „sektora“ s velikim potencijalom da bude konkurentan. Drugim rečima, Srbi su veoma konkurentni kada su u pitanju tela i organizmi koji se koriste za farmaceutske i genetske eksperimente. Primera radi, za eksperimente nad američkim građanima, koji se dobrovoljno saglase sa tim, farmaceutske kuće su plaćale njihovo životno osiguranje na po najmanje milion dolara.
Kada su zlodela zdravstvene mafije izašla na videlo, a Tabloid je o tome godinama, iz broja u broj pisao, ministar Milosavljević se povukao, i nestao iz javnosti. Sa svim opljačkanim milionima evra i dolara.
Dolaskom naprednjaka na vlast, mnogi su očekivali da će ova partija u zdravstvo uvesti reda. Međutim, naprednjaci su za ministra doveli Zlatibora Lončara zvanog Tibi, ili poznatijeg kao „Doktor smrti“. Upućeni tvrde da je gospodin Lončar nameravao da otera u zatvor svoje prethodnike, ali ga je Vučić oštro opomenu da “gleda svoja posla“. Lončar je to bukvalno shvatio, i zgrće milione evra.
Srpsko zdravstvo je potonulo. Ministar Lončar je, preko direktora BIA Aleksandra Đorđevića, svim sredstvima nasrnuo na sindikate u zdravstvu, preteći hapšenjima sindikalnih aktivista. Lekarima su smanjene plate, ali šta to zanima onog koji uzima milione evra? U toku je egzodus zdravstvenih radnika iz Srbije koji nije zabeležen u istoriji ove zemlje…
Seoba lekara i medicinskog osoblja
Srbija ne ispunjava uslove za EU, ali njeni lekari su dobrodošli. Oko 10.000 lekara srpskog porekla živi i radi širom sveta, a oko hiljadu njih je zaposleno na visokim pozicijama u zdravstvenim ustanovama. Godišnje iz Srbije ode više od 500 medicinskih sestara u Nemačku. Samo u Kliničkom centru u Beogradu trenutno nedostaje oko 200 medicinskih sestara.
Lekarskoj komori je za poslednje dve godine traženo je više od 800 potvrda za zapošljavanje u inostranstvu, dok su ranije imali najviše do 40 molbi godišnje! Mnogi od njih su već otišli da leče građane Nemačke, Austrije, pa čak i Mađarske. Iz Srbije masovno odlaze i veoma iskusni lekari, specijalisti, ali u poslednje vreme i oni koji ne mogu da dobiju specijalizaciju.
Među njima ima najviše patologa, anesteziologa, kardiohirurga i radiologa. Nekoliko kompletnih hirurških timova KCS, otišlo je poslednjih godina u Sloveniju, Austriju, Nemačku i dalje. Kliničkom centru Srbije u svakom momentu nedostaje oko 100 lekara. Urgentnom centru nedostaje oko 80 lekara i oko 20o medicinskih sestara.
U međuvremenu, u unutrašnjosti Srbije, prema zvaničnim podacima, na jednog lekara ima 4.000 pacijenata. Zabeležen je i jedan neslavan rekord: doktorka-ginekolog iz Vrbasa, u jednom danu je uspela da pregleda 139 pacijentkinja! A norma lekara opšte prakse je 35 pacijenata, mada u ordinacijama, u proseku, ima i po 60 ljudi dnevno. U Srbiji je lekarski prosek 40 pregleda dnevno, a to uveliko prevazilazi evropske norme.
U ovom trenutku, u Srbiji je u evidenciji nacionalne službe za zapošljavanje, prijavljeno više od 2.500 osoba sa završenom srednjom medicinskom školom. Prema statistici iz prethodnih godina, približno 1.500 njih, upisaće medicinski fakultet, a svi koji mogu potražiće posao u nekoj od zapadnoevropskih zemalja, jer je potreba za gerontološkim i patronažnim medicinskim osobljem, sa ili bez iskustva, velika. Za lekare koji su suočeni sa ovakvim stanjem u zdravstvu, ali i u celoj državi, primamljivo zvuči čak i jedan oglas nedavno objavljen u dnevnoj štampi, gde piše da i ratom zahvaćena Libija traži naše lekare i specijaliste nudeći im platu od 1.500 do 4.000 evra i obezbeđen smeštaj.
