Završni čin

Da li bi bilo referenduma u Republici Srpskoj da nisu Milorad Dodik i drugi čelnici Srpske javno, pre „odsudnog“ sastanka sa Aleksandrom Vučićem uoči referenduma, izjavili da će isti biti održan šta god da bude? Da li bi Vučić tako lako stao iza odluke da se poništi „odluka“ lažnih institucija iz Prištine o otimanju Trepče da se Marko Đurić nije prethodno konačno dozvao pameti i javno ponudio ostavku u slučaju da se prihvati oduzimanje imovine Telekoma?[i] Da li mu je taj put dodatno olakšao i naprasno animirani predsednik Srbije, čija je izjava za Blic, u kom traži da se prekine sa daljim ustupcima samoproglašenom društvu iz Prištine, osvanula u utorak ujutru,[ii] tj. uoči sednice Vlade na kojoj je doneta odluka o poništenju otimačine Trepče? I da li je priprema terena za sve to svesno napravljena koji dan ranije, iznenadnim hapšenjem „šefa regionalne policije“ Nehata Tačija na prelazu Končulj, pod optužbom za terorizam, što je bio potez potpuno netipičan za Vučićevu dosadašnju vladavinu?

Biće sporenja oko odgovora: neki će reći da su gore navedena stavljanja Vučića pred svršen čin njemu praktično onemogućila da, što javno, što iza kulisa, potkopa ove najnovije manifestacije nacionalne samoodbrane, dok će drugi tvrditi, odnosno nadati se, da je sve to bila „velika igra“, sa unapred podeljenim ulogama dobrog i lošeg policajca, i da se Vučić, po ko zna koji put, isprsio i svesno žrtvovao čak i obraz – nešto poput Nedića – za opstanak naroda i države.

Za sada se piše rezultat – a rezultat je, u ovim okolnostima, pozitivan: Republika Srpska je uspešno sprovela referendum i ojačala svoju poziciju, a Vlada Srbije je poništila najnoviji pokušaj otimačine imovine Srbije. No, važno je baviti se i traganjem za istinom i motivima, jer se tako lakše mogu predvideti ili dočekati neki budući potezi.

Dakle, čak i da je „ispravan“ u celoj priči, Vučić nema ama baš nikakvog prava da se ljuti na bilo koga ko u njega sumnja, i ko ga kritikuje sa nacionalno-državnih pozicija. Naprotiv, on je taj koji je navukao opravdane kritike i gnev. Jer, Vučić je počeo da sistematski spaljuje mostove sa dobrim delom nacionalnog javnog mnjenja još u jesen 2012. kad je počeo da tzv. Borkove parafe pretvara, bez validnog opravdanja i bez bilo kakve državno preuzete obaveze, u potpise. Bez ikakve prethodne nacionalne rasprave. Pa smo tako dobili „kosovske“ carinike, „tvrdu“ granicu (Marko Đurić je i dalje, ozbiljna lica, zove „administrativnom linijom“) na Jarinju i Brnjaku, i vizni režim, koji npr. omogućava šiptarskim parainstitucijama da, kao nedavno, hapse i proteruju ruske novinare koji nemaju „kosovsku“ vizu.[iii] A potpuno ga je otuđio potpisivanjem tzv. Briselskog sporazuma 19.4.2013. kada je Srbija, prvi put u istoriji, dobrovoljno, u vreme mira, rešila da ukine svoje državne institucije na delu svoje teritorije. U zamenu za – himere poput ZSO. (Da dodamo, kad smo već pomenuli Republiku Srpsku, i Vučićeve prošlogodišnje pritiske da se referendum o Sudu i Tužilaštvu BiH ne održi, kao i njegovo javno protivljenje nedavnom referendumu o Danu RS.)

Dakle, trampio je nešto – ni za šta. U protekle tri i po godine od potpisivanja tog „istorijskog“ sporazuma, Srbija je sistematski davala jednostrane ustupke, ukidala sopstvene institucije, terala svoje ljude sa posla i/ili u penziju, rasformirala odbrambene kapacitete na severu KiM, pristajala na međunarodni pozivni broj za „Kosovo“, dopuštala njegovo učlanjenje u najrazličitije međunarodne institucije i jačala „kosovski“ međunarodni legitimitet – a nije dobijala baš ništa. Odnosno – dobijala je tapšanja po ramenu, „pohvale“ iz zapadnih prestonica, par „otvorenih poglavlja“, Bajdenovo javno preziranje srpske zastave, „čast“ da njenog premijera u Francuskoj dočekuje neki državni sekretarčić, Ramino vozikanje po Srbiji i organizovanje zatvorenih sastanaka na srpskoj teritoriji bez prisustva srpskih vlasti… „Pregovaračko umeće“ za pamćenje, zbog čega sad nekima čak i Vuk Jeremić može da izgleda kao paragon diplomatske čvrstine i umeća. Uostalom, na FSK je o tome pisano na desetine tekstova, pravno i politički obrazloženih, i to na vreme.

Nije na ovim stranicama tzv. Briselski sporazum kritikovan iz besa, ili zbog sticanja „jeftinih političkih poena“, ili kao deo „projekta rušenja premijera“ – već zato što je on temeljno potkopavao naš Ustav, našu državu, našu bezbednost i naš međunarodni položaj, a naše sunarodnike na Kosovu i Metohiji isključio iz našeg pravnog sistema. I to jednostrano, bez ikakvog obezbeđenog ili bar sinhronizovanog ustupka druge strane.

I, sudeći po neprihvatljivom, sramotnom potezu predsednika Odbojkaškog saveza Srbije, koji je bio „uzdržan“ pri glasanju za prijem saveza tzv. Kosova u Svetsku odbojkašku federaciju – dok je španski predstavnik glasao protiv[iv] – i to posle „ultimatuma iz Brisela“ (10.10.2016) u vezi Trepče i Telekoma, nastavilo bi se tim putem bezuslovnog napuštanja naših državno-nacionalnih pozicija. Dakle, već to bi trebalo da nam govori da je Vučićeva, po Srbiju pozitivna reakcija u vezi Trepče pre iznuđena, kombinacijom otkazivanja poslušnosti u sopstvenim redovima i pritiskom javnog mnjenja koji je proistekao.

Daleko od toga, međutim, da je opasnost prošla. Na konferenciji za štampu posle sednice Vlade u utorak, 11. oktobra, Vučić je, objavljujući poništenje odluke o otimanju Trepče, ipak dodao: „biće kompromisa, mi smo spremni“,[v] što već budi sumnje u mogućnost da bi se, posle eventualnog dizanja tenzija i stvaranja predratne psihoze nakon ovog zaoštravanja, moglo ponuditi neko „spasonosno“ rešenje, kojim bi se jednostrano odrekli još nečega „zarad budućnosti naše dece“. Po ko zna koji put. Do sledećeg odricanja.

Ne treba zaboraviti i to da je, po „usmenom dogovoru“ navodno postignutom odmah posle parafiranja tzv. Briselskog sporazuma 19.4.2013. NATO postao garant da neka „kosovska vojska“ neće ući na sever KiM,[vi] što je Vučić posebno istakao na svojoj konferenciji za medije u utorak, najavivši da će, s tim u vezi, uskoro ići u sedište NATO na razgovore. Kao i to da je, uopšte, tzv. Briselski sporazum koncipiran tako da Srbiju praktično gura u zagrljaj NATO,[vii] čineći je još zavisnijom od te alijanse nego što je bila pre njega. A ništa bolje od krize da bi se stvar gurnula korak dalje u odavno projektovanom pravcu.

Na kraju, treba registrovati i to da i Vučić i Đurić i dalje insistiraju na nazivanju samoproklamovane prištinske tvorevine „privremenim institucijama samouprave“ – iako je, ako se samo pažljivo pročita Savetodavno mišljenje MSP o jednostranom proglašenju nezavisnosti „Kosova“, jasno da je sam MSP presudio da sadašnje prištinske kvazi-institucije, proistekle iz samoproglašene „Dekaracije o nezavisnosti“ od 17.2.2008. nisu isto što i „privremene institucije samouprave“ definisane Rezolucijom 1244 SB UN.[viii] Odnosno, da su uistinu, čak i po međunarodnom pravu, samoproklamovane. Naravno – Vučić i Đurić nemaju kud, maksimalno su ih legitimisali u svom mandatu, učvrstili ih kao politički i međunarodni fakat svojom politikom. Što ne znači da neka buduća vlast tu pravnu činjenicu ne može da prepozna i u skladu s njom deluje – ali to je već druga tema. Za nas je bitno saznanje da su dometi sadašnje vlasti po pitanju KiM (samo)ograničeni.

Ono s čim se možemo složiti sa Vučićem je da su na delu aktivni pokušaji destabilizacije regiona. Videli smo to i viđamo na skoro svakodnevnom nivou u BiH, odnosno Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Kosovu i Metohiji. Jer, krizom zahvaćeni Zapad više nema integracioni kapacitet – a, u našem slučaju, čak i kad je imao, nije imao volju – ali neće mirno dozvoliti da neki drugi lokalni, regionalni ili globalni akter „popuni vakuum“ umesto njega. Pa će radije proizvoditi haos ili nestabilnost, ne hajući za „kolateralnu štetu“. Ali ne samo haosa radi, već i radi nametanja rešenja ili nasilnog povećanja kontrole nad procesima i politikom.

Imamo, dakle, sasvim dovoljno opravdanih osnova za uverenje da bi, u odsustvu rastuće zapadne krize, Vučić (a i Dačić s njim) nastavili putem kojim su krenuli 2012, faktički se odričući KiM, distancirajući se od Republike Srpske, a maksimalno se približavajući NATO-u. No, kriza je i nama i njima priskočila u pomoć i možda stvorila uslove da ih spase čak i od njih samih. I, na stranu lično mišljenje, kao i opravdano ogorčenje dosadašnjom politikom, dobrodošlo je sve što se bude radilo ili dešavalo u tom pravcu, kao što je poništavanje otimačine Trepče. Poučeni lošim iskustvom, dužni smo da držimo širom otvorene oči i pažljivo pratimo situaciju – manje reči a više dela.

Ako budemo uskoro videli vidne rezultate niza bilateralnih rusko-srpskih sastanaka koje je najavio ruski ambasador Čepurin,[ix] od posete Nikolaja Patruševa do posete Sergeja Lavrova, ako se u bliskoj budućnosti bude čuo konkretan datum posete Dimitrija Medvedeva – to će nam dati osnove za umereni optimizam. Ako, pak, ponovo budemo čuli prenemaganja o dolazećim „teškim odlukama“, da su nam „ruke vezane“, da „nemamo alternativu“, da je „Rusija daleko“, itd – biće možda poslednji trenutak da se nešto konkretno protiv toga, organizovano preduzme.

Aleksandar Pavić

FSK

_____________________

[i] http://www.blic.rs/vesti/politika/srbija-pred-teskim-ultimatumom-sporazm-o-telekomunikacijama-nije-prihvatljiv-djuric/cfjb6py

[ii] http://www.blic.rs/vesti/politika/predsednik-tomislav-nikolic-za-blic-nema-vise-ustupaka-albancima/e8rb069

[iii] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2460953/ruska-novinarka-nakon-pritvora-deportovali-su-nas-iz-srbije-u-srbiju.html

[iv] http://www.zurnal.rs/odbojka/reprezentacija/40089/savez-tzv-kosova-primljen-u-fivb-srbija-uzdrzana-na-glasanju

[v] http://www.srbija.gov.rs/vesti/vest.php?id=275629

[vi] http://www.rtv.rs/sr_ci/politika/sever-kim-bez-pripadnika-kbs_386613.html

[vii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/briselski-sporazum-i-guranje-srbije-u-nato-zagrljaj/#_edn6

[viii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/sta-je-tacno-samoproglaseno-u-pristini-17-2-2008/

[ix] https://rs.sputniknews.com/politika/201610101108419046-rusija-cepurin-srbija-ucene/