I do sad su komunalni policajci bili bahati i bezobrazni, ali su sad neki mediji počeli to da primećuju. Naravno, Informer i Srpski telegraf nisu primetili pravu medijsku, a naročito tabloidnu poslasticu – smrt prodavca bostana u prisustvu vlasti. Ono što najbolje prodaje novine, njih ne zanima?
S druge strane, Blic je primetio, a nešto stidljivije, i Novosti.
Pre nekoliko meseci, dok je Vučić plivao na talasu obožavanja svih srpskih medija, ovakva sitničava stvar, poput smrti uličnog prodavca u prisustvu vlasti, ne bi ugledala svetlost dana. Nevidljiva ruka, koja vodi „patkicu“, polako počinje da otvara i srpske medije. U nekoj koliko-toliko demokratskoj zemlji, ovakav događaj bi se sručio na leđa nadležnom ministru i šefu službe ali, u autokratiji, sve pada na leđa „Broja 1“ i to najviše zbog toga što se on svakog dana otima i bori da to bude. Tako Informer i Srpski telegraf, ili naručenim ćutanjem, ili naučenim udvorištvom, prikrivaju nemirnu savest „Broja 1“.
Hoću da kažem sledeće: mediji su se otvorili za indirektnu kritiku Vučića. Njega, za sad ne diraju, ali mu stavljaju do znanja da je ušao u minsko polje.
Srbija trpi spoljno-političke poraze tempom koji nije viđen u srpskoj istoriji, što bi Vučić rekao. Bregzit je pokazao da je naš put u pokojnu EU go, kao onaj car iz bajke, koji se šeputio u nevidljivom odelu. Druga spoljno-politička šamarčina je pukla u vidu neotvaranja poglavlja, u koje smo se kleli. Nedelju dana pre nesrećnog Bregzita, Šiptari su mirno objavili da Zajednica srpskih opština neće biti formirana, a baš je formiranje ZSO bio centralni argument za svako popuštanje Srbije u Briselu. Ovih dana su nam Hrvati i Bošnjaci opalili još jednu vruću šamarčinu, jedni zaprečavanjem puta u EU i dizanjem žičane ograde prema Srbiji, drugi proglasivši Vučića nepoželjnom osobom u Srebrenici, koju je on, onomad, darivao sa, ako se dobro sećam, pet miliona evra naših para. Prilično sam siguran da će ovaj poraz Vučić amortizovati dajući im opet neku lovu.
Čak ni Vučiću naklonjeni „patriotski“ portali ne mogu da prikriju činjenicu da je strategija „nulte konfrontacije sa Zapadom doživela krah, iako su se, koliko juče, kleli da je to najbolja strategija ikada u celom Univerzumu. Drugim rečima, prvi letnji dani su pokazali i potkazali da je naša spoljno-politička strategija (koja, uostalom, nije ovde ni kreirana) potpuni odron. Dalje istrajavanje na njoj, samo će povećati štetu. Oživljavanje fantazmagorije o Vučićevom velikom okretu ka Rusiji, sada kupuje dane, a ne mesece kao ranije. Čak ni naučno-fantastična istraživanja javnog mnjenja, koja imaju zadatak da pokažu kako Vučić, posle svakog poraza uživa sve veće poverenje naroda, više ne mogu da kupe vreme.
Na unutrašnjem planu, „Patkica“ polako širi broj tema, kao i front protiv Gospodara. Relativno (samo relativno) minorne stvari, poput smrti uličnog prodavca, koja bi, kao što rekoh, pre par meseci prošle nezapaženo, danas bude gnev naroda. Taj je gnev još difuzan, nefokusiran, ali počinje da se fokusira i samo je pitanje vremena kada će, neki naizgled trivijalan događaj, pokrenuti lavinu. Problem je što će tok lavine voditi oni koji ne treba da vode – što će reći NVO sektor i Drugosrbijanci, kojima će asistirati budući Drugosrbijanci, a današnji patrioti – ali se tu ne može mnogo učiniti. Ono što namrčenim tužnim i zabrinutim patriotama od zanata, koji su godinama, sa plačevnim izrazom na licu, narikali nad srpstvom, nije uspelo, uspelo je žovijalnim i manje depresivnim Drugosrbijancima. Patrioti za to mogu da se požale još samo Ljotiću i Nikolaju Velimiroviću.
Da stvari budu još uvrnutije: patrioti su, primajući podršku od američkog ambasadora i od žuto-oker ekipe, trajno pazarili ćutanje o okupaciji i strancima. Mogu da frkću na Vučića, ali na okpacioni aparat više ne mogu. I neće.
Ono otužno takmičenje, koje bi se moglo nazvati „Koga Putin i Jedinstvena Rusija više vole“ i „Keve mi, i ja imam sporazum s Rusima“, više ne izaziva pažnju javnosti. Javnost baš briga koga je ruski ambasador vodio na večeru, a koga u zoološki vrt. Patrioti imaju neverovatan talenat da uvek promaše temu, najviše stoga što od sebe samih nisu u stanju da vide Avalu. No, objasniće im već ambasadori koje je njihovo mesto u novom poretku stvari. Više čak ne moraju ni da misle. Ima ko misli.
Vučić ima nekoliko rđavih opcija da sebi kupi još nešto vremena. Najveći je problem što on, izgleda, nije u stanju da išta preseče, ali ima neverovatan talenat da svaki problem koji otvori, nikada ne zatvori, što će njegov režim uvesti u trajno stanje agoničnosti, u kojoj će ekipe, koje ga danas podržavaju, početi da gube poverenje u njega i da razmišljaju o „danu posle Vučića“. Prostije – prodaće ga „na keca“. Koruptivni aparat ne voli vođu, već pare. To, uopšte ne sumnjam, zna i Vučić. Iako pojačan Šešeljom, u čiju naklonost i ljubav nije pametno uzdati se, Vučić je bezizgledan protiv okupacionog aparata. „Patkicu“ može da zaustavi samo onaj ko je i pokrenuo, a to zaustavljanje će imati visoku cenu za Vučića, ako već i nije kasno da je plati.
Nesrećni prodavac bostana, koji nije, biće, ni znao da postoji neka „Druga Srbija“, koliko danas je postao veoma interesantan za patkicu i patkičare, a nama ostaje da primetimo da je on prvi siromah za koga su se, posle dve i po decenije, zainteresovali Drugosrbijanci. Danas su, ako neko ne zna, bacali bostan na sedište Komunalne policije, iako su deo istog okupacionog aparata.
Bostandžija, ako gleda negde s neba, mora da je zbunjen što su se tako fini, doterani, mirišljavi ljudi, sa rančićima na leđima i flašicom vode u rukama, zainteresovali za njega, mučenika. Dok je bio živ, prezrivo su prolazili pored njega. Ne piše nam se dobro kad sirotinju u Srbiji počinju da zastupaju Drugosrbijanci; takvi su naučili da samo svoje dupe gledaju. Smrt pijačnog prodavca im koristi, nije njima žao nesrećnika. Tolike su se nesreće kod nas desile, oni nisu glavu okrenuli, dok nije stigao nalog da se krene na Velikog Štrumfa. Pre toga, dok je bila naređena ljubav sa Velikim Štrumfom, ni smrt hiljada ih nije brinula.
M.Milenković
milanmilenkovic.com
