SRB pod prolaznim pomračenjem

2
856

2015-04-25_071009Istina je da narod koji zaboravi svoju istoriju, ostaje bez budućnosti; ili će je opet „krvlju graditi“.

Naš narod je ostao u nekom paralelnom svetu, raspet između mnoštva vrednosti, željan divlje civilizacije bića nedostojnih življenja i izokrenute prošlosti za kojom nesvesno pati, prizivajući neke godine čije je savremenika spoznao iz knjiga, luta od istoka do zapada, vazda u potrazi za nekom alternativom, nekom novom filijom koja će biti sa bilo kojim prefiksom sem onim najvažnijim, onim koji nosi u sebi i što je on sam – SRB.

Upravo to SRB, sveto trojstvo među slovima, kojim je svako darovan rođenjem, i nesvesnost njegove težine, značenja, suštine jeste jedan od osnovnih uzroka sadašnjeg stanja među Srbima. Dok generacije traže sebe u drugim civilizacijama, potiskuju to SRB, neki iz pomodarstva, drugi smatrajući to SRB prokletstvom, a neki ga nesvesno stavljaju u inferiorni položaj u odnosu na neke druge nama bliske zemlje, uvek misleći da je nešto drugo bolje, vrednije, veće. U sva tri primera mala količina svesti o sebi dolazi do izražaja. Ima i onih koji su rođeni kao pripadnici anormalne veštačke nacije, Jugosloveni, ali i oni u sebi nose ovaj kod od reči. Ko god beži, ne može pobeći, niti se sakriti, jer ne beži od nečeg vidljivog – već naprotiv od sebe.

Sve češće se čuju razne fraze kojim se ispoljava nesvesni autošovinizam. U našem narodu to je jedan fenomen, iz prostog razloga jer se tim frazama služe upravo oni koji su prihvatili taj krst SRB-a, koji ga nisu tek tako odbacili, nego se još i bore za njega, doduše prilično zagrizli u neku od filija koje se ne pišu sa početnim slovima SRB. Zato je vrlo važno razumeti da su sve te fraze ubačene od strane onih kojima je krst SRB-a prokletstvo i da će korišćenjem toga samo odmoći sebi, a svoju decu odroditi od sopstvenog naroda.

Najčešće fraze kojima se jedan broj nesvesno služi a drugi zdušni podpomaže, a koje se koriste uvek kada se o Srbiji i njenom narodu govori u pežorativu jesu: „tipično za Srbiju“, „to je tako samo u Srbiji“, „ovo ima samo u Srbiji“, „pa gde će brat na brata nego u Srbiji“, „ko će da te zajebe nego brat Srbin“; ili se za svaku negaciju u vidu vesti naglasi „Srbija!“ što bi valjda svakome trebalo da bude jasno šta znači – odnosno da je nešto loše.

U početku su se time koristili drugosrbijanci, Jugosloveni, komunisti, Crnogorci, kojima namere nisu skrivene, ali kada se jedna laž ponovi hiljadu puta ona u očima drugih postaje istina. A opet, zahvaljujući tima: Jugoslovenima, komunistima, Crnogorcima, drugosrbijancima – mi i jesmo došli do ovog sadašnjeg stanja i umesto da stvari nazivamo tim imenom i kažemo za svaku negativnu stvar – okupacija, naprotiv mi blatimo svoju voljenu zemlju, koja ništa nije kriva, stavljamo svoj sopstveni narod u isti koš sa bitangama i okupatorima, i pri tom pomažemo ostvarenju okupatorskih planova – da jednako zamrzimo sopstvenu zemlju, svoj narod – mrzeći pri tom, ne nekog nepoznatog – već samog sebe.

Pored tog primera autošovinizma koji je svakodnevno u upotrebi, ima još jedan, suptilniji ali direktan i ništa manje štetan.

Sigurno je da ste i sami bezbroj puta poklekli da se složite, a možda čak i upotrebite nekoliko sledećih primera: „Ova država nas je uništila“, „država uništava sopstveni narod“, „mi odavno nemamo državu“, „ovoj državi vreme je da propadne“, „država se odriče svog naroda“…

Sve ove fraze su ili izgovorene nesvesno, od neznalica ili očajnika koji se poigravaju politikanstvom, ili su takođe ubačene od strane pomenutih unutrašnjih neprijatelja. I takođe su vrlo delotvorne kao otrov autošovinizma, pre svega jer je to indirektni udar na sopstvo i na SRB. Ova država ima svoje ime, zove se Srbija i kada god planirate da se složite sa nekim naizgled dobronamernikom i prividnim istomišljenikom koji kaže da nas je „ova država upropastila“, nemojte zaboraviti da on time govori „Srbija nas je upropastila“, ili još gore kada kaže, da „država treba da padne“, on zapravo govori da „Srbija treba da padne“. A svaka izgovorena reč, misao i osećanje je energija, impuls koji se šalje dalje.

Da Vas podsetimo:  Humanitarni rad ili sramna stranačka kampanja

To je već drugi problem nerazumevanja osnovnih pojmova. Država nije Dačić, Vučić, Tito, jedno ime nekog ko je trenutno u vlasti. Država je živa sila, „ustrojstvo života i živa organizacija naroda“, piše Iljin. Čak ni teritorija koja čini državu ne miruje, granice se pomeraju u korist ili na štetu jednog naroda. Istovremeno država i jeste pojedinac ali i nije, ipak ono što je sigurno da nije deo države – vlastodržci, odnosno oni koji rade na njenu štetu – dakle mi imamo na vlasti ljude koji rade na štetu naše države, samim tim što smo izgovorili ovu rečenicu, apsolutno tačnu, možemo da odbacimo one potuljene fraze o uništenju naroda od strane sopstvene države. Onaj ko shvata i razmišlja o čemu govori, lako može da uvidi koliko je nelogična ta fraza i da samo zahvaljujući niskom nivou svesti našeg naroda je neka potpuna neznalica mogla tako nešto proturiti.

Dakle, fraze koje su naišle na plodno tlo u našem narodu a koje su čista negacija nas samih i ispoljavanje nesvesne mržnje prema onom što smo, su samo jedan u nizu uzročnika kojima potiskujemo ono SRB i ne damo mu da se ispolji u pravom smislu, prirodno. Drugim rečima sebe i ono što smo stavljamo u drugi plan, inferiornije u odnosu na ono što nam okupator natura da bi trebalo da budemo.

Svakodnevnica naših rodoljuba se svela na gomilu pitanja: Gde je nestao onaj slavni narod?

Odgovor na ovo pitanje je istovremeno i vrlo komplikovan ali i vrlo jednostavan – taj narod nije nestao nigde, tu je. Taj isti narod smo i dalje mi. Samo što je razlika između naših predaka i nas u tome – što su oni imali slobodu u razvitku svog SRB. Nisu smatrali da je Zapad, ili pak Istok, nešto superiornije u odnosu na njih. Niti su žudeli da postanu zapadnjaci ili istočnjaci, već su prihvatili sebe, bili su ono što su, bez negacije sopstva. Bili su Srbi.

Današnje generacije su generacije idolopoklonstva, sve im je bolje i superiornije od njih samih, guše se u sramoti od onoga što su zapravo, pretvarajući se da su nešto što ni po kom osnovu ne mogu biti, i tako podeljeni jednostavno prestaju da budu! Oni su ništa!

Prvi i osnovni krivac za ovakvo stanje jesu masmediji, oni kontrolišu bukvalno sve što se tiče naših života. Počev od beznačajnih stvari o ukusu , izboru praška za veš, mode – pa do onih suštinski bitnih stvari koji značajno utiču na našu budućnost.

Moć medija je neprocenjiva! To nije nikakva novost, ipak i pored tog opšteg saznanja i činjenica na koji način utiču mediji, prvenstveno na mlađe generacije, umesto da svest o tome raste i da se društvo uhvati u koštac sa tom problematikom, naprotiv, stanje je sve gore. Retko koji pojedinci, porodice pokušavaju da utiču i otisnu se sa tog splava kojem je izvesna samoubilačka sudbina, već iz straha od izopštavanja od zajednice čak utiču na svoj naraštaj da se po svaku cenu uklope.

U ovom slučaju se koristi malo drugačija fraza, isto vrlo štetna: „šta će, kada je tako vreme“, nećeš valjda odudarati od vremena“ i „ovo je dvadeset prvi vek“.

Da Vas podsetimo:  Budućnost Fijata u Srbiji: Tiha zebnja i katastrofične najave

Prvo, nekoliko pitanja: Kakvo je to vreme, ko diktira pravila ponašanja i šta je to 21 vek?

Prelazak u novi milenijum i njegov preterani značaj diktiran je od strane masmedija. Umesto da doživimo kulturnu i intelektualno revoluciju, novi vek je doneo nešto potpuno suprotno – širom smo otvorili ruke „otvaranju“ ali u pogrešnom pravcu, smer je bio dobar a pravac promašen, „oslobađajući svoj um“ našli smo se u kavezu gluposti. Sve ono na čemu počiva naše prelepo SRB postalo je ružno, zatucano, konzervativno i nedovoljno zapadnih vrednosti širokih shvatanja. Religija je opet poprimila oblik opijuma za mase, a Bog je umro, i to na godišnjicu sopstvenog raspeća. Duhovnost koju niko nije mogao da unovči izgubila je svoj značaj jer u „vrlom novom svetu“ sve ono što ne može novcem da se kupi, znači da nije ni vredno.Ali opet narod nije srećan, nije zadovoljan, Zapad je stigao ali od onog očekivanog holivudskog spektakla kojim je prikazivan „Američki raj“ nije bilo ništa.

Samo je bilo još gore. Sa svih strana u našu zemlju slilo se mnoštvo novih prava, predloga, zakona, dan za danom, godina za godinom, i nakon izvodbe svih mogućih scenskih umetnika stigli smo do apsolutnog totalitarizma, sistema u kom ne mogu vladati umni ljudi, već potpuna suprotnost. Ipak dovoljno pametni da znaju da ih njihove dobre odluke i pamet ne mogu zadržati na vlasti već samo totalitarizam i potpuna kontrola svih pojedinaca.

Jedna od najvećih obmana đavola je ta da je ubedio ljude u sopstveno nepostojanje, druga velika obmana je ta da je ubedio narod da je demokratija vladavina naroda. Mada u slučaju totalitarnog režima, često nije ni bitan oblik državnog uređenja i politike koja se sprovodi, ali svakako treba dodati da je demokratija vrlo pogodna za sprovođenje totalitarizma, jer se u tom slučaju kontrola sprovodi pod formom „ljudskih prava“, gde se vrlo perfidnim sistemima vlastodržaca oduzimaju sva prava.

Dok su za jedne „ljudska prava“ zaista put ka slobodi, mada za vrlo kratak period, za veliku većinu to je put ka sprovođenju robovlasničkog sistema, gde se na račun jednih oduzimaju druga prava, a sama država postaje igralište okupatora.

„Pravna država se u potpunosti zasniva na priznavanju čovekove ličnosti – duhovne, slobodne, ovlašćene ličnosti , koja upravlja sobom u duši i svom delovanju, odnosno koja počiva na lojalnoj svesti o pravnim normama“, piše Iljin i nastavlja o suprotnosti pravne države, odnosno totalitarnom režimu:

„Totalitarni režim je naprotiv baziran na terorističkom pritisku. Ljudima prete nezaposlenost, oskudica, propast porodice i dece, hapšenja, zatvori, inkvizitorski procesi. Pod pritiskom opšteg sveopšteg straha u glave ljudi se utuvljuje: apsolutna poslušnost, bezbožni materijalistički pogled na svet, sistematsko špijuniranje i dostavljanje, spremnost na svaku laž i nemoral, prihvatanje života koji protiče u nestašici, hladnoći i iscrpljujućem radu.“

Iljin je o mraku demokratije i komunizma, najpogodnijim oblicima državnog uređenja za plodan razvitak totalitarnog režima pisao sredinom prošlog veka, i jedina sreća ruskog naroda, a možda i jedan od razloga oporavka, jeste taj što se u sovjetskom savezu Rusi nisu pretapali u druge nacije. Za razliku od nas koji smo skoro čitav vek bili izgubljeni kao Jugosloveni.

Što se tiče Rusije i njenog oporavka, treba uzeti u obzir i to da su Rusi – Rusi. Da nisu težili tome da postanu neko drugi. I to je stvar na koju treba da se ugledamo, da mi budemo Srbi a ne Rusi, Englezi, Španci…

Tu se opet vraćamo na ono SRB. Kada su lanci jugoslovenstva konačno spali, umesto da se vratimo korenima, ti koreni su nisu bili dovoljno dobri protoganistima „modernog i liberalnog“ 21. veka, šta više činilo se sve da se mladi stide svega vezanog za SRBstvo. Išlo se dotle, da su se pojedinci iz unutrašnjosti sramili mesta porekla, roditelja, seljačkih korena, naglasak se menjao preko noći, suknje skraćivale, teško stečeno roditeljski novac razbacivao po kafanama, itd…

Da Vas podsetimo:  Otvoren Burekomat! Originalan način rada čuvene pančevačke burekdžinice u doba korone

Sve nabrojano dovodi do situacije bezizlaznosti, čovek je očajan i u njemu se budi životinjski instinkt, on oseća samo fizičke potrebe a život mu se svodi od danas do sutra. Okupator je tu, totalitarizam je na delu, svako gleda samo sebe i kako da preživi, zajedništvo, više dobro i opšte dobro su bajke za malo decu, jer izlaza ne vide. Mediji i vlastodršci su učinili svoje, pogled na život je dvostran, o smrti se ne razmišlja ali parola koja upravlja takvim životom je odlika mrtvog čoveka: uzmi dok možeš.

Tada posebno dolazi do izražaja pobeda materijalizma nad duhovnošću i smrt božanske iskre u ljudima. Oni više ne veruju ni ljudima, ni u Boga.

Tu je cilj neprijatelja ostvaren. Srbski narod sem što više ne veruje ni u Boga, ni ljudima, ne misli ni da njegova država Srbija ima budućnost. A kada već nema izgleda da će nešto biti bolje, zašto onda bar ličnu korist ne iskoristiti, ma koliko ona trajala, zašto ne potkazati prijatelja, komšiju, tuđi novac i sl…

A upravo u tom grmu i leži zec. Jer kada svaki pojedinac gleda svoju korist, kratkoročnu, kada u njemu nema straha ni od čega, takva država ne može opstati. Jer on je deo države, i on je kruni svojim malim pakosnim delima, i ti pojedinci nisu većina, oni u velikoj manjini ali njihova dela mogu da zaraze ostatak naroda, jer i u ovom slučaju mediji imaju svoju ulogu. Naime, prenoseći u većini slučajeva svako nedelo pojedinca koji je u sići ostao bez obraza, a koji pri tom nekako nikada nije odgovarao za svoje postpuke, oni su vrhunac okupatorskog projekta u kom se uništava bit SRB-a i svodi ga na ljušturu.

I pored svega, mnogo više dobrih primera ima, nade, dobrih ljudi, bistrih, inteligentnih koji ličnim primerom vraćaju veru i u Boga, i u narod i u izvesnije bolje sutra, i nisu u manjini ali su u marginali.

Nas upropaštavaju svi oni brojni pojedinci koji se neodgovorno ponašaju u međuljudskim odnosima, u poslovnim odnosima punim neodgovornosti, svi takvi bez obzira na stepen ili opseg dometa njihovog pogubnog delovanja kroz nepoštovanje dogovorenog ili neispunjenje obaveza. Takvi varaju gde god stignu, često ne zbog toga što su „rođeni prevaranti“ nego što su u sebi razlili otrov beznadežnosti, nihilizma, nepotrebnosti popravljanja društvenog stanja, jer eto po njihovom stavu mi smo ophrvani velikim, moćnim svetskim neprijateljem pa je po tom njihovom stavu iluzorna borba i samim tim oni se odlučuju na neodgovornost ili varanje u odnosima sve misleći da kad je sve izgubljeno, da im je i sve dozvoljeno.

E ne da nije sve dozvoljeno u međuljudskim odnosima, i društvenom životu, bez obzira na teške okolnosti svakog ili svuda oko nas, nego nije ni sve izgubljeno, i nije borba za promenu naših unutrašnjih odnosa, unapred osuđena na propast. Svako od nas je bitan, nema nebitnih. I svako primerom svojim popravlja stanje, i čini korak ka suštinskoj obnovi i promeni koja stvara vidike za izlaz iz za sada samo naizgled bezizlaznog položaja. Suština je u našem pounutrašnjenju, sankcionisanju svake vrste međuljudske i društvene neodgovornosti, a ne u trošenju snage na svetske datosti ma kako bile nepovoljne. A još bitnije, ne trošenje na postupke istrošenih cirkuzanata-politikanata, nego sakupljanje snage za mogućnost sankcionisanja prema neodgovornosti koja se ispoljava na svakom koraku.

2015-04-25_071753

Vesna Veizović

Vaseljenska

2 KOMENTARA

  1. o cemu pises bre ti svega ti? Pa zar nas ova „drzava“ nije upropastila kao ljude? Mi od 1945 NEMAMO drzavu, mislim da si pomesla zemlju Srbija sa drzavom Srbijom a drzava Srbija vec 70 godina radi protiv svoga naroda!

  2. Браћо, погледајте овај свет очима Светог Саве и схватићете да смо поробљени и да слобода тражи борбу и жртву свих нас и да вера, породица и земља мора да се брани!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime