„Solidarno“ sa EU – protiv Rusije

0
751

euestonmerkelOdgovor premijera Srbije Aleksandra Vučića na tzv. ed memoar EU raspršio je valjda poslednju iluziju kod onih koji su, uprkos brojnim činjenicama koje govore suprotno, i dalje verovali da ova vlada ozbiljno želi jačanje saradnje sa Rusijom, i da ima potencijal da u nekom trenutku napravi proruski zaokret u svojoj spoljnoj politici.

Time se i priča o politici neutralnosti „srpske“ vlasti prema sukobu Zapada i Rusije rasprskla kao mehur od sapunice. Pozitivnim odgovorom na diktat EU, ova vlast je, za nas očekivano, u ovom sukobu faktički stala na stranu Zapada i suštinski prihvatila njegovo antirusko tumačenje ukrajinske krize. Jer, u tekstu „ed memoara“ se jasno vidi da zahtev upućen Srbiji da ne proširuje ekonomsku saradnju sa Rusijom, sa kojim se „naša“ vlast saglasila, proističe iz celine zapadnog gledanja na ukrajinsku krizu u kojem se Rusija označava kao agresor i krivac. Ovo prvo se stoga ne može eksplicitno prihvatiti, a da se implicitno ne prihvati drugo. Kao što se ne može bezglavo srljati u EU, a realno ne prihvatiti nezavisnost Kosova koju ova izričito i snažno podržava. Vladajuća politika „i EU i Kosovo“ jednako je iluzorna kao i politika „i EU i Rusija“ u situaciji naraslog konflikta između EU i Rusije, kada se ne može više sedeti na dve stolice, već se mora izabrati jedna ili druga strana. Ako si tada za EU i njenu politiku prema Rusiji, onda si protiv Rusije, i obrnuto.

Sadržaj „ed memoara“ je notoran primer odavno poznate imperijalne „logike“, bahatosti i licemerja Zapada. U njemu se govori o „nezakonitoj aneksiji Krima“ kao „jasnom kršenju međunarodnog prava“ iako tu nije reč ni o kakvoj aneksiji, već o ruskom prihvatanju demokratski izražene volje stanovništva Krima da živi u zajednici sa Rusijom, a ne više u Ukrajini u kojoj su vlast nezakonito preuzeli, kad već govorimo o (ne)zakonitosti, antiruski pučisti i ostrašćeni rusofobi. To je „kršenje međunarodnog prava“ taman koliko i nekadašnja odluka Istočnih Nemaca da se prisajedine Zapadnim, koju je Zapad zdušno pozdravio, ili eventualna odluka Škotlanđana da se odvoje od Velike Britanije, na referendumu za koji vidimo da za EU nije sporan. EU se, dalje, beskompromisno zalaže za „teritorijalni integritet Ukrajine“, ali kad je u pitanju bio teritorijalni integritet SFRJ, SRJ i Srbije, imala je sasvim drugačiju politiku. EU je za „mirno i diplomatsko rešenje“ ukrajinske krize, za „deeskalaciju sukoba i okončanje nasilja“, a do tog „mirnog i diplomatskog rešenja“ želi da dođe uvođenjem sankcija protiv Rusije koje su oblik ekonomskog nasilja, nediplomatskim pritiscima na ostale da te sankcije podrže, i otvorenim navijanjem za Porošenka i ostale predstavnike ukrajinske vlasti koji upravo sabotiraju mirno i diplomatsko rešenje sukoba jer ne žele da pregovaraju sa legitimnim snagama u istočnoj Ukrajini, nazivajući ih „teroristima“.

Po EU, Rusija „namerno destabilizuje susednu suverenu državu“, a destabilizacija Ukrajine počela je zapravo onog trenutka kada su majdanovski pobunjenici isprva mirno, a zatim nasilno, napali legalnu ukrajinsku vlast koja je odlučila da zamrzne pregovore sa EU i okrene se jačanju saradnje sa Rusijom. Ešton, File, čitava bulumenta visokih funkcionera i agitatora EU pohodili su tada Kijev, i davali direktnu podršku pučistima, dok, s druge strane, nismo videli nijednog predstavnika Rusije da dolazi u Ukrajinu i daje podršku Janukoviču. Nije li takvo ponašanje EU drastično kršenje suvereniteta i destabilizovanje jedne države koja čak i nije članica EU?!

Na kraju, EU kaže da želi svojim direktivama da „obezbedi jedinstvo međunarodne zajednice“, a to jedinstvo se postiže – bez Rusije i protiv Rusije?! Njene sankcije protiv Rusije „imaju jasnu pravnu osnovu“, dok su ruske sankcije protiv EU, koje su samo očekivano i legitimno uzvraćanje istom merom, „odmazda za koju nema osnove u međunarodnom pravu“?! Ona je za „vladavinu prava u trgovinskim poslovima“, a sami izvori u Evropskoj komisiji tvrde da „gledano sa čisto pravnog međunarodnog stanovišta, od kandidata za članstvo se ne može tražiti da zaustave svoje kompanije, izvoznike hrane, koje bi želele da udovolje većoj potražnji ruskih partnera“[1]. Pošto je sasvim jasno da ovakvi zahtevi izraženi u „ed memoaru“ nemaju nikakvu pravnu osnovu, već su čisto demonstriranje političke sile i volje EU, u Evropskoj komisiji ističu da je to „više pitanje morala i solidarnosti“ sa EU. „Ed memoar“ stoga proglašava „neprijateljskim i nefer“ pokušaje drugih zemalja da zamene robu iz EU na ruskom tržištu. Iz Brisela grme da to „nije pošteno“, i da su takve države i pojedinci „ratni profiteri“.

Da Vas podsetimo:  Izbori su stigli u naš mali grad, bojkot još nije

Zaista je tragikomično ovo obrušavanje EU na „ratno profiterstvo“. Ko o čemu, EU o „poštenju“. Ista ona EU koja je neviđeno profitirala, ekonomski i politički, samo od razbijanja SFRJ, SRJ i Srbije (da ne govorimo o ostalim žarištima gde je umešala svoje kandže), potpirivanja ratova na eks-ju prostoru, i daljem održavanju tenzija u ovom regionu, da bi se u njemu održavala kao „posrednik“ i „spasilac“. I ne samo da se od država kandidata za članstvo u EU zahteva da ne pomišljaju na povećan izvoz u Rusiju, već se takvo „poštenje“, „moral“ i „solidarnost“ traže od svih ostalih koji sa EU nemaju nikakve geografske i političke veze?!

Zemlje Latinske Amerike će, po svoj prilici, biti „nepoštene“, „nemoralne“ i „nesolidarne“. Tako će argentinski ministri trgovine i poljoprivrede pokušati u Moskvi da postignu brzi dogovor o izvozu mesa i žitarica, a predsednica Argentine Kristina Fernandes de Kirhner se nada da bi Argentina ovim potezom mogla da ojača svoje devizne rezerve[2]. Zaista, koliko je to EU bila solidarna sa Argentinom kada je, recimo, ova zemlja nedavno proglasila bankrot zbog potraživanja predatorskih američkih „hedž-fondova“? Zašto bi onda Argentina imala moralnu obavezu da sada bude solidarna sa EU?! Takođe, Brazil je po hitnom postupku izdao dozvolu za 90 klanica, kako bi mogle da izvezu piletinu na rusko tržište. Pored mesa, u Rusiju će stići i veće količine brazilskog kukuruza i soje.Predsednik Ekvadora Rafael Korea odmah je odgovorio na briselski poziv: „Nećemo tražiti dozvolu da prijateljima prodajemo hranu. A koliko znam, Latinska Amerika nije deo EU”[3].

Ni u samoj EU situacija nije potpuno harmonična. Mađarski premijer Viktor Orban je izjavio da je EU uvođenjem sankcija Moskvi „pucala samoj sebi u nogu“, i najavljuje da će tražiti podršku drugih članica EU za poboljšanje odnosa s Rusijom. A u Španiji poljoprivrednici počinju da protestuju i pale zastave EU zbog već osetnih gubitaka usled nemogućnosti da izvoze robu na rusko tržište. Inače, kompenzacioni fond EU namenjen za nadoknadu štete nastale zbog ruskih sankcija višestruko je manji od vrednosti robe koja je izvezena na rusko tržište, uz to, mnogi proizvodi i nisu na listi za kompenzaciju. Stoga je sasvim normalno da u samoj EU raste nezadovoljstvo zbog njenog trgovinskog rata protiv Rusije.

I dok zemlje Latinske Amerike i neke zemlje EU reaguju ovako, uviđajući kontraproduktivnost sankcija EU ili tražeći šansu u ruskim sankcijama za jačanje svoje ekonomije, Srbija nastavlja sa svojom mizernom i autodestruktivnom, „bezalternativnom“ pro-EU politikom, sve u korist svoje štete. EU agitpropovac Tanja Miščević kaže da Brisel od Srbije traži „solidarnost“ i „aktivnu neutralnost“. Ovakva „aktivna neutralnost“ naravno podrazumeva da ste aktivno za EU, a što neutralniji i pasivniji prema Rusiji. Pitamo se da li je EU bila solidarna prema Srbiji kada su joj uvođene sankcije, kada je bila bombardovana ili kada joj je otimana teritorija? Ili je bila upravo strana koja je sprovodila i podržavala ovu agresiju protiv Srbije? Čak i neki naši EU lobisti, npr. Ivo Visković, priznaju da su „tadašnji kandidati, a današnje članice EU zamenili naša tržišta kad su nam uvedene sankcije“[4], a od Srbije se sada traži, i ona na to pristaje, da ne zameni tržišta članica EU kada su njima uvedene sankcije?! Šta je to drugo nego besmisleni mazohizam, solidarnost sa onima koji ne samo da nisu bili solidarni, već su bili upravo neprijateljska strana kad je Srbiji bilo najteže.

Portparol evropskog komesara za proširenje Peter Stano kaže da je Srbija „dobrovoljno“ odlučila da uđe u EU, i da sada ima obavezu da se „u potpunosti uskladi sa svim odlukama spoljne politike EU u vreme ulaska u Uniju“. Pitamo se da li Mađarska, čiji premijer otvoreno kontrira spoljnoj politici EU u ovoj situaciji, takođe ima obavezu ovog usklađivanja, utoliko pre što je članica EU, i šta će EU da uradi povodom nje, i povodom svih onih rastućih glasova kritike politike sankcija protiv Rusije? Dalje, ako Srbija ima obavezu da se uskladi sa ovom odlukom EU, neće li imati obavezu da se uskladi npr. i sa odlukom da mora zvanično da prizna Kosovo da bi ušla u EU? Ovo je već retoričko pitanje, odgovor se zna, i vidljiv je iz sve češćih izjava političara iz EU i njenih država članica, pre svega iz Nemačke. U Stanoovoj izjavi govori se da EU počiva na „vladavini prava“ i „poštovanju ljudskih prava i sloboda“. Baš lepo. U čemu je onda problem da Srbija trguje sa kim, kako i koliko hoće, je li to njeno pravo ili ne?

Da Vas podsetimo:  Ono što se krije ispod jagnjeće kože „Kovid 19“ nije vuk nego Zver

Ako za Stanoa i njemu slične nije sporno da je Srbija „dobrovoljno“ tražila da uđe u EU, zašto je sporno da dobrovoljno trguje sa Rusijom kako ona hoće? Ako Srbija želi u EU, da li to znači da treba da bude protiv Rusije? Ostavlja li EU ikakvu slobodu svojim članicama i kandidatima za članstvo u pogledu njihove spoljne politike, ili totalitarno zahteva da se do kraja podrede volji moćnika iz Brisela? I ovde se odgovor sam nameće, na sve strane vidimo šta u praksi ostaje od EU „demokratije“, „prava“ i „sloboda“. Na kraju, kad već govorimo šta je „fer“ i „pošteno“, bilo bi fer i pošteno da EU nadoknadi Srbiji sve ono što će ona izgubiti zbog nepovećanja izvoza u Rusiju. Jasno je da od toga nema ništa, jer takvu nadoknadu, kako smo videli, neće dobiti ni članice EU. Stoga je saglasnost „srpske“ vlasti sa „ed memoarom“ prihvatanje izvesnog i nezanemarljivog ekonomskog gubitka u ime neizvesne, i najblaže rečeno, ne baš isplative EU budućnosti.

Ministar Ljajić je u ovoj situaciji još jednom pokazao svoju neprincipijelnost i beskarakternost. Samo dan-dva pre uručivanja „ed memoara“ izjavio je da su „sankcije SAD i EU prema Rusiji zbog krize u Ukrajini šansa za Srbiju da poveća izvoz sa sadašnjih 172 miliona dolara na oko 300 miliona dolara do kraja godine“[5]. I ne samo to, nego je imao i praktične poteze u tom pravcu, jer je, zajedno sa predsednikom Privredne komore Srbije, razmatrao mogućnost povećanja izvoza voća i povrća na rusko tržište sa predstavnicima udruženja Plodovi Srbije[6]. Međutim, nakon „ed memoara“ isti Ljajić volšebno izjavljuje da „mi nemamo mogućnosti da osetnije povećamo izvoz, niti želimo da koristimo situaciju“[7]?! I to u istom intervjuu u kome kaže da smo „u prvih šest meseci ove godine, kada nije bilo sankcija EU prema Rusiji i kontrasankcija, povećali izvoz poljoprivrednih proizvoda i hrane u Rusiju za 68 odsto. Privreda ima svoju dinamiku i logiku. Potražnja iz Rusije raste“?! Dakle, neverovatno koliko je Ljajić, zbog odsustva časti i poštenja, spreman da protivreči samom sebi. Čak i da su 128 miliona dolara, koje smo još mogli dobiti zbog povećanog izvoza u Rusiju, „promili“ spram izvoza EU u Rusiju, kako Ljajić kaže, a što nije tačno, reč je o cifri koja nija ništa manja od (navodnih) donacija EU za saniranje šteta od poplava.

I dok se na ovim donacijama ispod svake časti bezgranično zahvaljujemo EU, dotle smo spremni da sasvim lako, bez imalo kolebanja, odbacimo milione dolara iz razmene sa Rusijom. Sa Rusijom prema kojoj na prvom mestu treba da budemo solidarni. Jer niti nas je bombardovala, niti otimala teritoriju, već naprotiv, podržavala i branila, ponekad više nego sama vlast Srbije, a u slučaju poplava brže i realno pomogla mnogo više nego EU. Zato bi bilo moralno da u ovoj situaciji Srbija upravo ignoriše briselski „ed memoar“, i pokaže solidarnost sa Rusijom, makar što će izvesti jednu jabuku ili prase više u Rusiju. Jer, kad je reč o solidarnosti, nebitno je da li je naš izvoz Rusima značajan i da li za njega Rusi mogu naći zamenu, što neki na vlasti koriste kao „argument“ da bi relativizovali svoje beščašće prihvatanjem „ed memoara“ . Bitno je da pokažemo da smo uz Rusiju u trenutku kada je izložena nepravednim sankcijama Zapada. Kao što je ona bila i jeste uz nas kada smo izloženi nepravednom otimanju Kosova ili prirodnim nepogodama.

Ali avaj, ovakvu moralnu hrabrost i poštenje nemoguće je očekivati od „naših“ vlastodržaca. Nezamislivo je da Nikolić, Vučić ili Dačić kažu nešto poput predsednika Ekvadora: „Nećemo tražiti dozvolu da prijateljima prodajemo hranu. A koliko znam, Srbija nije deo EU”. Nisam siguran da je Rusija pokazala više prijateljstva prema Ekvadoru nego prema Srbiji. Ipak, od Vučića i ostalih na vlasti možemo očekivati samo mizernu skrušenost i servilnost prema diktatima EU, a nesolidarnost, samim tim ne-prijateljstvo, prema Rusiji. Koliko Vučić ne pristaje da se sa njim razgovara jezikom sile, videli smo kod samog načina uručivanja „ed memoara“ i njegove reakcije na to. Taj dokument nije poslat iz Brisela u sedište Vlade ili Predsedništva Srbije, što bi bilo u skladu sa diplomatskim manirima koji se inače u njemu promovišu, već je Vučiću naprečac uručen prilikom obilaska gradilišta u Obrenovcu, i to od jednog zamenika. Već poznat način komunikacije Imperije sa njenim marionetama na okupiranim teritorijama. Premijer jedne suverene države, koji drži do časti i integriteta svoje zemlje, koji zaista ne prihvata jezik sile, taj bi papir zgužvao i bacio. Ali, Vučić definitivno nije od te sorte. Umesto toga, on već sutradan organizuje zvaničnu konferenciju za štampu na kojoj objavljuje da pristaje na sve što od njega, tj. od Srbije, traži EU. Sankcije protiv Rusije nisu (još) zahtevane, tako da Vučićevo „patriotsko“ zaklinjanje da ih Srbija neće uvesti ne deluje trezvenim posmatračima nimalo uverljivo.

Da Vas podsetimo:  Čiji je (NAŠ) valjevski budžet

I kako Vučić „opravdava“ svoje sluganjsko pokoravanje volji EU, a protiv Rusije? To da „naš“ put u EU „nema alternativu“, i da će ova vlast uraditi sve što se od nje traži da bi u EU ušla (isto važi za nekadašnju vlast, a sadašnju DS „opoziciju“ koja je podržala Vučićev odgovor), nije ništa novo. Zanimljivije je kad Vučić kaže da Srbija ionako izvozi devet puta više u EU nego u Rusiju, tako da neko ozbiljnije povećanje izvoza nije ni planirano, pogotovo ne subvencije izvoznicima u Rusiju, pa za nekakvim pritiskom EU u tom pogledu u suštini ni nema potrebe. Šta Srbija realno dobija od takve ekonomske spoljne politike koja je devet puta više okrenuta EU nego Rusiji, vidimo iz toga da Vučić mora da popunjava rupe u budžetu otimanjem od plata i penzija najsiromašnijih, dok istovremeno NIS koji većinski drži ruski Gaspromnjeft uplaćuje čak 14 posto prihoda budžetu, dvostruko više nego što je bilo pre ruskih investicija u NIS[8].

I umesto da se ruske sankcije shvate kao prilika da nešto promenimo u redosledu svojih izvoznih prioriteta, i popravimo očajnu ekonomsku situaciju nastalu zbog slepe i jednosmerne politike vezivanja za EU, naročito ako se ima u vidu da za 95 naših proizvoda ne postoje carine za ulaz u Rusiju (što su koristili i strani investitori u Srbiji za plasman svoje robe u Rusiju)[9], premijer jasno i glasno kaže da vladi ne pada na pamet da podstiče izvoz u Rusiju, ni pre, a pogotovo ne posle „ed memoara“. Izvozne subvencije za Rusiju vlada neće davati, ali zato izdašno daje subvencije i ostale povoljnosti za uvoz iz EU (npr. 10.000 dolara po zaposlenom), da se na kraju pitamo investira li ovde EU u Srbiju, ili zapravo Srbija u EU?! Vučić inače stalno poziva investitore iz EU, naročito nemačke, i obećava im raj za poslovanje u Srbiji, pa je tako uoči konferencije o zapadnom Balkanu u Berlinu razgovarao i sa najvećim nemačkim proizvođačem mesa. I tako, umesto da izvozimo meso u Rusiju (Srbija danas jedina u Evropi može da izvozi svinjsko meso u Rusiju[10]), mi ćemo ga uvoziti iz Nemačke?! Ima li ovde ikakve logike, i promišljene i odgovorne nacionalne ekonomske politike, ili Srbija jednostavno, kako reče jedan komentator, plaća prenaduvani račun EU za hladnu supu sa muvom?!

Verni do besvesti EU i njegovom „ed memoaru“, možemo očekivati da će ova vlast blokirati sve započete aktivnosti Privredne komore Srbije i Ministarstva poljoprivrede u poslednje dve nedelje na planu pojačanog izvoza u Rusiju. Svaki pokušaj da se izveze više od Ljajićevih „promila“ biće sprečen u samom začetku ili najdalje na granici, kada će roba morati da se bespogovorno vrati u magacine. Pa ćemo tako uvesti sankcije Rusiji tako što ćemo ih uvesti samima sebi! Sve u slavu EU i u korist svoje štete!

[9] isto

[10] isto

Nikola Malbaški  

NSPM

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime