SP(a)S u zaglibljivanju

1
792

U Srbiji sve ostaje isto. Potreba za vođom je kao neka vrsta bolesti zavisnosti od koje narod u Srbiji ne može nikako da se odvikne. Ovde još uvek važi ona jugoslovenska krilatica iz osamdesetih prošlog veka, koja je tada glasila: „I posle Tita – Tito!“ Dakle, i posle Tita, u Srbiji mora da vlada nekakv „Tito“ – to jeste, Titov surogat. Srbi, jednostavno, ne umeju bez velikog vođe, jer po njima, samo „čvrsta ruka“, valjda, može da upravlja ovom sirotom zemljom. Ili, reč je o tome da se ovaj narod privikao vekovima da svoju slobodnu volju i savest dobrovoljno prebace na „pleća“ nekakvog „probranog spasitelja“.

Fenomen „Vučić“ moguć je valjda samo na prostoru na kojem živi narod po imenu – Srbi. Iako gotovo ništa što „veliki pastir“ obeća svom „stadu“, na kraju ne biva ispunjeno, stado je i dalje spremno da „guta“ nova obećanja. Odnekud, Srbin se sve nekako nada, da, ako on nešto ne razume, to isto dobro zna i razume onaj koji ga vodi i čuva, onaj koji mu, kako on smatra, obezbeđuje koru nasušnog hleba. Da li je to zato što smo prebrzo i nepripremljeno pokušali da izađemo iz plemenske svesti, gde je na sličan način, kolektivna briga prebacivana na plemenske vođe ili vračeve. Time su vođe imale apsolutnu vlast i mogli da se ponašaju kako im padne na pamet.

Pravi primer okamenjene srpske „zadruge“ može se videti u Socijalističkoj partiji Srbije (SPS). Tamo je već decenijama pater familias (iako nije najstariji) – Ivica Dačić. U svojoj partiji on ima apsolutnu vlast, baš kao što Vučić ima korbač u rukama kojim u tor uteruje čitav narod Srbije. Obojica bičuju gde god mogu i gde stignu. Bič su dobili od gazde upravo zato jer umeju njime valjano da rukuju.

U očekivanju kongresa SPS-a koji će održati u decembru, na kojem će se birati i novi predsednik partije, krenule su priče da će Ivica Dačić imati protivkandidate u Slavici Đukić i Ivici Tončevu. Reagujući na takve priče ili insinuacije, aktuelni predsednik SPS-a je neuobičajeno oštro i nervozno reagovao, rekavši za Kurir:

A što se tiče kandidata za predsednika, da budemo realni, ne verujem da će biti više kandidata, ja sam uvek pozivao da bude više kandidata, ali deset godina niko to nije želeo. Ja bih voleo, ali taj ko mi bude protivkandidat treba da izađe sa politikom i koncepcijom drugačijom od moje, to znači da u slučaju da izgubi neće biti deo moje politike i ekipe.“

Eto, on bi, kobajagi, voleo da ima protivkandidate. Ne samo da bi voleo, nego ih još „svećom usred dana“ traži punih deset godina, ali – avaj! Nema nikoga da mu stane na belegu. Naravno, istina je sasvim drugačija, pošto se sam Dačić svojski potrudio da na „megdan“ izađe sam, onako kao i ranije. Tako je partija stabilna, nema neizvesnosti, i posle Dačića ima da bude – Dačić! Čovek, jednostavno, zna kako da se održi u sedlu. I sa njegove tačke gledišta, sve je to lepo, po njega je uspešno, jedino što je pomalo loše za demokratiju. No, pustimo demokratiju, kome je demokratija neku korist donela, osim onih koji „priželjkuju haos“, zar ne?

Otuda, na svaki pokušaj da neko postupi u skladu s demokratskim načelima, stići će „elegantan“ odgovor. Na primer, ako neko smatra da mu je zagarantovano pravo da bira i da bude biran, posebno ako se nalazi u SPS-u – reći će mu se: samo izvoli – ali ako izgubiš – onda sikter! I za divno čudo, SPS se u trenu ustabilio. Niko, ni dalje, ne želi da ide na crtu Dačiću, jer ako izgubi, moraće sebi da traži neko drugo mesto na kome se može bez rada živeti i parazitirati na narodnoj grbači. Uzaludna su sva lobiranja unutar partije. Niko vam ne može garantovati da ćete dobiti dovoljan broj glasova da nasledite „uljušturenog“ i još uvek neprikosnovenog SPS lidera.

SPS je samo jedan primer kako demokratska načela funkcionišu u Srbiji. Svugde se koristi isti obrazac. Okupiš oko sebe ljudi koji su izuzetno ambiciozni, a kojima možeš velikim delom da takvu ambiciju zadovoljiš. I ne samo ambiciozne, već i nezasite i prirodno ograničene, one koji će se većini takvog društva toliko ogaditi, da za njih nipošto ne bi digli ruku. Tada te ona masa iza tebe ne voli, ali kada vide one do tebe, odmah se umire i kažu, kako boljeg od tebe nemaju. I zaista nemaju!

Isti princip, metod ili mustru primenjuje i predsednik Srbije, koji je oko sebe okupio ljude od kojih mnogi ne bi prošli ni na izboru za predsednika njihovog kućnog saveta. I tako gotovo sve lagano potanja u glib, osim onih koji u svečanim odelima poskakuju obalom srpske „glibare“. Odonud dele savete kako da vas blato ne proguta, ali ne pada im na pamet da bilo kome pruže granu, koja se nalazi u njihovoj blizini, i tako pomognu nekome da živ ispliva iz kaljuge.

D. Gosteljski

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime