Srbi i njihov vožd

1
1028

MONAH GEORGIJE SVETOGORAC I KARAĐORĐE PETROVIĆ

Kada je u Gospodu usnuo veliki svetogorski podvižnik rodom iz Hercegovine, otac Georgije Vitković, duhovni sin starca Josifa Isihaste, u njegovom Svetom Pismu nađena je slika Karađorđa. Ko bi to rekao? Hristoliki inok, koji se odrekao ovoga sveta i svega što je u svetu, koji se podvizavao najtežim telesnim podvigom (jeo je samo sušene komadiće hleba i pio vodu, i to sa merom), naučen umno-srdačnoj molitvi, gleda ka Nebeskom Jerusalimu, a u Svetom Pismu drži sliku Karađorđa, vojskovođe – ljutog lava, koji je sav bio ogrezao u krvi neprijatelja i dimu bitaka… Ima li ovde kakvog protivrečja? Za one koji poznaju istoriju Pravoslavne Crkve i njenih podvižnika, istinskog protivrečja nema. Jer, to je istorija koja, između ostalog, počiva na jedinstvenom zamahu svetih monaha i svetih ratnika, od kojih su se oni prvi molili za sav svet, a ovi drugi, sa mačem u ruci, branili mogućnost da taj svet ostane hrišćanski. Zato je Sveti Sergije Radonješki blagoslovio svoje kaluđere, Peresveta i Oslabu, da krenu sa knezom Dimitrijem Donskim u boj na Kulikovo polje, gde su i živote dali. Zato je i Sveti Danilo Drugi, arhiepiskop srbski, sa mačem u ruci branio Hilandar od katalanskih pljačkaša. Hrišćansko smirenje nije pacifistička tunjavost. Monah Georgije Vitković je znao da bez Karađorđa ne bi bilo srbske slobode zlatne, u kojoj cveta časni krst. I zato je u Svetom Pismu nosio Voždovu sliku; jer, reč Božja veli da nema veće ljubavi nego kad neko život položi za bližnje. A Vožd je svoj život položio za bližnje.

ZAŠTO JE USTAO KARAĐORĐE?

U „Početku bune protiv dahija“ Filip Višnjić je jasno rekao zašto su Srbi ustali: zato što su Turci neprestano nasrtali na njihov „zakon i poštenje“, veru i moral. Ekonomski faktori, poput rajinskog kulučenja i stalnih pljački kojima su ih okupatori izlagali, bili su sporedni: najvažnije je bilo odbraniti pravoslavne svetinje, obraze majki, žena i sestara. I kad je ustao, Đorđe Petrović je samo hteo da učestvuje u zajedničkom delu. On se za Vožda nije nametao. Naprotiv! Rekao je narodnim prvacima u Orašcu da je prek, i da ubija za neposlušnost. Ostali su kazali da je u smutna vremena takav neophodan. I Vožd je zaista surovo kažnjavao neposlušne, često im svojom rukom presuđujući. Ali, i to nije bilo ni za šta drugo nego zbog stvaranja narodne vojske koja će moći da donese slobodu, i sazdavanja narodne države, koja će tu slobodu sačuvati. Strašni Vožd je i bratu presudio, kad je već bio dodijao sa silovanjima Srbkinja, zbog čega je narod roptao, jer je zarad takvih bezakonja, između ostalog, i ustao protiv Turaka. Crni Đorđe je obesio brata, i majci zabranio da kuka, a zatim tri dana i tri noći ni s kim nije progovorio: i po tome ga pamtimo, i plašimo ga se, mi kojima savest nije sasvim sažežena, kad god mutljag u nama hoće da nas povede ka koristoljublju i nemoralu. Voždova su vremena bila surova, užasna, nepojamna; ali, moralo se. Sela koja su bila „ulepo“ s Turcima, i koja nisu htela da se dižu na ustanak, Karađorđe je svojom rukom palio, jer je znao da drugog puta, osim puta oružja u ime Krsta i Slobode, nema. “Ne može se carstvo zadobiti, na dušeku sve duvan pušeći“, kaže epska pesma.

ZAŠTO GA VOLIMO?

Ovaj tekst pišem bez ikakve učene namere, ni u jednu knjigu ne gledajući, i nikakve fusnote ne stavljajući. Iznosim pred čitaoca svog „unutrašnjeg Karađorđa“, čiji lik popudbinski čuvam od detinjstva, kao, uostalom, i svaki normalan Srbin, Srbin koji ne kleči i ne puzi, nego nastoji da stoji pod pravim uglom u odnosu na tle. Jer, Karađorđe postoji u svakom od nas, i čeka svoj trenutak da se digne i povede ka Istoku. To je onaj za koga Filip Višnjić kaže da ga dahije ne mogahu uhvatiti na prevaru, kao mnoge druge u „seči knezova“. Jer: „Tko će ljuta zmaja prevariti?/ Tko li njega spavaćiva naći?“ Ne nađoše ga, jer, sasvim u srbskom stilu,„Đorđe se je junak naučio/Prije zore svagda uraniti,/Umiti se i Bogu moliti,/I popiti po čašu rakije.“ Dakle, volimo Vožda jer taj čovek je bio slobodan iznutra pre no što je poveo ustanak. Još kao dečak nije trpeo zulum, nego je digao ruku na Turčina koji je pokušao da ga zlostavlja. Ubio je i onoga koji mu je došao na konak, pa nasrnuo na njegovu ženu, i kad ga je ubio, zakopao ga je pod pepelom ognjišta. Ta žeđ za slobodom vodila je Karađorđa čitavog života: od učešća u austrijskom frajkoru, kada je stekao oficirski čin, preko bojeva na Mišaru, Deligradu, Beogradu, pa sve do povratka u Srbiju 1817, koji ga je stajao glave, jer je poverovao grčkim heteristima koji su se nadali da će dići Balkan u borbu za konačno oslobođenje od ropstva. Dobar domaćin i vešt trgovac, pripadao je uglednicima svog naroda, koji su i poveli kolo hrabrih. U pravu je bio Milan Kašanin, koji je u svom zapisu „Svetinja“ rekao da je puki mit kako je raja sama digla ustanak – raja je pošla za svojim vođama, kneževima i ratnicima poput Nenadovića. Jer, onovremeni kneževi su znali da u ropstvu nema budućnosti, i da narod treba da ima sopstvenu državu kao kuću iz koje može da posmatra svet i da je uređuje u skladu sa svojim dahom i duhom.

Da Vas podsetimo:  Veliki čovek koji je utemeljio i izrodio savremenu srpsku državnost

I ZAŠTO GA JOŠ VOLIMO?

Karađorđe je iz pobune Srba protiv nasilničkog dahijskog režima odmah krenuo u državotvornu borbu protiv sultana i Stambola. Proti Mateji Nenadoviću izdao je nalog da izradi zakone, a ovaj je krenuo od Zakonopravila Svetog Save, čime je uspostavljen kontinuitet sa srednjovekovnom srbskom državom. Nije slučajno da je Sveti Stefan, Prvovenčani Kralj, imao naročitu, nebesku vezu sa Voždom iz Topole. Karađorđe je, između ostalog, posle sloma Kočine krajine, skupa s drugim narodnim vođama, poneo iz Studenice mošti Svetoga Kralja i smestio ih u manastirski zaklon Fruške Gore, da ih Turci ne bi spalili kao što su učinili sa moštima Stefanovog brata Save, posle srbskog ustanka u Banatu 1594. godine. Takođe, predanje kaže da se Sveti Stefan javio Voždu uoči ustanka, i rekao da bude hrabar jer će mu Bog pomoći u predstojećoj vojni. Karađorđe je, iako nepismen, uvek znao i cenu pismenosti i kulture – zato je i pozvao Dositeja Obradovića za prvog ministra prosvete, koji je, iz svog udobnog zapadnoevropskog života, pohitao u divlju Srbiju, osećajući je kao svoju Otadžbinu, iako je nikada do tada nije video. Prefinjeni Dositej i žestoki Vožd – a obojica potrebni narodu koji kida lance i stiče novu nadu. Volimo Vožda jer nas je povezao sa Rusijom, s kojom smo u tom ustanku zajedno ratovali protiv Turaka, i zato što mu je ruski car dao odlikovanje, koje je on deformisao savijajući duge na buretu. Volimo ga jer će veliki Puškin sresti Vožda u Odesi, i uneti trajni pečat Srbije u rusku kulturu. Volimo ga zato što nam je, kako reče Vladika Nikolaj, darovao viziju slobodnog Balkana sa naslonom na Rusiju. Volimo ga jer, kad su mu nudili nagradu za to što vodi narod, on je rekao da mu ne treba nikakva nagrada, nego da jedva čeka da se oslobodimo Turaka, pa da se vrati kući, jer i on ima svoga posla. Volimo ga jer je prvi digao ustanak na Balkanu, sedamnaest godina pre grčkih heterista, i zato što je plamen svoje baklje podelio svim balkanskim narodima, nama Srbima na ponos i diku.

