Hrvatska vlada je pala izglasavanjem nepoverenja premijeru Oreškoviću. Predsednica Kolinda Grabar Kitarović je shvatila, kao i većina saborskih zastupnika, da su novi izbori jedina solucija. Naložila je raspuštanje Sabora kako bi se raspisali novi izbori. Međutim, predsednik HDZ Tomislav Karamarko najuporniji je u ideji da će uspeti nekakvo preslagivanje vlade bez novih izbora. Pri tome ima svoje argumente – novi izbori su skupi, i ko garantuje da nakon novih izbora neće doći u istu poziciju.
Karamarko je u dubokom sukobu interesa, što u samom HDZ može da prođe – oni su navikli na težak kriminal njihovih vođa – ali je pritisak Mosta bio toliko jak da je morao podneti ostavku na mesto prvog potpredsednika. Razumljivo je zašto je Most neumoljiv jer bi u suprotnom deplasirali ideju kojom su postigli iznenađenje na izborima. Šef HDZ je izgubio tlo pod nogama i pravi greške koje bi mogle ponovo gurnuti ovu stranku u opoziciju – zakasnio je sa ostavkom i pokrenuo opoziv premijera koga je sam predložio. Dok većina Hrvata vidi Karamarka kao jedinog krivca što je Hrvatska došla u izbornu krizu, sve je izvesnije da je ustvari na pomolu nova kriza HDZ kao stranke. Zato grčevito pokušavaju da izbegnu nove izbore i preslagivanjem pokušaju da sakupe 76 potpisa u Saboru koji je pred raspuštanjem. A šta je preslagivanje – obična kupovina zastupnika drugih stranaka novcem i obećanjima.
Jasno je zašto je Orešković morao da ode zajedno sa Karamarkom – zato što je prikriveni plan HDZ bio da premijer bude figura za slikanje, a da kompletnu politiku iz senke vodi Karamarko. To mu kao bivšem šefu SOA i čoveku koji je navikao na tajne aktivnosti ne bi bilo problem. Odlaskom Karamarka, ko bi vodio hrvatsku politiku? Figura za slikanje? Istina da bi HDZ tako ostao na vlasti, ali Orešković nije neko preko koga mogu ostvariti svoje strateške planove jer ih definitivno ne razume. Zato na mesto premijera mora doći pravi i iskusni stranački kadar koji će slušati Karamarka i koji će po svoje mišljenje redovno svraćati u centralu HDZ. Problem Karamarka i HDZ je što ni ta nova ideja sa preslagivanjem i Zdravkom Marićem kao novim mandatarom neće uspeti – nema dovoljno ruku u Saboru.
Na eventualnim novim izborima, zbog afere Karamarko, HDZ nema velike šanse za pobedu. Zbog toga i zbog insistiranja SDP na novim izborima, cena mandata u hrvatskom Saboru porasla je kao nikad. S obzirom na strateške američke planove na Balkanu, teško da će se u hrvatskim izbornim kombinacijama vrtiti samo hrvatski novac. Možda i grešim, jer obe izborne solucije u Hrvatskoj su za SAD jednako dobre i zašto bi onda intervenisali novcem. Karamarko je zapao u ćorsokak jer ne pristiže novac od bogate hrvatske proustaške dijaspore. I oni su izgleda zavrnuli slavinu ljuti zbog konstantnih malverzacija u vrhu HDZ.
ČIJA JE VLADAVINA ZA SRBE POGUBNIJA?
Može li u novim izborima ili eventualnom preslagivanju, nekom vrstom uslovljavanja sa svoja tri mandata, srpska manjina bar donekle popraviti svoj katastrofalni položaj? Njihovi predstavnici su se dugoročno opredelili za podršku SDP, što je u bipolarnoj političkoj podeli hrvatske političke scene normalno – neprihvatljivo je da podrže proustašku stranku.
Osnovno je pitanje da li im se to isplatilo u pogledu poštovanja njihovih prava. SDP je prvi put na vlast došao tek 2000. godine, nakon desetogodišnje vladavine HDZ, ostao na vlasti tri godine, da bi ponovo dobio izbore 2011. godine i vladao do nedavnih izbora. Znači, nije baš mali period njihove vladavine, i da su hteli, mogli su popraviti položaj srpske manjine. To se nije dogodilo jer je gledanje vođa i pripadnika i ove stranke po pitanju Srba i navodne srpske odgovornosti za rat u Hrvatskoj vrlo slično gledanju vođa i članova HDZ.
U vreme vlasti SDP predstavnici srpske manjine koje još od završetka rata predvodi Milorad Pupovac, imaju na oko dobre odnose i saradnju sa Vladom Hrvatske. Međutim, problem je u tome što takav odnos nije spušten na običan srpski narod u Hrvatskoj. Dok su odnosi prema srpskim predstavnicima bili korektni, nastavljeni su perfidni, tajni i dobro planirani pritisci na Srbe radi daljeg iseljavanja. Istovremeno nastavljene su i dobro osmišljene akcije ometanja povratka proteranih Srba u Hrvatsku. Jasno je da dugoročno definisan tajni rad tajnih službi Hrvatske, gde je srpsko pitanje decenijama u težištu rada, ne zavisi od toga koja je stranka na vlasti. Ugradnja klasičnog špijuna u mizeran broj od tri srpska predstavnika u Saboru znači da nijedna hrvatska vlada nema iskren i pošten odnos prema srpskoj manjini. Definitivno, nijedna hrvatska vlast Srbe u Hrvatskoj ne gleda kao svoj narod, koji su dužni da zaštite, nego kao strano telo i balast koga se moraju osloboditi.
Period vladavine HDZ ima dve potpuno različite faze. Prva faza je davno prošla, gde je politiku kreiralo levo krilo sa Franjom Tuđmanom na čelu. Ta faza je imala sve karakteristike perfidne i podmukle politike prema srpskoj manjini vrlo slično sadašnjoj politici SDP. Razlika je što nisu prezali ni od drastičnih pritisaka u vidu fizičkih napada, maltretirannja i ubistava jer su imali jake veze sa Zapadom i dozvolu da bez međunarodne prozivke i odgovornosti rade šta hoće. Aktuelna politika HDZ je rezultat unutrašnjeg obračuna u ovoj stranki i pobede desnog krila, a manifestuje se kroz otvorenu podršku neoustaškim i profašističkim snagama. Tako je srpska manjima došla u situaciju opšteg straha za elementarnu bezbednost i goli život, jer je antisrpsko delovanje osnova postojanja ustaškog pokreta.
srbe na vrbe split 500×250Čija je vladavina za Srbe opasnija i razornija, da li HDZ ili SDP, nije baš lako odgovoriti kako se to čini na prvi pogled. Mnogi misle da je ustaška vladavina opasnija zato što direktno i otvoreno atakuju na sva prava Srba i direktno im ugrožavaju bezbednost, pa i život. Ali ova vladavina, ma kako bila teška za Srbe iz Hrvatske ima i svoju dobru stranu, jer državna proustaška i profašistička politika postaje očita, pa tako neprihvatljiva i za neke međunarodne faktore i neke druge države a ne samo za Srbiju. Tu jednostavno ne može, a da se ne vidi fašizam i ustaštvo kao osnova svega. Tako polako postaje jasno da su Srbi u Hrvatskoj, pored onih na Kosovu, najugroženija populacija u Evropi. Kod perfidnog delovanja vlasti SDP nedostaje ta očiglednost koju bi lako videli i stranci, pa tako nedostaje i međunarodna osuda. Ako su trajne posledice u vidu etničkog čišćenja i kod HDZ i kod SDP podjednake, zaključite sami šta je bolje za Srbe.
Neskriven proustaški režim u Hrvatkoj traje kratko a već stižu osude iz sveta. Sve je počelo osudom rasizma na utakmici Hrvatska – Izrael u Osijeku, ali pristižu nove nezgodne optužbe. Tako je u maju stiglo otvoreno pismo Vladi Hrvatske koje su potpisale mnoge značajne ličnosti, bivši državnici, ministri, ambasadori, književnici, reditelji, novinari i posebni izaslanici za obrazovanje o holokaustu, gde između ostalog piše: „Shvaćajući Evropu kao zajednicu vrednosti, isprepletenog i ovisnog društva, moramo priznati da svima nama prete formalne državne sponzorisane promocije ekskluzivnih, revanšističkih, korozivnih i nasilnih ideologija. To se nesumnjivo danas događa u Hrvatskoj“.
Prilikom preglasavanja u Saboru u vezi sa smenom Oreškovića srpski predsatvnici su glasali za njegovu smenu sa obrazloženjem da je to prva hrvatska vlada koja u svoj program nije ugradila interese manjina. Ali, to nije pravo opredeljivanje jer je srpska manjina tom prilikom glasala u interesu obe velike stranke. Pravo opredeljivanje nastupa sada, u toku preslagivanja ili novih izbora.
KAKO GLEDATI NA KOALICIJU MOST?
Koalicija Most predstavlja jezičak na vagi političke scene Hrvatske. Sada su im ambicije porasle, pa žele da na predstojećim izborima, uz levičarski Živi zid i zelenu levičarsku stranku ORaH (Održivi razvoj Hrvatske), pokušaju okupiti većinu glasača razočaranih u velike stranke i tako oni formiraju vladu. Most je na prvi pogled nekakva građanska opcija ljudi kojima su dozlogrdile nezakonitosti, a pogotovo krađe, pljačke i organizovani kriminal od strane obe velike stranke, pogotovo HDZ. Razočaranim Hrvatima kojima je izbor skučen, učinili su se kao spasonosna solucija, kao slamka spasa. Možda i jesu po pitanje hrvatskih interesa, ali po pitanju srpskog pitanja, nema razlike u odnosu na velike stranke.
Kao odlučujući faktor Most bi mogao uticati na bolji položaj Srba u Hrvatskoj za mandata nove vlade, ali to je njima zadnja rupa na svirali. Njima je težište na privrednim problemima i organizovanom kriminalu. Sem toga, ne treba zaboraviti da je to stranka desnog centra i da je većina vodećih pripadnika Mosta bliža politici HDZ. Uostalom, to su i pokazali kada su se opredelili da hrvatskom vlada HDZ.Most petrovIma još nešto što važne članove ove koalicije dovodi pod sumnju tako da im Srbi ne mogu verovati. Na primer, najvažniju funkciju posle Bože Petrova, koji je na funciji potpredsednika vlade, ima Vlaho Orepić, koji je na funkciji ministra unutrašnjih poslova Hrvatske. Sa te funkcije mogao bi sprečiti perfidne i tajne akcije pritiska na Srbe u cilju etničkog čišćenja, ali to se zasigurno neće dogoditi i ako Orepić ostane šef ovog ministarstva. Naime, Srbi se dobro sećaju da su Hrvati učinili jedan podmukli gaf kako bi se u haškom tribunalu opstruiralo suđenje hrvatskim generalima za ratne zločine nad Srbima i etničko čišćenje. Jednostavno su ukrali i sklonili topničke dnevnike iz kojih bi se jasno videlo da je artiljerijska vatra imala za cilj ubijanje i proterivanje civila a ne samo vojske RSK. Prilikom ove nove političke borbe za vlast, Karamarko je javno optužio Orepića da je on sakrio topničke dnevnike i tako navodno ometao hrvatsku vlast u odbrani generala Gotovinu. Nije to rekao bilo ko, nego bivši šef SOA – tajne službe Hrvatske koji sigurno sve zna o tome. Ustvari, tim potezom Orepić nije odmogao optuženim generalima, nego im pomogao, jer im prava istina nikakao ne bi odgovarala. Tako je istovremeno, bez trunke kajanja, sprečio odgovornost za zločine nad Srbima. Čemu se onda u budućnosti nadati od njega po pitanju zaštite Srba.
LAŽNA TEZA KOJA JE UNIŠTILA SRBE U HRVATSKOJ?
Najpogubnija lažna teza za Srbe iz Hrvatske koju decenijama hrvatski političari, i levi i desni, serviraju celom svetu glasi: „Da su Srbi bili lojalni novoj državi Hrvatskoj, ništa im se ne bi dogodilo“. Zapadna propagandna mašinerija ovu tezu je široko razradila i potpuno zloupotrebila. Tako je ispalo da su Srbi sami krivi za ono što ih je snašlo. Sami su krivi što su opljačkani, zlostavljani i prebijeni, pobijeni, proterani i etnički počišćeni. Sami su krivi što ne mogu da se vrate, jer eto, nisu lojalni novoj državi.
Tako Srbi iz Hrvatske na Zapadu nikada nisu imali status žrtve, nego su prikazani kao remetilački faktor hrvatske idile, koji najbolje da ne postoji. Dok druge izbeglice u svetu mogu da biraju na koju će stranu i u koju će zemlju da idu, Srbi iz Hrvatske su mogli samo u Srbiju jer su bili preopasni da bi ih neko primio. Ko god je iskreno poverovao u ovu lažnu tezu danas može da se uveri da je pogrešio. Danas je jak pritisak i na lojalne Srbe da se isele iz Hrvatske. Većina Srba je shvatila i znala o čemu se radi i znali su da će pre ili kasnije svi doći na red. Zato su i pružili oružani otpor.
Jednostavno nije tačno da Srbi nisu bili lojalni Hrvatskoj – zašto nebi bili lojalni državi u kojoj su bili konstitutivni narod zajedno sa Hrvatima. Srbi ustvari nisu bili lojalni HDZ kao političkoj stranki i u tome je bio problem. A nisu mogli ni biti lojalni političkoj grupaciji koja je u svoje redove ravnopravno primila ekstremnu ustašku emigraciju među kojima je bilo i previše ubica i terorista. Da su nekim čudom Ante Pavelić i Maks Luburić bili živi u to vreme, i oni bi bili članovi HDZ, jer i oni su svojevremeno bili na čelu ekstremnih ustaških organizacija na Zapadu.
Srbi, istraumirani ustaškim zločinima u NDH, znali su još nešto u šta sada može da se uveri ko hod hoće. Da će u toj stranci na kraju prevladati ustaška ideologija i surovost koja je uvek bila i uvek će biti uperena protiv Srba. Ne samo protiv njihovih prava, imovine i bezbednosti, nego protiv života. Kako su Srbi mogli i pomisliti da budu lojalni HDZ u kome bar polovinu čine poklonici ideja koljača iz Jasenovca i drugih stratišta širom Hrvatske i BiH.
Tadašnje rukovodstvo HDZ sa Franjom Tuđmanom na čelu pravilo se naivno i nevino po tim pitanjima i nikada nisu priznali direktnu vezu i savezništvo sa ustaškim pokretom i organizacijama ustaške ekstremne emigracije. Za ustaše u emigraciji su govorili da su legalni borci za nezavisnost Hrvatske. Čak su intervenisali kod vlada drugih država da puste iz svojih zatvora okorele ustaške zločince i ubice jer su neophodni za stvarannje nezavisne države. Planirali su da iskoriste ustaški pokret a dogodilo se obratno – ustaški poret je iskoristio njih, a zatim ih sve redom sklonio i stvorio državu na svojim poznatim principima. Srbi su unapred znali da će to tako biti i pružili su otpor, jer postupci ustaša u vezi sa zločinima i etničkim čišćenjem nikada nisu zavisili od ponašanja Srba.
Tek kada su posmenjivani ili na drugi načnin uklonjeni sa pozicija vlasti skoro svi funkcioneri levog krila HDZ su progovorili u ustaškoj suštini desnog krila. Tako na primer prvi načelnik Glavnog stožera i otac Hrvatske vojske general Anton Tus u svom intervjuu Jutarnjem listu novinaru Vladi Vurušiću kaže (još 7. avgusta 2010. godine): „Šušak je došao u Hrvatsku po zatku političkih emigranata iz Kanade da bi prvo nadgledao, a zatim sudjelovao u ispunjenju dogovora koji je sa njima imao predsjednik Tuđman, koji je kod njih bio u posjeti krajem 80-tih. Šušak, Beljo i još neki bili su zalog da će se dogovoreno ispoštovati. To je bio pravac koji je Tuđmana silno opterećivao. Raspravljao sam s njim o tome, jer me ta neoustaška linija koju su oni donijeli uznemiravala“. Znači, i Tuđman i Tus, kao i svi ostali generali i političari iz SFRJ, dobro su znali da imaju posla sa ustašama a o tome su složno ćutali. I ne samo to nego su osećali da će na kraju ustaše i njima doći glave i zato je Tus rekao da ga prisustvo neoustaša uznemirava. Kako se broj ugrađenih ustaša u državni sistem Hrvatske povećavao, tako je Šušak jačao i polako preuzimao komandu. I u vezi sa tim se Tus žalio Tuđmanu rekavši mu otvoreno: „Predsjedniče, vi ste vrhovni zapovjednik, ali Šušak se ponaša kao poglavnik“.
Zato su danas sve priče o tome kako su Srbi sami krivi jer nisu bili lojalni Hrvatskoj državi neprihvatljive. Stvarno je vreme da se ta pogubna teza potpuno raskrinka. Srbi jesu bili lojalni Hrvatskoj, ali nisu mogli biti lojalni Šuškovim i Štedulovim ustašama i ustaškim teroristima Mire Barešića i Zvonka Bušića koji su svi redom bili članovi HDZ.
ŠTA SRBIJA NE SME ZABORAVITI
Utisak je da međudržavnim odnosima Srbije i Hrvatske i dalje upravlja Hrvatska. Susret našeg premijera i hrvatske predsednice u Vukovaru i Subotici ima za cilj, bar kako je najavljeno, pokretanje spornih međudržavnih pitanja. Hrvatska je oslabljena izbornom krizom i ne bi bilo čudo da sada otvori period dobrih međudržavnih odnosa. Bez obzira na sve najave, treba imati u vidu da sve aktuelne aktivnosti hrvatskih političara imaju veze sa izborima. Trenutno, izbori i borba za glasove i saborske mandate su alfa i omega. Zato bi Kolindina prikrivena namera prilikom ovog susreta mogla da bude borba za srpske glasove na novim izborima. Poznata je činjenica da su se sve pobede na dosadašnjim izborima u Hrvatskoj zasnivale na antisrpskim izjavama i delovanju. Most je dokaz da ta retorika gubi na značaju. U situaciji – pata karte – i HDZ i SDP će pokušati da se dočepaju glasova srpske manjine. Naravno da eventualno približavanje Srbiji i Srpskoj manjini neće biti iskreno kao što nikada nije ni bilo. Nakon novih izbora koji su po svemu sudeći neminovni, biće sve po starom.
Ako Kolinda, Karamarko i HDZ odluče da privremeno gurnu srpsko – hrvatske probleme pod tepih, Srbija ne sme ni za tren smetnuti s uma planove neoustaških struktura čiji su oni predstavnici. Oni žele preko Dunava i to ne kriju, nego javno govore. Proustaški deo Hrvatske nikada nije imao dilemu u smislu čija je Posavina u Republici Srpskoj. Po njima, to je oduvek deo Hrvatske i jedna hrvatska banovina sa sedištem u Banja Luci. Međutim i ostali građani Hrvatske nisu daleko od takvog razmišljanja. Još 2010. godine isti general Anton Tus dao je izjavu koja bi trebalo da nam neprestano bude prisutna: „Zauzimao sam se za ulazak Hrvatske vojske u Banjaluku i najveća pogreška međunarodne zajednice je što to nije dopustila. To bi bio definitivni vojni i politički poraz velikosrpske ideje u Hrvatskoj i BiH“.
Slične izjave daju i američke ličnosti, što znači da su na istoj talasnoj dužini. Tako bivši ambasador SAD u Hrvatskoj Piter Galbrajt kaže: „Najveća greška SAD je što nisu tada dozvolile ulazak hrvatskih snaga u Banjaluku, koja je tada bila pred padom“. Ono što bi Srbe trebalo da brine jeste činjenica da, ako u SAD stvarno misle da su tada pogrešili, mogli bi pokušati da tadašnju grešku isprave.
Aktuelni događaji kao da idu u pravcu stvaranja alibija da se tako nešto dogodi. Naravno da banjalučki biskup Franjo Komarica nije nasumce izabran da baš on ove godine održi glavni govor na komemoraciji pobijenim ustašama u Blajburgu. Naravno da nije slučajno da se Komarica tom prilikom upustio u izmišljotine i laži tvrdnjama da je u Banjaluci izvršen genocid nad Hrvatima. I ne samo to, Komarica je veoma zabrinut da se tako nešto ne ponovi. Takve izmišljotine imaju za cilj pritisak na Republiku Srpsku u cilju destabilizacije, ali i stvaranje dežurnog povoda za vojnu intervenciju ako se za to ukaže prilika.
Srbija će napraviti veliku grešku ako to na vreme ne shvati i ako proceni da je to nemoguće, jer se potpuno uklapa u američke strateške planove na Balkanu. Dok se po navici govori o nekakvoj Velikoj Srbiji, SAD će iskreno i potpuno pomoći realizaciju samo dve velike države na Balkanu – Veliku Albaniju i Veliku Hrvatsku. Zato što su to za njih dva najpouzdanija korpusa u regionu.
Ljuban Karan
novi standarad
