Spomenik Stefanu Nemanji – simbol umišljene pameti i megalomanije

Ima neke nakaradne logike u tome što je spomenik Stefanu Nemanji koji se ovih dana podiže u budućem centru Beograda na Savskom trgu visok 23 metra. On mora da bude u srazmeri sa uspesima ove Napredne vlasti, koju je njen lider Aleksandar Vučić nedavno definisao prilikom rasprave da li u borbi protiv korona virusa treba da prihvatimo pomoć naših zemljaka – lekara, koji, koliko je poznato, uglavnom rade u razvijenim zemljama Zapada – „Što se tiče pomoći dobrodošli su svi, hvala im neka dođu, samo da pomognu svojoj zemlji a ne da kritikuju svoju zemlju koja je desetostruko ili dvadesetostruko uspešnija od zemalja u kojima oni rade, a te nam zemlje oni hvale.“

       E sad, ako od te logike krenemo i prisetimo se matematičkih pravila o primeni proporcije na direktno i obrnuto zavisne veličine, doćićemo do zaključka da je veličina spomenika u direktnoj zavisnosti sa količinom gluposti članova komisije i obrnuto zavisna od količine njihove pameti, pa je red da se upoznamo sa njima:

• Predsednik komisije je Nikola Selaković, čudo za Ginisa – čovek koji je sa mesta asistenta za vizantologiju Pravnog fakulteta u Beogradu, doveden kao pripravnik na funkciju Ministra pravde i tu uspeo da provede ceo mandat, uprkos četvoromesečnom štrajku advokata – najdužeg u svetskoj istoriji pravosuđa, koji se u tom periodu desio, za koje vreme pravosuđe u Srbiji nije ni radilo, a on je sve to izdržao tako što se nije mešao u svoj posao. Inače, lepo  igra – videli smo to uživo prilikom nedavne proslave izborne pobede, i to kao kolovođa, što bi na seoskim vašarima rekli – na kecu, pa nije čudo što ga je Predsednik Aleksandar Vučić, zbog takvih kvaliteta, uzeo za svog generalnog sekretara.
• Goran Vesić, član komisije, čudo od čoveka – sam za sebe, ni Ginis mu nije potreban, za koga se priča da je vredan a glup, što je prema metodologiji koju primenjuje američka CIA najgora kombinacija, mnogo gora od kombinacije glup i lenj, jer kažu onaj vredni može da napravi mnogo više gluposti od onog lenjog. Jednu od tih gluposti je demonstrirao sinoć i to javno, na sred televizora, kad reče da je ideja za spomenik tu na tom mestu potekla od predsednika Vučića koji se toga prvi setio, za razliku od svih njegovih prethodnika – valjda od samog Stefana Nemanje do danas, koji se toga uopšte nisu setili.  
• Milutin Folić, član komisije, bivši gradski arhitekta,  koji za svog mandata, u saradnji sa Goranom Vesićem, zaduži Beograd sa mnogim znamenitostima – fontana na Slaviji koja još ne zna da igra kao Nikola Selaković, ali zna da peva tu vrstu muzike, kao i mnogo drugih znanmenitosti, posebno vidljivih za bugarske i druge turiste za vreme novogodišnjih praznika koji počinju u leto i traju do poznog proleća.  
• Sima Avramov, član komisije, koga ne treba posebno pretstavljati – dovoljno je reći, čovek koji je sa mesta dekana Pravnog fakulteta u Beogradu izrekao onu ocenu da je Vučić najbolji student u istoriji tog fakulteta. Živo me interesuje, šta o tome misli, na primer, Tibor Varadi iz moje generacije.
• Emir Kusturica, član komisije, lični prijatelj svih predsednika – od Miloševića: 

       „… Emirat Drvengrad je nastao slučajno. Najpre se Emiru dopala pomenuta lokacija, pa je tu početkom dvehiljaditih sagradio vikend-kuću za sebe i porodicu. Nije poznato da li je imao nekih problema sa dobijanjem građevinske dozvole i ostalih papira, a pošto je u to vreme, kako zlobnici pričaju, bio fasciniran ne samo Miloševićem, čiji je lik i delo posebno cenio, već i  njegovom suprugom, srpskom ledi Magbet, ispalo je da tu nije bilo nikakvih problema. Po svemu sudeći, tu je, uz viski, pao i dogovor da Emir postane Nemanja…“ Iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA, Dragiša Čolić, Beograd 2012. – do Putina:

       „… Fasciniran multidisciplinarnim sposobnostima Emira Kusturice na filmskom, književnom, estradnom, neimarskom,  političkom i ko zna kojem još planu – kad te majka rodi sposobnog, za sve si sposoban, ja sam svojevremeno Kusturicu (u daljem tekstu: Marica) predlagao i za Predsednika. No Bogu hvala, Predsednik nam je dobro, pa mislim, u međuvremenu, eto upraznilo se mesto Ministra odbrane, pa ko velim, da čovek ne dangubi. A da zna i te poslove, zna. Čitam u novinama: Kusturica u Moskvi, na proslavi Agencije “Raša tudej”, tražio od Putina vojnu bazu u Srbiji, pa zatim naslov – Predložio sam Putinu da postavi rakete u mom dvorištu…” Iz teksta Kusturicu za Ministra odbrane www.opancar.com – jednom rečju, multi praktik umetnik, koga u skladu sa tim treba i pretstaviti, pa da ne izmišljam ponovo, da se poslužim još jednim citatom iz mojih tekstova::

       “… Najpre me je obradovala kratka vest koju sam čuo u večernjem dnevniku – Kusturica svojom deklaracijom otvorio Sterijino pozorje, ali iz toga nisam baš mnogo shvatio. Da nije greška, šta će on na Sterijinom pozorju. On je filmski režiser, muzičar “Zabranjenog pušenja”, Neimar – Drvengrad, Kamengrad i sl., pisac “Večernjih novosti” sa kojima je ostvario obostrano korisnu  saradnju – oni polovinu svojih novina popunjavaju reklamama zajedničkog izdanja od “Sto jada”, a on juri sopstveni rekord po broju prodatih primeraka. Ono što preostane, zadnjih par stotina hiljada primeraka, biće podeljeno besplatno čitaocima Večernjih novosti, pa će tako mnogi od njih doći do svoje prve kupljene knjige…” Iz teksta Naivac www.opancar.com

       U umetničkom delu komisije bila su i dva vajara – jedan od njih, Miodrag Živković, redovni profesor Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu, autor spomenika na Tjentištu, je napustio Komisiju – „Mislim da je on mogao da bude u neuporedivo manjoj proporciji, ispred neke državne zgrade, gde bi, zapravo, povezivao istorijat srpske državnosti sa aktuelnim trenutkom, nešto slično..,, dok se drugi, jedini preostali vajar, član komisije, Svetomir Arsić Basara, sinoć pojavio na televiziji i izrazio saglasnost sa usvojenim rešenjem. A bio je red da se umesto Miodraga Živkovića (nažalost u međuvremenu pokojnog) na njegovo mesto kooptira u komisiju neki drugi vajar. 

       U komisiji su učestvovala i dva slikara: Vladimir Veličković i Nebojša Duranović, o čijem slikarskom doprinosu usvojenom idejnom rešenju spomenika, nema posebnih podataka.

* * *

       Nije mi želja da ovim tekstom ukazujem na nečije loše namere, posebno ne od strane članova komisije, sem da ukažem na jasnu političku prevlast u odnosu na stručnu komponentu u formiranju ove komisije, a po mom skromnom mišljenju trebalo je da bude obrnuto. 

       Putovao sam dosta, nagledao se spomenika, pa primera radi samo da pomenem spomenik admiralu Nelsonu, koji dominira prostranim Trafalgar skverom u Londonu, sa postamentom visokim 56 metara i figurom Nelsona visokom 5 metara ili nas spomenik pobedniku na Kalemegdanu, rad čuvenog vajara Ivana Meštrovića, koji je ukupne visine 17,25 metara, od čega je sama statua visoka svega 4,25 metra. 

       Ovaj spomenik treba da bude visok 23 metra, a niko ne pominje postament. Verovatno je zamisao da Stefan Nemanja hoda po ovoj Naprednoj zemlji Srbiji, pa postament nije ni predviđen. Ali onda ostaje pitanje ko će uopšte da vidi Stefana Nemanju ako stane kod spomenika visokog osam spratova jedne stambene zgrade, pa će lik Stefana Nemanje moći da se vidi samo iz helikoptera ili sa Avale. Budući Savski trg za takav spomenik može da bude veliki samo u glavi Gorana Vesića – i onoga ko mu je dao tu ideju. Po mom shvatanju reč je megalomanniji i kompleksima veličine, dakako. I zato se čudim preostalom vajaru u komisiji, pomenutom  Svetomiru Arsiću Basari koji to sinoć pohvali – doduše, valjda zbog svojih godina, jedva ostade živ, pa je pitanje da li on uopšte zna o čemu se tu radi. Za ostale, opisane članove komisije, nemam nikaakve dileme – oni su jednostavno obavili postavljeni zadatak.

Dragiša Čolić