Špijunska invazija

4
418

Špijun, to je plaćena ili po svojoj volji formirana utvara i doušnik. Onaj koji dostavlja važne podatke u korist nekoga. Pogrdna reč za podmukle uhode koji prenose poluistinite ili sasvim lažne abrove i tako stvaraju pometnju u svom ataru, ali i odrednica za neke ratne heroje, čiji su špijunski podvizi menjali nesigurne tokove istorije. Aleksa Žunjić beše Nušićev sreski špijun, ugledni potkazivač, sve sa vizit kartom.

Mada ni agent (deo agenture) nije po rangu ispod ili iznad špijuna. Zvuči modernije i naizgled manje odvratno, tajanstveno, uzbudljivo i čak neuhvatljivo. To se posebno odnosi na tajne agente, jer je u špijunaži neprilično biti javni, mada se pojavljuju i takvi, kao produkt modernog obaveštajnog egzibicionizma.

U stvari, sve što postoji, ili sebe smatra važnim u državi i društvu, podložno je „agenturnom delovanju“. Ova sintagma, koja je leksički užasna, a i netačna, nastala je u visokim moždanim sferama tajnih službi. Ta vrsta paranoje čuva službe od prirodnog gašenja: ako nema agenata bilo bi nepristojno da i one postoje. Agenturno delovanje bi moralo da označava delovanje agenata, i to nedozvoljeno, dok pridev „agenturno“ daje krivu sliku o biti tog zanata, jer je i taj pojam nesaznatljiv sam po sebi. Država koju ne spopadaju špijuni ima malo razloga za samopoštovanje.

Koliko se sećam, a prizivam u pomoć i sećanja starijih od sebe, pod uslovom da takvih još ima, niko ovde još nije video živog „stranog agenta“, uhvaćenog u špijunskom krivolovu i privedenog zasluženoj pravdi: „Evo ljudi, ovo je špijun koga smo upravo uhvatili. Vidite, baš izgleda kao uhoda, a takav i jeste. Radio je strašne stvari protiv nas, o tome će javnost biti obaveštena, a sada isti ide u aps!“ Dakle, ili su strani agenti neuhvatljivi, ili ih nema.

Ipak, pre nekoliko dana Vrhovnik nas je prepao još jednim svojim dramatičnim ispadom, gde kaže da je Srbija puna agenata. Ima ih sa svih strana i raznih vrsta, ko zna šta sve rade, to ne zna ni onaj koji bi to jedino mogao znati. A rade sigurno, ali pre svega „šire tračeve o Srbiji i njenom rukovodstvu“, što zaista jeste najgora informacija koja odavde može da ode u svet. Ne zna špijun šta je istina, možda je to što prenosi „na određeno mesto“ upravo trač a možda i nije. Njegovo je da proverava svaku glasinu i tako trač, špijunski overena istina, kao težak udarac na vlast neopazice beži iz Srbije na sve četiri strane sveta, pa se ovde vraća još zloćudniji.

Mislim da je lično Bratislav Gašić, koristeći stručne sfere svoga uma, smislio savršeno objašnjenje, koje dolazi iz iskustva stečenog u gadnom tajnom poslu, a na polzu države i njenog nesolidnog vrha. A ono u sebi sadrži sasvim osobeni antišpijunski novogovor, iznova sadržan u nemogućoj jezičkoj divljoj gradnji: višeslojna agentura!

Kako bi mogli da deluju agenti za višeslojnu upotrebu? Tako što će pre stupanja na dužnost uočiti slojevitost ili patološko raslojavanje Srbije: na penzionere, sirotane lumpenproletere, radničke robove, sirotinju u nastajanju, srednju klasu u ropcu, paravojne odrede stranke na vlasti, vojsku i policiju, novu divljačku aristokratiju obrazovanu u školama učenika u privredi i zanatskim gildama režima.

I konačno sam krem, tragična kasta za koju je spreman najveštiji agenturni sloj, sačinjen takođe od krema. Svaki sloj agenata ide svome sloju i kad već razumeju stanje stvari, ne moraju da rade ništa. Sve najgore što se može uraditi već je učinila nastrana srpska elita, njima špijuni nisu ni potrebni. I odatle kreću ogovaranja i otrcavanja, agenti ne zatvaraju usta; umesto subverzivnih elemenata postaju trač babe i šire svoju istinu o najgorima među nama po svetu.

Kao crkveni svetac i keramičar, Bata Gašić obija sloj po sloj, ali mu se stvar zapekla, nikakva dleta i čekići ne skidaju višeslojnu agenturu, niti fuge i bordure koje su agenti išarali svuda po ovoj nesrećnoj državi i njenim vladarskim ikonama. A državu je, još nikako da saznamo kako, potpuno zauzela najgora fukara, i nastavlja svoju infektivnu agresiju. Jesu li bar to otkrili agenti kojih nigde nema?

Međutim, na onom savetu za bezbednost, ili kako se već zove, ni Alek, ni Bata, ni Nebojša, ni Rebić, ni budni amateri nisu otkrili tajnu višeslojnih agenata, osim da ih svakako ima, i jedino što je savet dokučio jeste saznanje da nije poznato šta sve rade. U SPC, kako smatra Vrhovnik, ugrađeni su jednoslojni špijuni, ali Patrijarh, ni uz božiju pomoć nije uspeo da ih prepozna, anatemiše, privede paklu i preda nadležnom Luciferu.

Na tom nivou paranoje nastaje pravi problem: ako službe ne mogu da otkriju agente sa strane, onda je režimu lako da krene u unutrašnju ofanzivu, da prozove i pritegne strane saradnike iznutra: opoziciju, liberalno ili konzervativno krilo crkve, slobodne novinare, retke intelektualce koji još nisu potpisali odanost najvišem slojevniku, sve koji sumnjaju, posebno one koji negiraju ili se gade.

U stvari, to i jeste smisao istrage špijuna: zamiranje svake dobre ideje u Srbiji, pa valja strepeti od novih sumanutih poduhvata vrha vlasti (ako on postoji) i samog Vrhovnika. Strana agentura sa domaćim pomagačima odmaže režimu u svemu što radi za Srbiju, pa su špijuni savršen alibi za sve vidljivije rezultate sveopšte pljačke građana i otimanje njihove jedine imovine, uz nakaznu dogradnju nezasitog razbojničkog sistema. Sve do konačne redukcije svih građanskih sloboda.

Dok širim tračeve o režimu i njegovom smrtonosnom delovanju na društvo, ipak se trudim da iskusnim okom uočim bar jednog špijuna na ulici, ili bilo gde. Kako bi taj mogao da izgleda, kako da ga uhvatim za špijunske uši i izdvojim iz njegove podmukle mimikrije? Lično bih da ga zarobim, privežem kanapom, štranjgom ili lepljivom trakom, ili prijavim organima nadležnim za višeslojno delovanje. Da konačno uhvatimo bar jednoga i svi vidimo na šta i na koga liči, voleo bih da se pročujem kao budan građanin, koji pomaže svojoj državi u čuvanju najveće tajne: ovde su neuračunljivi ostvarili sve najgore košmare, ovde stvari nepovratno odoše u 3LPM.

Ali, ništa od mog podviga. Uglavnom vidim obična izmučena lica, bez osmeha i radosti, natmurene, nesrećne, očajne i nervozne ljude koji negde žure, ali ne idu nikuda.

Ljubodrag Stojadinović
peščanik.net

4 KOMENTARA

  1. Ал’се излупетарао, као што то само бивше војно лице зна и уме, може и хоће, воли и чини.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime