Smrt ili ropstvo

0
489

Pravo pitanje nije smrt ili ropstvo, već Srbin svetosavac ili beznačajni gmizavac. Danas nažalost neki koji se predstavljaju kao Srbi razmišljaju o podelama srpske svete zemlje. Ne shvataju oni da se Srbija nikad ne sme deliti, a da najmanja prava imaju na to oni koji je nisu ni stvarali. Delovi Otadžbine mogu biti pod okupacijom ali kako je NJegoš govorio:

„Ničija nije gorijela do vijeka“

kul-kultura-700x593U istinitost reči Petra II Petrovića mogli smo se uveriti nebrojeno puta, svetosavci u njih odavno ne sumnjaju. Samo pogan ljudska odrođena od srpstva bi mogla da se ponaša drugačije. Nažalost te pogani ima, nije iskorenjena. Kada se korov neiskoreni na vreme on se sve više širi. Tada zauzima prostor koji mu ne pripada, ne dozvoljavajući zdravom delu nacije da nastavi jedini prirodan put. Tako se neki danas predstavljaju da zastupaju naše interese na Kosovu i Metohiji a ponašaju se svakako samo ne kao Srbi. To je onaj korov koji je zaposeo deo srpskog prostora i društva jer ga nismo prepoznali na vreme i sprečili u širenju.

Sada kada su se raširili i osilili ponašaju se onako kako od njih očekuju oni odakle je i došlo seme tog nesoja i zla. Zapad tako uživa u svom proizvodu i njihovom unižavanju Srbije. Dotle Srbi u neverici gledaju kako u sred Srbije nastaju granični prelazi, kako za određene delove srpske teritorije je potreban pozivni broj kao za inostranstvo. Kako vlastodršci grade zidove za koje prvo tvrde da ih niko ne sme srušiti, a onda se sramno povlače i prihvataju da sami ruše te iste zidove. Kako najavljuju srpske vozove mesecima a onda ih pokunjeni zaustave i vrate na početne stanice…

Rečima najavljuju stalno neku borbu za srpstvo a čim se borba približi oni se neprijatelju izvinjavaju i povlače. Jedine borbe koje vode ti pajaci su one za njihov lični interes i materijalni status. To što gaze svoje reči je odraz njihovog karaktera i nemanja ni malo dostojanstva i ljudskosti. O veri, časti i čojstvu u njima nema ne tragova, nego ni naznaka. Smemo li i dalje nemo posmatrati kako nas nekažnjeno ponižavaju?

Ono što je problem je to što mi kao narod moramo što pre da stavimo do znanja da ta ljudska pogan nema nikakve veze sa nama. Moramo jasno pokazati da se taj korov jeste raširio ali da nema prava da predstavlja svetosavce. Vreme je da im jasno pokažemo da verujemo samo pravim Srbima. Da nikad nećemo verovati ni dozvoliti da nas predstavljaju kukavice, materijalisti, prodane duše, licemeri, zapadni slugani, nekakvi pajaci… Prave Srbe nije teško prepoznati. Sigurno da oni nisu idealni ali im je vera, narod, Otadžbina uvek iznad ličnog interesa. Spremni su da za istinu, pravdu čast i čojstvo podnesu svaku žrtvu koja je potrebna.

Srbin ne mrzi, ali je pogrešno uverenje da će sa neprijateljem prihvatiti da se grli. Ne može se na grudi i uz srce priviti od zla usijano žezlo a očekivati da se ostane bez opekotina. Zašto bi to onda činili sebi? Imamo i bez toga dovoljno ožiljaka od istih tih neljudi. Pravi Srbi drže reč, ne povlače se pred nepravdom, pretnjama i silom. Svetosavci nikad ne napuštaju svoj položaj i Otadžbinu. Zbog toga su nas se neprijatelji oduvek plašili ali i poštovali.

Zbog toga smo kroz vekove postojali i opstajali, zbog toga smo Srbi i svetosavci. Zato su pred nama padali veći i jači. Ne pobeđuje se nikad ustupcima, kukavičlukom, plakanjem, moljenjem, poniženjem, lažima, klečanjem… Pobeđuje se verom, istinom, postojanošću, pravdom, odlučnošću, čašću, hrabrošću… Pobede koje smo kroz vekove odnosili postigla su ona čeda Srbije koja se nikad ne predaju. Sinovi Otadžbine čijim su se herojskim podvizima divili i neprijatelji. Deca Srbije koja ni duše agresora obuzete zlom nisu ostavljale ravnodušnim. Oni koji su svojim junačkim i herojskim delima punili stupce stranih novina iako nam nisu bile naklonjene. Tako je i dopisnik pariskog „Žurnala“, Anri Barbi, krajem 1914 zapisao :

„Bitka je u jeku. Pukovnik Bacić, prekriven krvlju, nastavlja da komanduje otporom. Kako više ne može da ide, njegova dva ordonansa ga nose s jednog na drugo mesto. Jedan oficir mu se približava: „Moj pukovniče, naš zadatak je izvršen… Primili smo naredbu da se držimo 24 sata…“ Bacić ga strelja pogledom: „Ne povlačimo se! Ja se ne povlačim!“.

Tri austrougarska puka konačno su izgubila snagu, ali stiglo im je pojačanje. Uspevaju da potisnu oba krila srpske linije, u kojoj nijedan oficir nije ostao nepovređen. Centar srpske vojske, videvši da će biti okružen, počinje da se povlači. Jedan od poslednjih oficira koji je još na nogama, obratio se Baciću:

– Moj komandante, ne možemo više da se držimo, nastavićemo bitku dublje, u pozadini.

Pukovnik okleva, njegov pogled kružio je po hrabrim vojnicima koji oko njega leže mrtvi, ali ne popušta:

– Vi ste se poneli kao heroji. Možete se tući u povlačenju. Ja ostajem!

Kada je, odbivši da se preda, pao pokošen austrougarskom vatrom, pukovnik Bacić još je davao znake života. Austrijski general Aper, komandant 15. austrougarskog korpusa, naredio je da se sve učini, da se spase život srpskom pukovniku.

– Ovaj čovek je heroj – rekao je Aper svojoj pratnji. Prišao je smrtno ranjenom Baciću, upitavši ga: – Zbog čega se niste predali, pukovniče?

Bacić je odgovorio:

– Srpski vojnik se nikad ne predaje.

Potom je izdahnuo.“ (1)

Pukovnik Bacić je dao herojski svoj život da bi Otadžbina nastavila da živi ponosna. Ponosna jer se u njoj uvek iznova rađaju novi junaci i heroji. Oni koji znaju kako se bori kad se mora, kako se mre kad treba,kako se živi kad se može. Svaki čovek koliko god da se boji i skriva mora jednog dana umreti, svetosavcima je to znano. LJudi se ne razlikuju po tome kako su se sakrili od smrti jer je to nemoguće. Razlikujemo se po tome kako smo se borili i živeli. Od toga kako smo koračali kroz život zavisiće da li ćemo zavrediti mesto u rajskom naselju. Da li ćemo potomcima ostaviti slobodu, Otadžbinu i čast ili sramotu, ropstvo i poniženje zavisi samo od odluke da li ćemo se boriti, kako ćemo živeti.

„Slavno mrite, kad mrijet morate“

Petar II Petrović Njegoš

Samo onda kada budemo imali dovoljno vere snage i sposobnosti da realizujemo svoje želje i interese bez obzira na okruženje imaćemo šanse da opstanemo, napravimo i poboljšamo svoj život. Oni koji nemaju vere i hrabrosti , oni slabi koji su spremni da svoj život provedu kao obični pijuni na tuđoj šahovskoj tabli nemaju nadu i nisu je ni zaslužili. Ne smemo i nećemo da dozvolimo da budemo deo te populacije koja izvršava tuđe ideje za tuđe ciljeve glumeći korisne idiote. Svetosavci imaju svoj put i neće odustati od njega zarad nekakvog lagodnijeg ali beznačajnog života.

Biti pametan znači poštovati istoriju, pretke i iznad svega nepobitnu istinu. Samo tako naše odluke će biti ispravne a budućnost svetla i izvesna. Ne budemo li razlikovali istinu koja nam se vekovima pokazuje od laži u koju zapad isto tako vekovima želi da nas ubedi niti ćemo pokazati pamet niti ćemo moći da računama na izvesno i bolje sutra. Takvim ponašanjem dozvolili bi zlu da nadvlada veru, smrti da pobedi život, ropstvu da zameni slobodu.

Problemi kao što nisu nastali tako i ne nestaju sami od sebe. Brigom nećemo uspeti da izbrišemo tugu koja će nastati u budućnosti. Pasivnišću samo iscrpljujemo svoju snagu danas, i umanjujemo šansu za ono što je neizbežno već „sutra“. Što pre se pokrenemo imaćemo i više snage i energije. Oduvek smo bili spremni da za ono u šta verujemo platimo cenu, zato smo i bili nagrađivani od života. Svetosavci nikad nisu bežali od smrti već od ropstva. Pravi Srbi neće dozvoliti da im sutra na spomeniku piše pali bez borbe.

Nenad Blagojević

www.fsksrb.r

(1) www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaže.409.html:480777-Herojska-smrt-pukovnika-Bacica-Srpski-se-vojnik-nikad-ne-predaje

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime