Možda članstvo Srbije u EU i postane realno u jednom momentu, ali šta to članstvo znači? Danas to izgleda kao kupovina karte za brod koji tone.
Srbija ne može sa oduševljenjem da prihvati svaki potez Evropske unije, iako od mene nećete čuti da Beograd ima drugo mesto od puta ka EU, izjavio je srpski premijer Aleksandar Vučić.
Ko je za evropski put Srbije a ko nije, tema je koja opseda srpsku političku scenu poslednjih 15 godina. Srbija nikad nije bila bliže evropskim vratima nego danas, ali se pred nju stavljaju i uslovi koje dosad nije dobila nijedna njena članica. Ako Srbija, kako kaže njen premijer, nema drugo mesto osim EU, da li zbog članstva u toj zajednici ipak treba pristati na sve? I da li je EU u koju danas hrlimo, ona Evropa u koju smo krenuli pre 15 godina?
Politički analitičar Dragomir Anđelković smatra da „nije normalno menjati državnost zbog nekih malih materijalnih dobitaka“ jer, kako kaže, takve ucene nemaju kraja.
„Bugarska je primljena u EU, ali Unija ne brine o njenim interesima, nego je i dalje ucenjuje, pa ju je tako naterala i da odustane od ’Južnog toka‘, što je bio vitalni interes ove države. Bugarska privreda bi od toga profitirala više nego od onoga što joj EU nudi. Znači, priča o tome da ste zaštićeni kada uđete u EU je — smešna“, kaže Anđelković.
Miloš Jovanović, docent na Pravnom fakultetu u Beogradu, napominje da EU ni 2000. godine nije bila ono što je bila osamdesetih godina. Upravo zbog toga Jovanović kaže da ne treba pristajati na ucene, jer EU ne pruža pogodnosti svojim članicama koje je pružala pre 30, 20 ili 15 godina. Drugi problem je taj što je, po njegovim rečima, EU sve manje koherentna i gubi koheziju. „To se videlo na nizu kriza, a da ne govorimo o tome što ni dan-danas nema zajedničke spoljne politike prema najbitnijim međunarodnim pitanjima. Evropska unija nije više monolitni blok koji je nekada bila. To je danas jedna prilično šarolika ’državolika‘ međunarodna organizacija“, kaže Jovanović.
Anđelković napominje da je lako popeti se na brod koji tone (EU), ali se u isto vreme pita šta Srbija ima od toga.
„Da je i ta Evropa imala želju da nam nešto dâ, dala bi nam još 2000. godine. Evidentno je da, kada nas tada nisu primili, nisu bili spremni ni da za nas nešto učine. Danas, ako dođu u situaciju da ne moraju ništa više da nam daju, i ako smo mi spremni da žrtvujemo nacionalne interese zbog praznih obećanja — zašto nas onda ne bi i primili? Možda članstvo Srbije u EU i postane realno u jednom momentu ali šta to članstvo znači? To je isto kao da kupite kartu za Titanik — brod koji tone“, kaže Anđelković.
Jovanović veruje da Srbija od 2000. godine živi u nekoj vrsti kvaziokupacije.
„Duhovna, intelektualna i politička elita Srbije koja je 2000. došla na vlast jeste tu došla uz pomoć zapadnih sila, a one nikada ne pružaju pomoć besplatno, uvek se iza toga krije neki plan i agenda, a mi imamo jedno apsolutno nekritičko stanovište prema EU. Mi smo jedna od retkih zemalja koja nije imala ozbiljnu debatu u vezi sa evropskim putem. Šta bi bila dobit, a šta gubitak i da li treba ići ka EU?“, ističe Jovanović.
On dodaje da u Srbiji postoji jedna vrsta totalitarne misli, „sa idejom da EU nema alternativu, a da, kad im se traži objašnjenje zašto — ne dobijamo odgovor“.
Anđelković podseća i da su male zemlje uvek pod pritiscima, te je to, kako objašnjava, dodatni razlog zbog čega ne bismo smeli da se odreknemo apsolutno ničega. Pogotovu što je danas, kako primećuje Anđelković, nepoznanica šta je zapravo EU.
Jovanović žali i što su političke elite sve ove godine lagale narod onom parolom — „i Kosovo i Evropa“.
„Takvu ucenu ne smemo da prihvatimo, jer bi to bio loš presedan za dalji teritorijalni integritet Srbije, a bilo bi nečasno i prema našoj istoriji i svemu onome što jeste jedna ozbiljna država, kakva Srbija teži da postane“, zaključuje Jovanović.
Brankica Ristić
rs.sputniknews.com
