Spomenik srpskom mazohizmu

Staro sajmište i „logor“ Omarska

1
1294

spomenikOktobarski salon je, kažu, najreprezentativniji „međunarodni događaj“ u domenu vizuelnih umetnosti u Srbiji. Osnovala ga je 1960. godine Skupština grada Beograda, a Salon je prvobitno zamišljen kao manifestacija na kojoj će se izlagati najvrednija srpska dostignuća u oblasti finih umetnosti. Od 1967. godine Oktobarski salon se preobratio u reviju modernih trendova primenjenih umetnosti. Zahvaljujući svom višedecenijskom delovanju, Oktobarski salon je postao značajno mesto za istraživanje moderne srpske umetnosti. Od 2004. godine Oktobarski salon dobija međunarodni karakter.

Prvog dana oktobara ove godine, čast da se predstave na Oktobarskom salonu, dobila je jugoslovenska „umetnička grupa“ Spomenik, koja je osnovana između 2002 i 2006. godine. Zapravo, ta grupa je „začeta“ onog dana kada je Skupština grada Beograda raspisala konkurs za izgradnju spomenika žrtvama ratova od 1990 do 1999. godine (na prostorima bivše Jugoslavije). To je onaj „sporni“ spomenik, koji je u proleće 2012. godine postavljen na Savskom trgu, koji je posvećen „Žrtvama rata i braniocima otadžbine od 1990 – 1999.“

Naime, da se podsetimo, 24. marta 2012. godine, kada je spomenik otkriven, članovi porodica poginulih nisu dozvolili prilaz i polaganje venaca na spomenik predstavnicima vlasti. Rodbina poginulih bila je nezadovoljna zbog toga što na spomeniku nisu ispisana imena poginulih, kao i zbog neobičnog izgleda spomenika na kome nema ni krsta. Povodom toga gradonačelnik Dragan Đilas je dao onu „čuvenu“, istorijski sramnu izjavu, rekavši:

Ovaj plato će ostati ovde. Pamtićemo te ljude koji su ili civilne žrtve rata ili su poginuli verujući da se bore za otadžbinu.“

To jeste, Đilas je tada doveo u pitanje smisao polaganja života za odbranu otadžbine, jer jedno je kada se život da za otadžbinu i kada to otadžbina priznaje, a nešto sasvim drugo je kada neko položi život za otadžbinu „verujući da se borio za otadžbinu“. Drugim rečima, Đilas je „između redova“ poručio da su oni koji su poginuli u odbrani otadžbine bili u zabludi, jer su verovali u nešto što možda i nije bilo tačno.

Od 2007. godine grupa „Spomenik“ se pojačava „umetnicima“ iz federacije BiH i iz Hrvatske. A svim tim „umetnicima“ jedan cilj je zajednički: da Srbiju i srpsku politiku iz devedesetih godina prošlog veka prikažu kao „imperijalnu“, „velikosrpsku“ i „genocidnu“. Najpre je ta grupno-spomenička „umetnička“ gospoda svoje aktivnosti fokusirala na „srebrenički genocid“. Zajedno sa Ženama u crnom i Centrom za kulturnu dekontaminaciju Borke Pavićević, pod čijom „kapom“ svi zajedno argatuju protiv države Srbije i srpskog naroda, pokušali su da isposluju podizanje spomenika „žrtvama genocida u Srebrenici“. Onda, u jednom času, ti samozvani umetnici dolaze do zaključka da je jedan „genocid“ nedovoljan da se Srbija temeljno ocrni. Otuda su krenuli u potragu, zajedno sa „umetnicima“ iz Federacije BiH, za novim „genocidnim“ performansima.

Umetnici“ su se setili Prijedora i tamošnjeg „konc-logora“ Omarska, koji su 1992. godine spektakularno „otkrili“ Ed Vulijami, novinar Obzervera i Peni Maršal (ITN). Na osnovu reportaže ova dva pomenuta novinara kasnije se isforsirala priča koja je u zapadnim medijima pokušavala da izjednači sabirni centar u Omarskoj sa nacističkim logorima iz vremena Drugog svetskog rata. Naravno, ko god pogleda video snimak iz „logora“ Omarska, videće da je tu nemoguće (besmisleno je) da se povuče bilo kakva paralela sa događajima u nemačkim logorima smrti. Ed Vulijami je plasirao slike dva tri izmršavela čoveka, kakvi se lako mogu pronaći među stotinama ljudi u svakoj populaciji bilo gde na svetu, da bi od toga napravio lažnu „konc-logorsku“ predstavu koja je „šokirala“ svet.

Štaviše, „umetnici“ iz grupe „Spomenik“ (Damir Arsenijević, Branimir Stojanović i Milica Tomić), nakon više godina „umetničkog“ obrađivanja „genocidnog logora“ Omarska, dolaze na ideju da povuku znak jednakosti između logora Staro sajmište iz Drugog svetskog rata i „logora“ Omarska.

Najpre, u Omarskoj su bili sabrani ratni zarobljenici, to jeste, ljudi koji su se s puškom u ruci borili protiv srpskih snaga u Prijedoru. Tamo se proveravalo da li je neko od tih ratnih zarobljenika počinio zločin protiv civilnog stanovništva, a oni za koje se utvrdilo da su krivi, poslati su u zatvor koji se nalazio na Manjači, u blizini Banja Luke.

Poređenjem nacističkog logora Staro sajmište (kojim su upravljali Nemci, na teritoriji ondašnje NDH, i gde je ubijeno oko 40.000 ljudi, najviše Srba, potom Jevreja) sa sabirnim centrom u Omarskoj, „spomenički umetnici“ jasno pokazuju da im je cilj da Srbe proglase genocidnim narodom. U Omarskoj nije bilo masovnih ubistava, a Haški tribunal nije uspeo da dokaže pojedina svedočenja o navodnim ubistvima stotina ratnih zarobljenika. Jednostavno, ozbiljnijeg kršenja Ženevske konvencije u Omarskoj nije bilo.

Na kraju, neobjašnjiva je inertnost vlasti u Srbiji, koje uopšte ne reaguju na takve pokušaje „umetnika“ da se celi jedan narod (srpski) proglasi zločinačkim (genocidnim). I to služeći se državnom „logistikom“ u pokušajima da se dosegne takav nečastan cilj. Zloupotreba jedne kulturne manifestacije u svrhu bacanje ljage na državu i građane te države, nijedan režim u svetu ne bi dopustio. Zašto je u Srbiji vlast krajnje tolerantna prema podmuklim antidržavnim „umetničkim priredbama“ na Oktobarskom salonu, zaista je teško objasniti.

Lazar Janićijević 

1 KOMENTAR

  1. Dajana Džonston

    SULUDI KRSTAŠI
Jugoslavija, NATO
i obmane Zapada

    IZDAVAČKI GRAFIČKI ATELJE „M”
BEOGRAD

    2005.

    U članku „Jedna po jedna” objavljenom u Newsday-u od 21. februara 1993. Gutman je iz Zagreba javljao o nečemu što je on nazvao „gulagom srpskih sabirnih logora u Bosni”, naročito o Omarskoj koju je on nazvao „logorom smrti”. Izrazi „gulag” i „logor smrti” grubo su preterivanje, kako u pogledu funkcije tako i u pogledu trajanja sabirnog centra Omarska koji je zatvoren u avgustu 1992. godine, ubrzo posle prvih izveštaja o njegovom postojanju, a većina zatvorenika je proterana. U tom članku Gutman je ispričao verziju jedne žene o strahotama Omarske:

    „U istim sobama gde su ljude ispitivali i batinali po danu, žene su silovane noću. ’Prva stvar koju je trebalo da uradimo svako veče bila je da počistimo krv i smeće iza onih koji su mučeni preko dana’, sećala se Jadranka Cigelj, 45, Hrvatica iz severnobosanskog grada Prijedora. Cigelj, pravnik i politički aktivist, kaže da su je držali u Omarskoj sedam sedmica, od 14. juna do 3. avgusta.

    ’Oni su uzimali žene jednu po jednu’, kaže ona opisujući batinanja i silovanja. ’Ne sve svaki dan. Imali su raspored. Svaku noć druga.’ Ona kaže da se čovek koji je nju silovao zove Željko Mejakić, komandir zatvorske straže.”14

    Gutmanov drugi izvor, „jedan strani diplomata koji je molio da ne bude identifikovan ni imenom ni zemljom koju predstavlja”, potvrdio je da su žene silovane i ljudi ubijani u Omarskoj. Kako ljudi mogu da ocene verodostojnost izvora koji odbija da bude identifikovan bilo imenom ili zemljom koju predstavlja?

    Cigelj lično, dodaje Gutman, „postala je vodeći aktivist u sve jačem naporu da se dokumentuju navodni ratni zločini u Bosni.” Ovo je priličan eufemizam. Cigelj je bila potpredsednik Tuđmanove vladajuće nacionalističke stranke HDZ i vodila zagrebački biro Hrvatskog informativnog centra (CIC), to jest agencije ratne propagande koju su formirale iste one desničarske hrvatske emigrantske grupe koje su stajale iza Tuđmana. Primarni izvor za izveštaje o silovanjima u Bosni bio je CIC Jadranke Cigelj i pridružene ženske grupe koje su poslale „gomile svedočanstava ženama na Zapadu i štampi”.15

    CIC se okoristio bliskom vezom sa International Geselschaft für Menschenrechte (Internacionalno udruženje za ljudska prava, IGfM). Reč je o propagandnom institutu ekstremne desnice, koji je osnovan 1981. godine, kao nastavak „Udruženja ruske solidarnosti”, jedne ekspatrirane grupe koja je radila za naciste i hrvatski ustaški režim u toku Drugog svetskog rata. Osamdesetih ova organizacija je vodila propagandnu kampanju protiv sandinista u Nikaragvi, optužujući ih da drže logore u kojima se oponenti masovno podvrgavaju torturi, silovanju i pogubljenjima. „Nikaragvanska kampanja bila je propagandna proba za ofanzivu koju je IGfM u saradnji sa CIC pokrenuo 1991.”, kaže holandski novinar Art Brover. CIC je držao sve „ratne inostrane centre za štampu” u Hrvatskoj, prvenstveno u Zagrebu i Splitu, a imao je ogranke i u Kanadi i Sjedinjenim Državama. Zahvaljujući jakoj severnoameričkoj vezi, brojno osoblje je govorilo tečno engleski i pružalo stranim novinarima informacije i intervjue. Direktor CIC, Ante Beljo, formirao je ogranke Tuđmanove HDZ u Kanadi i Sjedinjenim Državama pre proglašenja nezavisnosti Hrvatske.16

    Cigelj je figurirala kao žrtva i svedok u brojnim IGfM publikacijama kao Jadranka Cigelj, ali i kao Jadranka C., Jadranka Cigev, Jadranka Cigay, ili prosto kao Mrs Jadranka. Dok je Gutmanu rekla da je silovao komandir Mejakić i još trojica, u brošuri Zaboravljena božija deca, ona tvrdi da je više puta silovana od jednog jedinog čoveka, koji se zove Grabovac, a u dugom intevjuu u Frankfurter Allgemeine Zeitung-u od 5. aprila 1993. Cigelj je porekla da je Mejakić silovao.

    Uprkos ovim nedoslednostima, Cigelj je postala feministička heroina. U junu 1993. ona je počastvovana od „Branilaca ljudskih prava Minesote” za izvanredne zasluge za međunarodna ženska prava, a Minneapolis Star Tribune je identifikuje kao „bosansku muslimansku žrtvu”. Godine 1996. ona je figurirala u jednom dokumentarnom filmu, „Zazivanje duhova: priča o silovanju, ratu i ženama”, koji je lansirao Human Rights Watch u junu 1996. na svom filmskom festivalu, a distribuisalo ga je udruženje „Žene stvaraju filmove”. Amnesty International je zatim sponzorisao njenu turneju u 25 američkih gradova. Promotivni tekst je glasio: „Jadranka Cigelj i Nusreta Sivac, prijateljice od malih nogu i pravnici po zanimanju, živele su životom običnih žena Bosne i Hercegovine dok jednoga dana njihovi susedi nisu postali njihovi mučitelji. Ovaj film dokumentuje masovna silovanja kao ratnu taktiku, usredsređujući pažnju na ove dve preživele žene čija se lična borba preobražava u širu bitku za pravdu na fonu Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu.” Dve žene, od kojih jedna profesionalni propagandist Tuđmanovog režima, postale su dokumentarni dokaz „masovnih silovanja kao ratne taktike”. Film je prikazivan na univerzitetima kao deo programa o Jugoslaviji sa takvim slavnim imenima kao što je Vesli Klark, bosanski ambasador u UN Muhamed Šaćirbej i Bjanka Džeger.

    Politički aktivist kao što je Jadranka Cigelj, zaposlena u propagandnoj agenciji jedne od zaraćenih strana i priča jednu nedoslednu priču, ne može da se smatra naročito pouzdanim svedokom. Bilo je dosta naivnosti kod ženskih udruženja i aljkavosti kod novinara koji su prihvatili ne proveravajući tako pristrasan izvor.

    Drugi glavni izvor bila je „Državna komisija za ratne zločine” iz Sarajeva, koja je tvrdila da ima 20.000 dobro dokumentovanih slučajeva silovanja s namerom da zanesu „srpsku djecu”. Žene su, navodno, držane u zatvoru dok ne bi postalo kasno za abortus. Ponude za usvajanje neželjene dece su pljuštale. Ni dokumentacija ni neželjena deca nikad se nisu materijalizovali.

    Nakon Gutmanovog izveštaja, svi urednici su tražili priču o „srpskim silovanjima” za svoje novine. Sprovodeći istragu u Bosni i Hercegovini, jedan feministički poletarac, Aleksandra Štiglmajer, žalila se svom nemačkom kolegi, Martinu Letmajeru, da je „vraški teško” naći neku žrtvu silovanja za intervju.17

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime