Savez Sokola je kao rodoljubiva organizacija negovala tradicije borbe za oslobođenje i ujedinjenje. Milan R. Majstorović je u članku „O poštovanju umrlih predaka” u časopisu Sokolske župe Beograd „Oko sokolovo” istakao da se u naciji održava veza sa precima i da zaveti i zadaci predaka postaju zaveti i zadaci potomaka. Sokoli su organizovali hodočašće kod Spomen-kapele na Kajmakčalanu. (1) Nekoliko godina slavio se, sa pojedinim nacionalnim udruženjima kao domaćinima. U 1940. za domaćina se primio Savez Sokola. Na pomenu na Kajmakčalanu starešina župe Skoplje Branovački primio je domaćinstvo slave u ime Saveza Sokola za 1940. (2)
U listu „Sokolski glasnik” isticalo se : „Duh Kajmakčalana je najuzvišeniji nastavak kosovskog duha”. … . što je tom bitkom srpska vojska, tek oporavljena posle Albanije i Krfa, i bez ikakvih rezervi, viteški htela … životi, žrtvovani na Kajmakčalanu, pali u fanatičnom zanosu, da makar i najmanje parče srpske otadžbine otmu neprijatelju, i da se sa tog parčeta spreme za konačnu pobedu. Tim činom je srpska vojska pokazala braći u porobljenoj otadžbini, i svima koji su verovali u njenu pravednu stvar, širom sveta, da ni strahote uzmaka preko Albanije, ni umiranja na Vidu nisu mogla da je slome, i da će ona, udružena sa jugoslovenskim dobrovoljcima, doneti konačno oslobođenje. …. U tome je VELIKO SIMBOLIČNO ZNAČENjE KAJMAKČALANA ZA DANAŠNjICU, ne samo za nas Sokole, nego i za sve svesne sinove Jugoslavije … a koji ni u najtežim prilikama ne žele da klonu, … Duh Kajmakčalana je protivan svemu što znači kolebljivost, malodušnost, defanzivnost po svaku cenu, … . Sve naše članstvo je na današnji dan, u misli i u srcu sa svojom braćom hodočasnicima, napajajući se skupa sa njima na istom izvoru, sa željom da taj duh preliju u čitav narod, za sve borbe koje nas čekaju, bile one krvave ili nekrvave!” (3)
Delegacija Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije otputovala je iz Beograda 9 jula 1940. Pošli su sa 20 župskih zastava i saveznom zastavom na čelu. Stigli su u Skoplje 10 jula 1940, gde su ih dočekali članovi župske uprave, sa starešinom Branovačkim na čelu. Tu je bio i sokolski odbor koji je tehnički organizovao kajmakčalansku svečanost. Na čelu delegacije iz Beograda bili su dr. Vladimir Belajčić, Jože Smertnik, arh. Milivoje Smiljanić i ostali članovi savezne uprave, predstavnici župa iz cele Jugoslavije. Po procenama u delegaciji je trebalo da bude preko 300 lica iz cele zemlje. Brojna nacionalna udruženja i predstavnici vlasti odredili su svoje delegate. Hodočašće je trebalo biti izvršeno 12. jula 1940. na Petrovdan, kada je Spomen kapela slavila svoju slavu. U Bitolju na železničkoj stanici sokolske hodočasnike dočekali su sokoli i rodoljubivo bitoljsko građanstvo. Na dočeku je bila četa sokola, sa zastavom i muzikom, predstavnici opštine i udruženja, ugledni građani. Delegaciju je pozdravio naraštajac Anton Makrodulović, deklamacijom, a zatim je govorio podpredsednik opštine Županjevac, vojni katolički sveštenik Ante Dujmušić, a u ime Udruženja rezervnih oficira i ratnika Radmilo Vujović. Odgovorio im je prvi zamenik starešine dr. V. Belajčić. Povorka je sa muzikom prošla kroz varoš do konačišta, svuda pozdravljena od mase naroda i građana, koja je izašla na ulicu. (4)
Sokolsko društvo u Bitolju obavilo je 11 jula 1940. svečano osvećenje novog sokolskog doma. Svi sokolski hodočasnici, koji su iz Beograda krenuli na Kajmakčalan prisustvovali su svečanosti. Osvećenje doma izvršila su 4 sveštenika, sa protom Mirkom Pavlovićem na čelu. Prota je u svom govoru podvukao misiju sokolstva u narodu. Milorad Vujović, prosvetar Sokolskog društva u Bitolju i profesor gimnazije izneo je istoriju Sokolskog društva u Bitolju, koje je osnovano 1922. Dom je počeo da se zida 1928. (5)
Delegati su zajedno sa predstavnicima rezervnih oficira i udruženja Albanske spomenice, pošli na Jelak, gde je kralj Aleksandar, posle zauzimanja Bitolja podigao dvorac. Delegacija je putovala u 12 vojničkih kamiona, dva autobusa i sa jednim teretnim vojnim kamionom. Stigli su u selo Bač. Razgledali su to istorijsko mesto, gde je kralj podigao 1916. sebi skromnu rezidenciju i tu preneo svoj štab. Bili su impresionirani skromnošću male spavaće sobe i sobe za rad, u kojima je biravio kralj Aleksandar. General Ljubomir Maksimović, koji je za vreme Prvog svetskog rata bio komandant I bataljona 23 pešadijskog puka, objašnjavao je momente iz ratovanja u tim krajevima, a naročito održavanje veze, koja je bila od ogromnog značaja. Tu je održano sokolsko zborovanje i svečano istaknuta zastava. Već od Bača sokoli su imali prilike da vide usputna mala groblja, ograđena bodljikavom žicom. Put je vodio za Dobroveni, pa klisurom Crne reka, za selo Skočivir, gde su bila velika groblja vojnika. Kod Konjarske reke priređen je poljski ručak, na travi, pored reke. Put je nastavljen prema Jelaku. Odatle su se videli položaji Grunište, Starkov grob, Starkov zub, Siva stena, Kajmakčalan. Put je vodio u gustu jelovu šumu. Ispod Jelaka, kod mesta, zvanog Kraljeva česma, povorka se zaustavila. Kroz jelovu šumu sokoli i ostali učesnici pohoda su se popeli na mesto gde se nalazilo sklonište i mali dvorac kralja Aleksandra, a zatim do osmatračnice na Jelaku, odakle je kralj zajedno sa vojvodom Mišićem, posmatrao najveći deo fronta, posle pada Kajmakčalana. Starešina sokolske župe Skoplje, Ivan Branovački, objašnjavao je sokolima sve položaje i tok borbi na položajima, koji su se sa te osmatračnice lepo videli. Na mestu, gde je za vreme rata bilo zavojište drinske divizije, na nadmorskoj visini od 1500 metara, bio je za sokole podignut vojnički logor, od malih šatorskih krila. Ulazak kamiona sa sokolima dočekala je muzika 46 puka. Bili su predstavnici vojske : general Veliša Kovačević, komandant graničnih trupa; sanitetski pukovnik dr. Đorđe Pantazis; Nikola Janković, pomoćnik komandanta vojnog okruga; …. prisustvovali su rezervni oficiri iz Bitolja i drugih mesta, podoficiri, kaplari, redovi, kao i stanovništvo okolnih mesta. Vojna truba dala je znak za sokolski zbor. Sokoli su bili postrojeni oko mesta gde se nalazio jarbol. Na čelu stroja nalazilo se 18 sokolskih zastava, zastava udruženja nosilaca Albanske spomenice i zastava Skauta. Načelnik Pajić dao je znak mirno, a za vreme sviranja himne podignuta je zastava na jarbol. Govorio je dr. Belajčić. Posle njega govorio je general Maksimović. U svom govoru istakao je :„… da su tada, probivši se kroz neprijateljske redove, došli iz porobljene otadžbine kod nas vojvoda Lune i učiteljica Čakarević, i doneli nam vesti iz naše zemlje, kojoj smo pošli u susret.” Ivan Branovački je završio zborovanje : „Neka duh ovih planina ovlada našom zemljom i narodom, pa se nećemo bojati za svoju sudbinu!” Vojna muzika je svirala „Hej Sloveni”, što su zajedno pevali svi prisutni. Na predlog generala Maksimovića vojna muzika je svirala tužnu pesmu „Tamo daleko” koju su pre 20 godina pevali oni koji su svoje živote položili na mestu sokolskog zborovanja. U sokolskom logoru bila je podeljena večera iz vojničkih kazana. Na Petrovdan u zoru svi su bili na nogama. Pristigli su i drugi gosti iz Bitolja. Povorka kamiona je krenula dalje. Hodočasnici su pošli na Kajmakčalan. Kroz gustu jelovu šumu nailazili su na grobove vojnika srpske vojske. Prešli su iz šumske zone u zonu gde su bile alpinske livade, a zatim u golu, snežnu zonu. Stigli su vrh Kajmakčalana, gde se nalazila Spomen-kapela. Pristigli su i zvanični predstavnici, na čelu sa generalom Pandurovićem. Prisustvovao je predsednik Narodne odbrane Ilija Trifunović, mitropolit skopski Josif, episkop ohridsko-bitoljski Platon, … mnogobrojni predstavnici nacionalnih i kulturnih društava. Osim predstavnika nacionalnih i rodoljubivih organizacija prisustvovali su seljaci iz okolnih mesta. Pred kapelom obavilo se sečenje slavskog kolača i glavni deo svečanosti. Slavu je primilo za iduću godinu Urošević, predsednik udruženja Branioca Beograda. Belajčić je u ime Saveza Sokola položio venac, zatim je počasna četa ispalila tri plotuna, a vojna muzika svirala pogrebni marš. U ime Saveta viteških, patriotskih i rodoljubivih udruženja govorio je general Ljubomir Maksimović. Održan je mimohod sokola pred kosturnicom na Kajmakčalanu. Belajčić je istakao : „ … Teška vremena pritiskuju sadašnjicu. Ali žrtve ovoga mesta pokazuju, kako se i najteža vremena mogu prebroditi. Pohod na Kajmakčalan završen je!”(6) Aktivnosti Saveza Sokola privukle su pažnju uredništva časopisa „Ratni pomenik” koje je komentarisalo : „Priređivanjem ove svečanosti na Mojkovcu kao i hodočašćem na Kajmakčalanu, sokoli nam daju vere i pouzdanja, da će u buduće povesti omladinu onim putem, kojim su je vodili njihovi očevi i dedovi. Ovo viteško buđenje kod sokola samo nas može obradovati i mi im želimo uspeha na pravome putu nacionalnog i viteškog vaspitanja omladine. Ne klonite, dragi sokoli, već napred i samo napred, za svoga Kralja i svoj narod.” (7)
Sokoli nisu dugo čekali na ratna iskušenja. Italijanska avijacija bombardovala je Bitolj 5. novembra 1940. U listu Saveza Sokola „Sokolskom Glasniku” objavljeno je zvanično saopštenje o rezultatima anketne komisije koja je utvrdila da su bombe koje su pale na Bitolj 5 novembra, bačene iz aviona italijanskog vazduhoplovstva. (8) Savez Sokola pozvao je sokolska društva da prikupljaju pomoć za stradale u Bitolju. Sokolska župa Beograd poslala je novčanu pomoć a ujedno i angažovala sve svoje jedinice da prikupljaju priloge za postradale u Bitolju. (9) U listu Saveza Sokola „Sokolskom Glasniku” pisali su u članku iz Bitolja „Sokolski dom u Bitolju za vreme napada iz vazduha” da je celokupno stanovništvo Bitolja zahvalno svim plemenitim rodoljubima koji su ukazali pomoć postradalima od bombardovanja, a da se bitoljski sokoli ponose, što je Savez Sokola prvi pokrenuo inicijativu za pomoć i što je sokolstvo u tolikoj meri pokazalo ljubav za postradalu braću. Prilikom bombardovanja oštećen je sokolski dom, koji je bio nedavno svečano otvoren i koji je bio ponos varoši. Nekoliko teških bombi palo je u desnom krilu dvorišta doma. Bombe su napravile duboke jame, a od njih su sradali i zidovi doma, kao i prozori. Komadi čelika izbušili su dom na nekoliko mesta. Napravljene su rupe na zidu, oštećeni su prozori i sporedna vrata, a stakla su sva polupana, kako spoljna tako i unutrašnja. Na nekoliko mesta pao je plafon, a napravljeno je nekoliko otvora na krovu. Dom je bilo potrebno popraviti jer je bio u takvom stanju, da za vreme zime, bilo nemoguće da se radi u njemu. Šteta je procenjena na 15.000 dinara. Po piscu članka raspoloženje među sokolima bilo je odlično, a javnost je bila puna pouzdanja u odbrambenu snagu. Rad u sokolskom društvu Bitolj trebao je biti nastavljen posle popravke doma. (10) Sokoli u Skoplju želeli su da pomognu postradalima u Bitolju. Sokolsko društvo Skoplje-Matica održalo je 25 novembra 1940. redovnu sednicu pod predsedništvom starešine srh. St. Gazikalovića. Sednici je prisustvovao i načelnik župe Skoplje ing. Vojislav Pajić. Odlučili su da 7 decembra 1940. u svojim prostorijama društvo održi bratsko veče sa igrankom, posvećeno Bitoljcima. (11) Prilikom proslave dana ujedinjenja, Prvog decembra, sokoli u Bitolju su pošli na grobove srpskih i savezničkih vojnika odavši junacima počast. Nisu bile zaboravljene ni žrtve bombardovanja. Posle blagodarenja u crkvama, održana je svečana sednica sokolskog društva Bitolj. Na sednici su držani patriotski govori, čitana Poslanica Saveza Sokola i priređen prigodan program. U članku u „Sokolskom Glasniku” isticalo se da je mnoštvo prisutnih manifestovalo za sokolske i narodne ideale. (12)
Savez Sokola Kraljevine Jugoslavije bio je rodoljubiva organizacija koja je negovala tradicije borbe za oslobođenje i ujedinjenje. U 1940. za domaćina slave spomen-kapele na Kajmakčalanu primio se Savez Sokola. Savez Sokola je priredio masovno hodočašće sokolstva na Kajmakčalan kod Spomen-kapele jula 1940. Vojska je obezbedila kamione i šatore. Sokoli su smatrali da je duh Kajmakčalana najuzvišeniji nastavak kosovskog duha. Želeli su da hodočašćem preliju taj duh na ceo narod za sve borbe koje su ih čekale. Sokoli nisu dugo čekali na ratna iskušenja. Italijanska avijacija bombardovala je Bitolj 5. novembra 1940. Prilikom bombardovanja oštećen je sokolski dom, koji je bio svečano otvoren 11 jula 1940. u prisustvu sokolskih hodočasnika. Savez Sokola pozvao je sokolska društva da prikupljaju pomoć za stradale u Bitolju. Bombardovanje Bitolja bilo je uvod u Aprilski rat 1941.
Saša Nedeljković
član Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Srbije
Napomene :
1. Milan R. Majstorović, „O poštovanju umrlih predaka”, „Oko sokolovo”, Beograd, 1939, br. 7 i 8, str. 85;
2. „Polazak sokolskih hodočasnika na Kajmakčalan”, „Sokolski glasnik”, Beograd, 12 juli 1940, br. 28, str. 3; Dr. M. Dragić, „Sokolski hodočasnici na putu za Jelak i Kajmakčalan”,
„Sokolski glasnik”, Beograd, 19 juli 1940, br. 29, str. 1, 2, 3;
3. „Sokolsko hodočačće na Kajmakčalan”, „Sokolski glasnik”, Beograd, 12 juli 1940, br. 28, str. 1;
4. „Polazak sokolskih hodočasnika na Kajmakčalan”, „Sokolski glasnik”, Beograd, 12 juli 1940, br. 28, str. 3; Dr. M. Dragić, „Sokolski hodočasnici na putu za Jelak i Kajmakčalan”,
„Sokolski glasnik”, Beograd, 19 juli 1940, br. 29, str. 1, 2, 3;
5. „Svečano otvaranje sokolskog doma u Bitolju”, „Sokolski glasnik”, Beograd, 19 juli 1940, br. 29, str. 6;
6 „Polazak sokolskih hodočasnika na Kajmakčalan”, „Sokolski glasnik”, Beograd, 12 juli 1940, br. 28, str. 3; Dr. M. Dragić, „Sokolski hodočasnici na putu za Jelak i Kajmakčalan”,
„Sokolski glasnik”, Beograd, 19 juli 1940, br. 29, str. 1, 2, 3;
7. „Proslava boja na Mojkovcu”, „Ratni Pomenik”, Beograd, septembar 1940, br. 6, str. 5; „Ratni Pomenik”, Beograd, septembar 1940, br. 6, str. 1;
8. „Likvidiran incidenat zbog Bitolja”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 22 novembar 1940, br. 47, str. 4;
9. „Sokolski život”, „Oko Sokolovo”, Beograd, 1940, br. 9 i 10;
10. „Sokolski dom u Bitolju za vreme napada iz vazduha”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 22 novembar 1940, br. 47, str. 4;
11. „Sokolstvo Skoplja za postradale u Bitolju”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 29 novembar 1940, br. 48, str. 11;
12. „U Skoplju i Južnoj Srbiji”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 6 decembar 1940, br. 49, str. 4;
