Već neko vreme unazad, usled političkog delovanja i svega što sam radio sa saborcima i građanima, imao sam razne komentare na sve te aktivnosti. Potpuno je legitimno da se nekom sve to sviđa ili ne, da kritikuje i pohvaljuje, pa čak je i legitimno da ne shvataju šta se radi, mada to zadnje najviše govori o percepciji realnosti u kojoj živimo od strane tih ljudi.
Meni je drugi fenomen bitan u celoj priči, koji sam slučajno čuo u komentaru jednog sociologa na stranoj televiziji i momentalno mi napravio mini epifaniju.
Naime, on je objasnio kako se rad centralnog nervnog sistema (CNS), konkretno neurona i sinapsi, menja kad je neko na vlasti, pa je samu vlast poistovetio sa virusom koji napada CNS. I sa medicinske strane čovek je taj fenomen sagledao izuzetno dobro i kreativno, možda je čak i pogodio. Meni je lično još jedan fenomen interesantan u svemu tome. Prateći rad javne uprave u Srbiji, naročito u lokalu, primetio sam da postoji „Stokholmski sindrom“ jednog dela radnika i glavešina koji su direktno upleteni u mrežu zloupotreba institucija u insteresnoj sferi politike i kriminala. Taj sindrom se manifestuje odbranom svih institucija od strane radnika, i to onih koji su najmanje krivi za stanje u kom se nalazimo, ali koji očigledno sede u tom vozu, koji je pogrešan i čije su sve stanice pogrešne.
Taj „politički Stokholmski sindrom“ je u stvari posledica promene svesti posle dugog niza godina „rada“ u javnom sektoru, gde se velika većina ne bi snašla na slobodnom i privatnom tržištu rada, u proizvodnji i sektoru usluga. Da li je to odbrana teritorije po životinjskom i drugarskom principu ili su oni svesni činjenice da su i oni u kompoziciji voza koji nas nigde i ne vozi, to ne znam, mada sumnjam da bi priznali.
Naravno da u svim tim preduzećima i lokalnoj samoupravi rade dobri ljudi, pošteni, pozvavaoci struke i prava, ali oni se najmanje pitaju. Pa tako po Opštinama, javnim preduzećima, ustanovama, gradskoj upravi i svim ostalim delovima imamo ljude koji se gnušaju svega što se radi, a sede tu jer je takvo stanje.
Insteresantno je da ta podela društva, koja je imperativ ove diktatorske vlasti, kao nuspojavu ima i ovu podelu koji sami ljudi rade. Što je deo javne uprave ibahatiji nedodirljiviji, to je podela i otuženost izraženija. Nadmenost u nekim preduzećima kao i otuđenost od života običnog građanina je izraženija više nego ikada.
Da vam Vučić živi i vlada večno, posle njega neće više biti podela, straha. Neće biti nedodirljivih, uvešće se odgovornost pojedinačna i institucionalna.
Kao što jedan moj prijatelj koji celog života kuburi sa poslovima u privatnom sektoru voli da kaže:
Jedno godinu dana bi sve iz javnog sektora prebacio da rade privatno, da se opuste malo i prožive, ne da se zlopate po opštine…
Mislim da je svima jasno šta bi se tada desilo. Odavno smo zreli za jedu reorganizaciju, ali ako ikad dođe do toga, ukoliko želimo kao država i društvo da preživimo, biće bolno po sve, ali neophodno…
Srđan Nonić
Izvor: juznevesti.com
