Nije lako pratiti sve političke vratolomije nekadašnjeg Šešeljevog najboljeg učenika, poslanika i vatrenog člana (moglo bi se reći i prvog jurišnika) Srpske radikalne stranke, ali samo oni koji su zaboravili gotovo četvrtvekovna krivudanja Aleksandra Vučića u srpskoj politici mogli su da se iznenade kada su ga pre neki dan ugledali na beogradskom Cvetnom trgu. Onde, međutim, nije –zahvaljujući velikim stranim ulaganjima – otvorio novu fabriku sa više stotina radnih mesta, već je došao da otkrije spomenik književniku Borislavu Pekiću, koji nije bio samo veliki srpski pisac nego i jedan osnivača obnovljene Demokratske stranke, a čiji se program od Vučićevih vrludanja kroz političku scenu Srbije razlikuje kao nebo od zemlje.
Ne tako davno, premijer je, pošto je „zamolio” svoje poslanike u Narodnoj skupštini da ne glasaju protiv Zakona o nacionalnim penzijama, u poslednji čas uspeo da ga sačuva i time pokaže kako brine o kulturi, odnosno, kulturnim radnicima koji su te penzije zaslužili, a evo ga sada na Cvetnom trgu da otkrije i spomenik Borislavu Pekiću. „Sve u ovoj zemlji pada na njegova pleća”, kako saosećajno izjavi jedan od njegovih ushićenih sledbenika. Što primećuju i drugi, samo ne umeju da nađu tako lepe reči.
A kakvo bi to bilo otkrivanje spomenika bez govora premijera u njegovom poznatom stilu? „On je ponosan”, kaže, „što je predsednik vlade u trenutku kada se Beograd podizanjem spomenika makar malo odužio Borislavu Pekiću za sve što je učinio za našu zemlju, za naš Beograd, za našu ali i evropsku kulturu. Bora (!) nije mislio da mu je iko išta dužan. On se za demokratsku državu borio baš kao da on lično njoj vraća neki svoj dug. To proganjajuće osećanje duga prema sopstvenoj zemlji, tu potrebu da dokažeš da si je dostojan, i to tako što ćeš za nju da uradiš baš onoliko koliko je dovoljno ne samo da bi je voleo, nego da bi se njome ponosio”.
Kako je krenulo, možda će naša javnost uskoro u nekoj sličnoj prilici od premijera čuti i da je, takoreći još od malih nogu, gajio izrazite demokratske sklonosti i da ga je samo neki slučaj sprečio da se nađe među osnivačima obnovljene Demokratske stranke, pa tako i u društvu sa Borislavom Pekićem.
Političke oluje odnele su ga, očigledno, na sasvim drugu stranu, te je u srpskoj javnosti ostao poznat i po tome što je kao Ministar informisanja u vladi Mirka Marjanovića 1998. godine potpisao zloglasni Zakon o javnom informisanju. Taj zakon se pamti ne samo po visokim novčanim kaznama za one novinare koji nisu podržavali politiku Slobodana Miloševića, već i što su, zahvaljujući njemu, ugašeni listovi „Dnevni telegraf”, „Evropljanin” i „Naša borba”.
Nije teško zamisliti da bi se na udaru Zakona za javno informisanje iz 1998. godine našao i Borislav Pekić – samo da je bio živ u vreme kada je počelo njegovo primenjivanje. Zato Vučićevo otkrivanje spomenika poznatom srpskom piscu predstavlja samo još jedan njegov – veoma proziran – deo kampanje za predstojeće izbore.
Vojislav M. Stanojčić
Stanje stvari
Pekić je bio dosledni demokrata, ali sa jakom nacionalnom notom, tako da mislim da se ne bi uklopio sa demokratima kakvi su kasnije postali. Živeo je i umro u svom veku, nije mu bilo data da se pod stare dane razočarava u tuđem (kao Dobrica, na primer). Na komemoraciji koja je priređena za dvadeset godina od njegove smrti našlo se sedmoro ljudi. Bio je poznat kao veliki radnik, nije verovao u inspiraciju.Pisao je mnogo, gotovo skribomanski, malo je tako produktivnih književnika kao što je bio on, možda jedino Rože Marten di Gar dvadesetih godina prošlog veka, samo „Zlatno runo“ ima desetak tomova, a gde je mnogo drugog što je napisao. Kami je sa nekoliko tankih knjižica postavio više zagonetaka ljudskom rodu i dobio Nobelovi nagradu nego svi plodni pisci zajedno. Dragan Velikić je napisao dobar i pohvalan članak o Pekiću. Mislim da ga je precenio. Takođe mislim da je zaslužio spomenik u Beogradu jer to što nije bio pisac po mom ukusu nema nikakvog značaja.