Pre nekoliko meseci na čelo Laburističke stranke Engleske, nakon pobede na neposrednim izborima, došao je Džeremi Korbin. Pored toga što se u izbornoj kampanji zalagao za vraćanje izvornim levičarskim principima, što se protivio širenju oružja za masovno uništenje i bio aktivista kampanje za nuklearno razoružavanje, što je bio jedan od najvećih protivnika rata u Iraku i Avganistanu i tako predstavljao alternativu staroj blerovskoj laburističkoj stranačkoj eliti, uspeo je da osvoji ubedljivu većinu na unutarstranačkim izborima.
Ono što ga je posebno odlikovalo u njegovoj dugogodišnjoj poslaničkoj karijeri je izuzetna štedljivost i skromnost, dok ga je najčešće izdvajala nesvakidašnja i duga istorija neslaganja sa svojim partijskim kolegama. Od 2005. godine pobunio se protiv stavova poslaničkog kluba i glasao protiv zvaničnog stava svoje stranke u čak 238 slučajeva, što je četvrtina ukupnog broja njegovih glasanja u parlamentu. Ako se računa period od 1977. godine, kada su se laburisti vratili na vlast, pobunio se protiv partijske linije u 533 navrata. Verovatno da i ovakav način delovanja jednog poslanika spada u korpus evropskih vrednosti u političkom životu jednog društva.
Zašto je ovaj primer Džeremija Korbina od posebne važnosti za naš stranački i politički život. Zato što je način njegovog samosvojnog i autonomnog delovanja i odlučivanja u engleskom parlamentu u potpunoj suprotnosti sa našom ustaljenom, i dalje, jednopartijskom praksom u kojoj svako različito glasanje koje nije u skladu sa zacrtanom stranačkom linijom često dovodi do političke izolacije, a neretko i do isključivanja iz poslaničkog kluba i stranke poslanika koji se usudi da učini tako nešto.
Veoma efikasno se organizuje neka vrsta političkog i stranačkog ostrakizma prema svokom poslaniku koji pokuša da naruši sveto pravilo stranačkog jedinstva i usudi se da iznese svoje kritičko mišljenje. Mogućnost da neko ko ne sledi poslušno i disciplinovano partijsku liniju očuva svoju političku poziciju u stranačkoj i poslaničkoj hijerarhiji u našim vladajućim političkim prilikama je ravno pravom čudu.
O tome nam svedoče i aktuelna dešavanja u poslaničkom klubu Demokratske stranke. Ona u procesu konsolidacije nakon izbornog poraza na predsedničkim i parlamentarnim izborima nije uspela da se oslobodi dominantne prakse da se svako suprotno, različito i individualnio mišljenje proglašava za soliranje i samoreklamiranje koje narušava nedodirljivo partijsko pravilo da se samo u okviru stranke može voditi tz. politički dijalog. To je i dalje glavna prepreka za neophodni procese demokratizacije i razvijanja inkluzivnog procesa (najširim uključivanjem članstva u odlučivanje i kreiranje političkih stavova) razlaganjem i promenom preovlađujućeg obrasca partijskog života u kome nema mesta za kritički dijalog i razvoj kritičke misli.
Način kako se rukovodstvo Demokratske stranke odnosilo prema samom pokušaju Borka Stefanovića, potpredsednika DS, i njegovo smenjivanje sa mesta šefa poslaničkog kluba samo su dokaz više da je stalna tvrdnja o postojanju dijaloga i slobode mišljenja makar i u njenim stranačkim okvirima samo je još jedna od široko prihvaćenih mistifikacija i sastavni deo naše političke mitologije. U Demokratskoj stranci odavno ne postoji ozbiljan politički dijalog o najznačajnijim programskim pitanjima, a svaki pokušaj iskoraka se proglašava za soliranje i neprihvatljivo iskakanje izvan utvrđenih pravila.
Demokratska stranka je i izgubila vodeću poziciju u društvu upravo zato što u vreme kada je vršila vlast nije postojao neophodni kritički dijalog, a stanje se nije promenilo ni nakon gubitka izbora. Umesto da se otvori prema društvu i pluralizovanom mišljenju, ova stranka se još više zatvorila braneći preostale enklave u kojoj još uspeva da vrši vlast.
Dijalog u DS sveo se samo na beskrajne monologe predsednika političkog saveta Dragoljuba Mićunovića, koji nam samo demonstrira privid dijaloga koristeći monopol u određivanju svrsishodnosti i opravdanosti nečijih stavova i ideja. On je na taj način postao glavna smetnja u procesu jasnog ideološkog i programskog oblikovanja i opredeljivanja Demokratske stranke u savremenim uslovima. “To je bilo neprimereno i to se, po mom mišljenju, previše tolerisalo. Sa mesta šefa poslaničkog kluba koristio je parlamentarno vreme koga inače ima veoma malo, šaljući poruke koje nisu usaglašene unutar samog poslaničkog kluba. I to je bio problem. Dakle, bilo je tu mnogo samoreklamerstva“, kaže Dragoljub Mićunović, demonstrirajući nam dominantno shvatanje neupitne lojalnosti i stranačke discipline.
Ovo nije nikakav sukob koji ima samo personalni značaj, već se radi o poštovanju osnovnih demokratskih načela. Da li je izlazak u javnost B. Kuzmanovića i V. Todorića, koji su takođe istaknuti funkcioneri DS, sa predlogom programa „Dela , a ne reči“ primer samoreklamerstva i soliranja, ili se radi o primeni duplih standarda u prihvatanju i plasiranju pojedinih stranačkih programskih dokumenata. Isti način na koji je funkcionisala DS u vreme svoje najveće moći koristi se i sada kada je stranka u opoziciji, što jasno govori da je njeno oligarhijsko ustrojstvo i dalje jače od potrebe da se stranka radikalno demokratizuje, snažno podstakne kretivnu ulogu članstva i stvori jasan programski i ideološki okvir.
Ostaje nesporna činjenica da Politički savet nije obavio svoju osnovnu ulogu jer nije obezbedio uslove za razvoj kritičkog dijaloga i mišljenja. Takav odnos Političkog saveta je doveo do toga da DS i dalje programski i ideološki luta i tavori nesposobna da građanima i biračima predstavi svoje osnovne teorijske i ideološke principe.
Pored ideološke i političke zbrke i konfuzije koja vlada u DS nju karakteriše nesposobnost da povrati moralni integritet, a samim tim i veru birača da se iz izbornog poraza izvukla glavna pouka, da se mora menjati način rada koji bi doveo do njene temeljne kadrovske i programske obnove. Taj neophodni politički i istorijski proces je izostao i zato se stranka i dalje nalazi u političkoj hibernaciji, što dovodi do njenog daljeg osipanja i drobljenja.
I sadašnja tzv. rasprava o novom izbornom programu DS, koja se odvija samo u posvećenim stranačkim organima bez stvarnog učešća i uticaja članstva, jasno pokazuju da ne postoje uslovi za ozbiljnu debatu o osnovnim programskim orijentacijama. Izgleda da je važno samo da se suzbije svako soliranje i pokušaj stvarnog kritičkog mišljenja koji nije kontrolisan i upravljan od nadležnih stranačkih organa. Nataša Vučković, novi šef poslaničke gupe, nakon smenjivanja Borka Stefanovića izjavila je da su za „DS bitne i demokratske procedure, ali i timsko odlučivanje jer svako iskakanje nije prihvatljivo, naša odluka je upravo rezultat tog pravila. Za DS nije prihvatljivo da volja jedne osobe bude iznad volje većine. DS je pokazao vrlo veliki stepen tolerancije za različite stavove brojnih pojedinaca u DS, ali je za stranku bitna procedura i način kako donosimo odluke“.
Nataša Vučković kao stari i oprobani partijski kadar treba da odgovori na pitanje na koji način je ona poštovala stranačku proceduru i timski rad za koji se toliko zalaže kada je bez konsultacija i dogovora sa resornim odborom DS za međunarodne odnose, koji je vodio ambasador D. Spasojević (napustio stranku nakon takvog odnosa i zaobilaženja demokratske procedure), glasala u Skupštini Saveta Evrope protiv Rusije u vreme najžešće ukrajinske krize. Ovo je još jedan očigledan primer postojanja i primene duplih standarda u poštovanju osnovnih principa u stranačkom funkcionisanju.
Zamenica predsednika DS Gordana Čomić se pokazala još doslednija u odbrani zlatnog pravila da je soliranje i iskakanje neprihvatljivo u stranačkom životu.“DS smatra da se mora znati razlika između dijaloga unutar stranke i dijaloga u javnosti ne zato što nešto stranka skriva nego zato što su to pristojna pravila“. I upravo je tako istrajno poštovanje i striktna primena ovih “pristojnih„ pravila dovelo DS u sadašnju situaciju da izgubi svoj programski integritet i postane stranka koja sebe neuspešno i neubedljivo određuje kao socijaldemokratsku organizaciju u kojoj se vodi računa o principima socijalne pravde, solidarnosti i razvoju slobode i demokratije.
Treba stalno podsećati da su osnivači DS bili najistaknutiji intelektualci i mislioci onog vremena – Ljubomir Tadić, Borislav Pekić, Kosta Čavoški, Aleksandar Petrović, Milovan Danojlić, Nikola Milošević i drugi. Sudeći po svemu, oni bi danas spadali u one koji se po merilima koji danas vladaju u Demokratskoj stranci bili optuživani i stigmatizovani za samoreklamerstvo, soliranje i neprimereno iskakanje.
Džulijan Barns je u romanu „Bodljikavo prase“ postavio za nas veoma važno pitanje: “Može li jedan narod da izgubi svoju sposobnost za skepticizam i za plodotvornu sumnju? Šta ako mišić za suprotstavljanje jednostavno atrofira zbog nedovoljne upotrebe?“ Zaista, pravo pitanje za naše društvo, ali posebno za naše političke stranke, koje su već dobrano okoštale i atrofirale demonstrirajući nemoć i nesposobnost da prevladaju prevaziđene i anahrone načine funkcionisanja u kojima nema mesta za slobodno i kritičko mišljenje izvan stranačkih organa, pogotovu što živimo i delujemo u vremenu najveće informatričke revolucije u ljudskoj istoriji. Međutim, izgleda da ostaje važno šta će reći stranački organi dok život i ljudska misao idu svojim posebnim i nezaustavljivim tokom.
Marinko M. Vučinić
NSPM