Ministar Lončar je pokušao da pre nekoliko meseci bude imenovan za direktora Kliničkog centra Srbije. Veća je mogućnost za pljačku, preko javnih nabavki, ali mu na Medicinskom fakultetu u Beogradu nisu “progledali kroz prste“. Ne ispunjava formalne uslove. Da se lakše razume surova stvarnost u srpskom zdravstvu, objavljujemo izlaganje dr Vojislava Šešelja na konferenciji za štampu, posvećeno ministru Lončaru.
Smrt u Srbiji dolazi od Zlatibora.
Nepoznato o Zlatiboru Lončaru
(Konferencija za štampu Vojislava Šešelja, 15. januara 2015. godine)
Dame i gospodo, vi znate da u protekla dva meseca Srpska radikalna stranka u svojim aktivnostima primat daje ekonomskoj i socijalnoj problematici i u skladu sa tim jačamo našu borbu protiv kriminala i korupcije, bez kojih nema ekonomskog ozdravljenja zemlje. Pred Novu godinu smo vam najavili da ćemo na svakoj konferenciji za štampu obrađivati po jednog ministra iz Vučićeve vlade, koji je ogrezao u kriminalu i korupciji. Za danas smo vam najavili da će to biti ministar zdravlja Zlatibor Lončar.
Naše službe intenzivno rade, naše ekipe članova iz raznih državnih i društvenih organizacija su angažovane i mi taj materijal prikupljamo i danas smo u situaciji da vam predstavimo naša osnovna saznanja.
Zlatibor Lončar je na tajanstven način došao do stana u kome živi, koji je površine 180 metara kvadratnih, a nalazi se u ulici Slavka Ćuruvije, kod Belog dvora. Formalni vlasnik tog stana je izvesni Zoran Mitrović, jedan od suvlasnika Viktorija grupe. Za kliničkog asistenta Zlatibor Lončar je izabran krajem 2012. godine, između četiri kandidata, od kojih jedino on nije ispunjavao uslove za izbor. U momentu izbora za kliničkog asistenta nije mu bila prihvaćena doktorska teza. O tom nelegalnom izboru imamo original zapisnik koji je zaveden u sekretarijatu Medicinskog fakulteta 16. novembra 2012. godine pod brojem 014017/2.
Zlatibor Lončar objavio je samo jedan rad u nekom trećerazrednom časopisu. Pojavljuje se i kao deveti autor, praktično dopisni autor jednog jedinog naučnog rada. Lončar se samopromoviše kao ekspert za transplantaciju jetre, a njegove kolege iz Kliničkog centra dobro znaju da on nije izvršio nijednu transplantaciju.
Videli smo ga da daje izjave i na državnoj televiziji da je reč o prvim transplantacijama jetre u Srbiji, a ja vas podsećam da su prve transplantacije jetre i srca vršene pre više od dvadeset godina. Samo jedan lekar, prof. dr Zoran Milošević, iz Kliničkog centra Vojvodine, u Novom Sadu, izvršio je do sad 28 transplantacija jetre.
Umesto Zlatibora Lončara, transplantacije o kojima je reč vrše lekari iz Hrvatske, a on samo daje izjave za medije i lažno se predstavlja kao deo tog tima za transplantacije. Hrvatski lekari za svaku takvu operaciju dobijaju naknadu od više hiljada evra, i to u kešu, bez ikakvog traga u blagajni Kliničkog centra Srbije. Provereno je, s naše strane, da isplate ne idu ni iz Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja.
Dalje, na sajtu Ministarstva zdravlja stoji da je završio dva kursa iz transplantacije organa u čuvenoj londonskoj bolnici „Hamersmit“. U toj bolnici nema dokumenta o tom kursu Zlatibora Lončara, a ni u Kliničkom centru nikada nije priložio potvrdu o tom navodnom diplomiranju.
Pošto je poznato da Lončar ne govori engleski jezik, postavlja se pitanje na kojem je jeziku eventualno polagao taj kurs u londonskoj bolnici.
Lončara u Urgentnom centru pamte kao mladog lekara koji je dežurao pored ranjenih kriminalaca i kada nije u smeni. Od tih dežurstava je zaradio prvi Audi A6, a danas vozi BMV 6 džip.
Dalje, prema pouzdanim informacijama iz Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja, Zlatibor Lončar je samo jednim dopisom oštetio državu za 24 miliona evra. Lončar je ovu štetu načinio kroz cenovnik lekova i njegovu primenu, koja je tada odložena za početak ove godine. To je verovatno i bio razlog da dr Momčilo Babić podnese ostavku na funkciju direktora Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, ali dobro bi bilo i njemu da se obratite o tom pitanju.
Novi cenovnik lekova neće doneti najavljivane uštede zato što je promenjen obračunski kurs evra i tako cene povećane za deset posto. To znači da će ušteda biti onolika koliko Lončar ugovori s isporučiocima lekova. Radi se o nabavci lekova za bolnice i apoteke u vrednosti od 600 miliona evra, a očekivana pljačka Zlatibora Lončara i njegove družine planira se na oko 50 miliona evra. Lončar je za nabavku lekova formirao komisiju od svojih ljudi. U Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, to vode izvesni Maca i Đole, a nova direktorka, vršilac dužnosti, ukinula je kontrolu javnih nabavki i tako omogućila da se realizuje Lončarov plan pljačke od 50 miliona evra.
Dalje, Zlatibor Lončar je u krugu svojih prijatelja iz Zemunskog klana imao nadimak „Tibi“.
Vi se sećate Dejana Milenkovića Bagzija, jednog od kriminalaca i ubica iz Zemunskog klana, koji je stekao status zaštićenog svedoka i, naravno, kao zaštićeni svedok on je verovatno mnogo toga lagao u istrazi i u svedočenju pred Okružnim sudom u Beogradu, ali taj isti Bagzi je pominjao i Zlatibora Lončara.
E sad, da bi sebi pomogao, da bi sebi olakšao položaj, verovatno je Bagzi mogao da laže o nekim drugim ljudima poznatim u javnosti. Ali zašto bi on uopšte pominjao Zlatibora Lončara? Kako da mu Lončar padne na pamet? Dakle, sama činjenica da ga je pominjao, da je iznosio za njega takve podatke, koji možda još nisu sasvim provereni, ali moraju biti provereni, govori da je o njemu nešto znao. Taj Bagzi je za Tibija, odnosno za Zlatibora Lončara, rekao da je bio zadužen za medicinske egzekucije i Bagzi je Zlatibora Lončara direktno optuživao za ubistvo Veska Božovića, isto poznatog kriminalca iz beogradskog podzemlja.
Sve ovo što sam vam do sada rekao je potpuno pouzdano i to smo višestruko proverili, ovde se pozivamo na Bagzija pa sam morao dati ovaj mali uvod da to uslovno prihvatite.
Dalje, Zlatibor Lončar je čest gost u prestižnim beogradskim kafićima poput „Mitologije“ u Birčaninovoj ulici. Najčešće je u društvu sa Nikolom Petrovićem, direktorom Elektromreže i Aleksandrom Đorđevićem, šefom BIA, to je nekad bio SDB, sad je BIA, ali metode rada nisu promenili. Sastaju se sa predstavnicima farmaceutskih kompanija sa kojima ugovaraju stavljanje određenih lekova na listu. Naravno, sve to rade uz proviziju.
Ministrova žena, Vesna Lončar je advokat, ali je i član Upravnog odbora Pošta Srbije. Poznato je da je Vesna Lončar advokat Joce Amsterdama i Tomislava Nikolića. Dakle, kao crevo su svi uvezani.
Šurak Zlatibora Lončara, Goran Andrić je na takozvanom javnom konkursu izabran za javnog beležnika a to je samo jedan od pokazatelja koliko naprednjaci, njihova rodbina i prijatelji jurišaju tamo gde se najviše para može dobiti. Ta beležnička mesta, po našim informacijama, skoro sve sami naprednjaci su zauzeli.
Imamo dve posebne ekspertize koje se tiču aktivnosti Zlatibora Lončara. U njima se, između ostalog, i komentariše ovaj naš ekspertski izveštaj, ovaj završni ekspertski izveštaj, ali ima i nekih interesantnih detalja, pa ću vam i to navesti, ukoliko vas to interesuje.
Te medicinske egzekucije u Urgentnom centru su vršene špricom, ubrizgavanjem određenih hemikalija u cevi za infuziju. Što se tiče pomenutog Veska Božovića, on je likvidiran lično od strane Zlatibora Lončara i to kad mu se naglo počelo poboljšavati zdravstveno stanje nakon ranjavanja. On je bio ranjen od strane Zemunskog klana, a onda je počeo naglo da se oporavlja i tada je pritrčao Zlatibor Lončar da reši taj problem.
Sada je, pored toga što je ministar zdravlja, Zlatibor Lončar i neformalni direktor Urgentnog centra.
Srbija je jedina zemlja u Evropi koja je zdravlje i zdravstvenu zaštitu poverila asistentu i to asistentu koji nije ispunjavao uslove konkursa. Ona, dakle, nema nijednog profesora od poverenja da bude ministar zdravlja.
Klinički asistent, to vam je valjda poznato, je najniži rang lekarske branše, a na fakultetu na kome je izabran ima 200 docenata, 150 vanrednih i 100 redovnih profesora i baš su našli kliničkog asistenta da postave za ministra zdravlja.
Dakle, to i pokazuje koliko Vučićeva vlada vodi računa da stručne ljude dovede na odgovarajuća mesta u državnoj upravi, a to su najviši organi državne uprave.
Zlatibor Lončar je završio Medicinski fakultet nakon osam godina studiranja, čak i specijalizaciju, navodno je završio dva kursa, za koja nema nikakve evidencije da su zaista završeni.
U službenoj biografiji koju je Vlada Republike Srbije stavila na svoj sajt stoji da ima specijalistički kurs iz hepatobilijarne hirurgije završen 2001. godine u Londonu, u bolnici „Hamersmit“, gde se navodno usavršavao i 2006. godine. Specijalizaciju iz opšte hirurgije završio je 2003. godine. I tamo na tom sajtu stoji da je završio i specijalistički kurs iz transplantacione hirurgije jetre u kraljevskom koledžu u Londonu 2011. godine, a već smo vam pomenuli da Zlatibor Lončar ne zna engleski jezik, pa se postavlja pitanje kako je završio sve te kurseve, ako ih je uopšte završio, a nema službene evidencije da je zaista završio.
Ima tu još detalja da je ministar sadašnji, Zlatibor Lončar, još kao mlad lekar, učestalo dežurao pored nekih ranjenih kriminalaca čak i kad nije u pitanju njegova smena. Dakle, on dođe u smenu nekog drugog lekara, svog kolege, pa sedne pored uzglavlja ranjenog kriminalca da doprinese njegovom lečenju, ukoliko je takav zadatak dobio od mafijaške centrale. Taj Lončar je i obilazio ranjene kriminalce, koje nije ni operisao ni lečio i tako, a paralelno s tim je sticao automobile, novac, stambene jedinice i slično.
To što se proglasio prvim transplanterom u Srbiji je veoma hrabro sa njegove strane, kad već imamo podatak da su prve transplantacije jetre vršene pre dvadeset godina. Ali, on je prosto zaštićen u srpskim medijima. Niko ne sme o njemu da piše. Mnogi su ministri na tapetu, čak je i Vučić na tapetu često, a o Zlatiboru Lončaru malo ko se usuđuje da nešto iznese u javnost. Bilo je, naravno, pokušaja, bilo je određenih nastupa novinarskih, ali sve je to bilo sitno i nedovoljno.
Sama ideja da se u Urgentnom centru rade transplantacije, naravno, izazvala je veliko čuđenje, jer Urgentni centar ima sasvim drugačiju namenu. To je, inače, najopterećenija zdravstvena institucija u našem sistemu, i sad baš oni da vrše transplantacije i da treba angažovati velika sredstva, veliki broj stručnjaka i tako, i posebnu brigu za oporavak lica kojima je izvršena transplantacija.
Još nekoliko detalja. Od kako je Zlatibor Lončar postao ministar, prestale su transplantacije. Dakle, ako nema njega, nema ni transplantacija. On nema vremena, a drugima ne da da to rade, čak ni Hrvate više ne zove u pomoć, jer bi morao neko posle obavljene transplantacije da daje izjave za javnost, a on je ministar, pa pošto nije vršio transplantaciju, ne ide da on daje, a do sada je radio samo on.
Dakle, ispada da je naša država sistem transplantacije bazirala na samo jednom čoveku, koji nema nikakav program, niti je sam unosio neke sistemske karakteristike u taj rad, a to je najkomplikovaniji rad u medicinskoj struci.
U ministarstvu Zlatibor Lončar je najviše dva sata dnevno, a posle pravi razne kombinacije po kafićima, sa Nikolom Petrovićem i Aleksandrom Đorđevićem, koje se tiču otimanja para.
To je nešto što je, izgleda, opšti manir u sadašnjoj vladi Srbije, a tako, do krajnjih konsekvenci izveden u slučaju Zlatibora Lončara.
Dešava se čak da neke zdravstvene ustanove Zlatibor Lončar iz ministarstva plaća pre vremena, za određene usluge, a sve za veliku proviziju koja se na izvestan način ostvaruje.
Kad nekoga treba proveriti ko im predstavlja smetnju ili naći kompromitujuće činjenice, onda se angažuje BIA. BIA je ta, dakle, koja omogućava Zlatiboru Lončaru da se upusti nekažnjeno u ovoliki kriminal. BIA onda prisluškuje telefone, presreće i-mejl poruke, komentare na blogovima, duboko su i u sajber kriminalu, iz BIA-e curi mnogo toga, jer za njene operativce nema ni zakonske odgovornosti ni morala, ni bilo čega drugog.
Nikola Petrović i Aleksandar Đorđević su zajedno sa Zlatiborom Lončarem švajcarskoj medicinskoj kući, farmaceutskoj kući „Novartis“, obećali stavljanje na listu leka „đilenija“, na listu koju finansira naše zdravstveno osiguranje. A od njih su, kao za uzvrat, dobili donaciju za postradale u Obrenovcu u visini od 250 hiljada evra. Tu su bila sanitetska vozila, rendgen i ultrazvuk, kao da niko ne zna da farmaceutska industrija nikome ništa ne poklanja bespovratno ili bez usluge, pogotovo jednoj državi kojoj naplaćuje inače neke druge usluge.
I „Novartis“ je to sve što je isporučivao višestruko naplaćivao. „Novartis“ je obećavao i uštede našem zdravstvenom sistemu u lečenju obolelih od multiple skleroze, a profit ili prodaja tog leka će im doneti desetine miliona evra. Taj „Novartis“ je poznat po tome što odavno podmićuje lekare širom sveta, a radio je svojevremeno ovde i sa Tomicom Milosavljevićem u vezi vakcina protiv gripa.
Republički fond zdravstvenog osiguranja služi, kako kažu naši lekari, članovi Srpske radikalne stranke, koji su nam pomagali u sastavljanju ovih ekspertiza, kao protočni bojler za isporuku novca.
Za Obrenovac se, dakle, zna da je dobio opreme u vrednosti od 250 hiljada evra, a koliko je Zlatibor Lončar dobio još se ne zna, ali saznaćemo. Može se već nešto i provizorno sračunati.
Nikola Petrović, koji u svemu tome učestvuje, kupio je švajcarski sat „roleks“ od 480 hiljada evra, a nikome ne mora da ga prijavi, pošto to nije nekretnina, nego pokretna imovina.
Lončar se, inače, nekom prilikom mnogo uplašio Čumeta. Vi znate ko je Čume, sad je u zatvoru, to je vođa surčinskog klana. Navodno ga je negde Čume jurio vozilom po Dedinju iz nama nepoznatih razloga. Nama su nepoznati ti razlozi, ali Zlatiboru Lončaru nisu nepoznati. A on je, naravno, bio čovek koji je pripadao Zemunskom klanu, kad su se razdvojili Zemunci i Surčinci, kad su međusobno ratovali. Mislio je tada da ga Čume kao osvetnik juri da ga likvidira. Priveli su Čumeta u BIA-u, ispitivao ga je lično direktor BIA-e. Možete misliti koliko je važan Zlatibor Lončar.
Lončar niti čita knjige, a ne može ni da piše kad ne čita knjige. To se vidi i po njegovom siromašnom rečniku, bednim manirima, neznanju u vezi zdravstva.
Nedavno je u Narodnoj skupštini branio zakone iz oblasti zdravstva. Sve probleme tog katastrofalno vođenog sektora sveo je na volonterske specijalizacije i karticu zdravstvenog osiguranja. Zakoni koji su bili doneseni bili su nepotrebni i neadekvatni. Rasprava je bila višečasovna, ali bez ikakvog meritornog značaja. Jedinu je korist srpski narod imao od te rasprave, što se pokazalo prvi put javno, direktno u javnosti, koliko je Zlatibor Lončar nekompetentan i kao lekar i kao ministar.
Iste te večeri je opet bio u Urgentnom centru, gde su čekali satima hrvatske doktore da vrše, navodno, neku transplantaciju. Opet im je plaćan novac na ruke, bez poreza i dažbina. Tako nam provode tu medicinsku reformu.
Pošto je reč o asistentu u 43. godini, na predmetu na kome ima preko 50 profesora te životne dobi, dakle, ne docenata, nego profesora, on nadoknađuje svojim luksuznim životom nestručnost u naučnom radu. Taj njegov BMV navodno košta, taj njegov džip košta oko 100.000 evra. To je, dakle, ono što smo mogli o tim konkretnim pojedinostima danas da vam saopštimo.
Što se tiče njegovog šuraka Gorana Andrića, koji je postao beležnik, da vam još napomenemo, da je toj notarskoj kancelariji pripao novobeogradski blok, koji se planira da bude obuhvaćen projektom „Beograd na vodi“. Dakle, sa ove strane reke Save. Celi projekat Fond za lečenje dece u inostranstvu je njegov. On će tu uzimati donacije velikih farmaceutskih kompanija, trgujući s njima, i to po principu: vi meni pare, ja vama lekove na listi itd. Očekuje se da tu bude malo novca zaista fondu za decu a najviše novca Zlatiboru Lončaru. Za devet meseci Zlatibor Lončar nije nikakav ozbiljan projekat pokrenuo. Odobren je pre pola godine kredit Svetske banke za nabavku uređaja za zračenje malignih bolesti. Čuveni gama-nož, uređaj za lečenje tumora mozga je obećao u januaru, još nije raspisan tender. Znači, taj uređaj ne može da se zadugo još dobije. Obećao je da će rasvetliti slučaj nestalih beba, ni tu ništa nije uradio. Jedino što je bio spreman da govori o lekovitosti marihuane.
Urgentni centar je organizovao na Kopaoniku za skijaše i njihove pratioce, dakle to mu je mnogo značajnije od lečenja obolelih od raka i drugih teških bolesti. Trenutno oko 150 miliona evra stoji na računu jedne banke u Luksemburgu, koji je namenjen izgradnji kliničkih centara u Srbiji. Više plaćamo kamate za taj kredit nego za depozit. U Srbiji je na tržištu mnogo neregistrovanih i nekvalitetnih lekova. Ministarstvo na to ne obraća pažnju. Koristi se neki lek „lidokain“. Mesecima se koristi iako je Evropska unija upozorila na opasnost od njegovog korišćenja. Nije povučen sa tržišta. Preko određenih aktivista sindikata zdravstva podmićuje Lončar određene ljude da mu ne bi smetali, a čak imamo podatke da je instrumentalizovao i grupu novinara da za njega rade, da o njemu afirmativno pišu, i da za to dobijaju novac.
I treći elaborat: u njemu se ponavljaju mnogi od ovih detalja koje sam vam već izneo, ali i neki novi, da se u Urgentnom centru Zlatibor Lončar ponaša bahato, bezgranično samovoljno, nesavesno, viče, galami, postrojava starije i iskusnije od sebe. Dakle, maltretira one lekare koji stvarno nešto znaju i umeju da rade svoj posao. Drži vizite profesorima i daje im instrukcije za lečenje i negu. Smenjuje direktore klinika, Kliničkog centra Srbije i odeljenja, koji u struci imaju značajno mesto, a dovodi poslušne ljude. To bi, dakle, bilo u najkraćim crtama ono što smo vam obećali za Zlatibora Lončara.
Kriminal u belom: plaćanje lekarske usluge „ispod stola“
Mito za poneti
Mnogi lekari u Srbiji su korumpirani, to je tužna istina. Među njima se nalazi i dr Dušan Gligorijević iz Beograda koji uzima sve što mu pacijenti ponude: pečenje, umetničke slike, nameštaj, piće, kolske kapije…Ipak, najradije uzima novac. Zauzvrat on zdrave šalje na lečenje na koje bolesni koji ne plaćaju mito čekaju mesecima.
Doktor Dušan Gligorijević radi kao lekar na Odeljenju za vaskularnu hirurgiju KBC Zvezdara u Beogradu. O njemu, njegov bivši pacijent Milić Gajić iz Beograda u dopisu direktoru Centra piše kako je korumpiran do srži.
Sredinom novembra 2008. godine Gajić je sa jednim prijateljem, sada pokojnim Vojislavom Marinkovićem, otišao kod doktora Gligorijevića. Marinković je, naime, tvrdio kako je čuo da je hiperbarična komora dobra i za zdrave pacijente, pa pošto nije mogao da dobije uput Gajić mu je predložio da za određenu svotu novca isti nabavi preko Gligorijevića.
Doktor je Marinkovića posavetovao da ode kod svog lekara, nabavi uput za pregled kod njega (Gligorijevića), a on će mu napisati uput za hiperbaričnu komoru. Kada su sledećeg dana sa uputom ponovo došli, lekar ih je putem mobilnog telefona zamolio da dođu u lekarsku sobu, a ne u ordinaciju, jer osoblje zna kakav je, pa može da posumnja. Marinković je dobio uput koji je očekivao, a posle završene terapije doktora Gligorijevića je „častio“ sa 500 evra.
Gajić tvrdi da ovo nije jedini slučaj da Gligorijević uzima mito. I sam Gajić se jedno vreme lečio kod ovog lekara i za običnu melem pomadu kojom je mazao ranu na nozi plaćao doktoru 60 evra iako ista u apoteci košta samo 1.000 dinara.
Jednom prilikom je Gligorijević u Gajićevom stanu video sliku koju je naslikao Bora Mirković. Pod izgovorom da joj je ram loš, a da on (Gligorijević) ima prijatelja koji će besplatno da ga zameni, lekar je odneo sliku i nikada je više nije vratio. Navodno je morao njome da podmiti doktorku koja je operisala Gajićevu sestru. Sliku je Gajić bio platio 500 evra.
Od Gajićeve sestre doktor je uzeo i 300 evra da bi joj sredio opraciju kuka. Do pomenutog hirurškog zahvata je došlo mnogo kasnije, čak bi sestra pre bila operisana da je regularno čekala na red. Novac je Gajić uspeo da povrati i od tada je u sukobu sa Gligorijevićem koji mu je rekao da je on jedini koji je nazad dobio pare.
I Gajićev brat je išao kod Gligorijevića. Nosio je pečeno jagnje, ponekad i prase, ali je doktor najviše voleo pare. Gajić i njegov brat su mu za zakazivanje operacije žuči izradili i besplatno montirali metalnu kapiju vrednu 400 evra. Prevozili su mu besplatno i nameštaj od Beograda do Uba, a zatim i na Zlatibor. Poklonili su mu i deo kožne garniture. Sveukupno za operaciju su platili daleko iznad hiljadu evra.
Iako je sve poklone primio Gligorijević obećanu operaciju nikada nije zakazao, a Gajićev brat je hitno operisan kada mu je pukla žučna kesa. Jedva je ostao živ.
U međuvremenu je Gajić od Gligorijevića počeo da traži pare nazad, a ovaj ga je prijavio za – iznudu. Kako Gajić tvrdi, doktor Gligorijević uživa zaštitu jednog načelnika policije na Zvezdari koji mu pomaže da izbegne opelješene pacijente.
A 1.
Kriminal u belom: plaćanje lekarske usluge „ispod stola“
Mito za poneti
Mnogi lekari u Srbiji su korumpirani, to je tužna istina. Među njima se nalazi i dr Dušan Gligorijević iz Beograda koji uzima sve što mu pacijenti ponude: pečenje, umetničke slike, nameštaj, piće, kolske kapije…Ipak, najradije uzima novac. Zauzvrat on zdrave šalje na lečenje na koje bolesni koji ne plaćaju mito čekaju mesecima.
Doktor Dušan Gligorijević radi kao lekar na Odeljenju za vaskularnu hirurgiju KBC Zvezdara u Beogradu. O njemu, njegov bivši pacijent Milić Gajić iz Beograda u dopisu direktoru Centra piše kako je korumpiran do srži.
Sredinom novembra 2008. godine Gajić je sa jednim prijateljem, sada pokojnim Vojislavom Marinkovićem, otišao kod doktora Gligorijevića. Marinković je, naime, tvrdio kako je čuo da je hiperbarična komora dobra i za zdrave pacijente, pa pošto nije mogao da dobije uput Gajić mu je predložio da za određenu svotu novca isti nabavi preko Gligorijevića.
Doktor je Marinkovića posavetovao da ode kod svog lekara, nabavi uput za pregled kod njega (Gligorijevića), a on će mu napisati uput za hiperbaričnu komoru. Kada su sledećeg dana sa uputom ponovo došli, lekar ih je putem mobilnog telefona zamolio da dođu u lekarsku sobu, a ne u ordinaciju, jer osoblje zna kakav je, pa može da posumnja. Marinković je dobio uput koji je očekivao, a posle završene terapije doktora Gligorijevića je „častio“ sa 500 evra.
Gajić tvrdi da ovo nije jedini slučaj da Gligorijević uzima mito. I sam Gajić se jedno vreme lečio kod ovog lekara i za običnu melem pomadu kojom je mazao ranu na nozi plaćao doktoru 60 evra iako ista u apoteci košta samo 1.000 dinara.
Jednom prilikom je Gligorijević u Gajićevom stanu video sliku koju je naslikao Bora Mirković. Pod izgovorom da joj je ram loš, a da on (Gligorijević) ima prijatelja koji će besplatno da ga zameni, lekar je odneo sliku i nikada je više nije vratio. Navodno je morao njome da podmiti doktorku koja je operisala Gajićevu sestru. Sliku je Gajić platio 500 evra.
Od Gajićeve sestre doktor je uzeo i 300 evra da bi joj sredio operaciju kuka. Do pomenutog hirurškog zahvata je došlo mnogo kasnije, čak bi sestra pre bila operisana da je regularno čekala na red. Novac je Gajić uspeo da povrati i od tada je u sukobu sa Gligorijevićem koji mu je rekao da je on jedini koji je nazad dobio pare.
I Gajićev brat je išao kod Gligorijevića. Nosio je pečeno jagnje, ponekad i prase, ali je doktor najviše voleo pare. Gajić i njegov brat su mu za zakazivanje operacije žuči izradili i besplatno montirali metalnu kapiju vrednu 400 evra. Prevozili su mu besplatno i nameštaj od Beograda do Uba, a zatim i na Zlatibor. Poklonili su mu i deo kožne garniture. Sveukupno za operaciju su platili daleko iznad hiljadu evra.
Iako je sve poklone primio Gligorijević obećanu operaciju nikada nije zakazao, a Gajićev brat je hitno operisan kada mu je pukla žučna kesa. Jedva je ostao živ.
U međuvremenu je Gajić od Gligorijevića počeo da traži pare nazad, a ovaj ga je prijavio za – iznudu. Kako Gajić tvrdi, doktor Gligorijević uživa zaštitu jednog načelnika policije na Zvezdari koji mu pomaže da izbegne opelješene pacijente.
Milica Grabež
Tabloid / Foto: Geto Srbija