NjEGOŠ I KARAĐORĐE

Kada je spevao „Gorski vijenac“, Njegoš ga je posvetio „prahu oca Srbije“. U posveti je rečeno sve ono što nosimo kao zavetnu svest o Voždu. Pred Karađorđem se tresao, nekad nepobedivi, Stambol, taj „krvožedni otac kuge“. Dok je velikim narodima lako da daju velike ljude, među kojima su i vojskovođe, poput Napoleona, Blihera, Velingtona, Kutuzova, Suvorova i drugih, Karađorđe je potekao iz jednog malog naroda, a postao veliki. On je Srbina dozvao iz mrtvih, i udahnuo dah srbskoj duši. Srbi koji su, kad su porobljeni, od lavova postali ratari, idući za njim stekli su čelične grudi i opet su kadri da uzmu mač u ruke. Njegoš, naravno, ukazuje i na to da je Karađorđe bio žrtva izdaje, proklinjući: “Na Borise, Vukašine, opšta grmi anatema“. Kao što je Boris Godunov, po predanju, ubio carevića Dimitrija, a Vukašin, opet po predanju, ustao na Uroša, tako je (ovo se razume iz podteksta) Miloš ubistvom vožda zauvek okaljao svoje ruke. Ali, po mitropolitu Petru Drugom, to i jeste sudbina viteza: tragični kraj. Jer on svoju glavu daje za mučenički venac koji će ga u večnosti krasiti. Njegoš je i u ličnom životu gajio kult „heroja topolskoga“, koji „diže narod, krsti zemlju, a varvarske lance sruši“. Otkupio je njegovu sablju i posvetio joj pesmu. Stric vladike Rada, Sveti Petar Cetinjski, sarađivao je sa Karađorđem – zajedno su sanjali da će se Srbi iz Srbije i Srbi iz Crne Gore ujediniti u borbi za slobodu i da će ostvariti ono o čemu Njegoš govori Ljubi Nenadoviću: “Na Kosovu da se sastanemo, da mi naše stare pokajemo“. I saveznici su im bili zjednički: Rusi. I neprijatelj im je bio zajednički: pored Turaka, Napoleon, čiji su instruktori obučavali sultanove tobdžije za borbu protiv Karađorđa. Zato je danas Đukanoviću i njegovim izdajicama, NATO montenegrinima, nemoguće da ukradu Njegoša: Svepesnik crnogorski je najveći svoj spev posvetio Karađorđu, Srbijancu, čiji su potomci, u skladu s montenegrinskom istoriografijom, navodno okupirali Crnu Goru 1918. godine. „Posveta prahu oca Srbije“ je velika zaštita od posmrtnog „montenegrisanja“ Njegoševog, jača i od onih njegovih stihova: “Ime mi je Vjeroljub, a prezime Rodoljub./ Crnu Goru, rodnu grudu,/ kamen paše odasvjudu. / Srpski pišem i zborim, / svakom gromko govorim:/“Narodnost mi srbinska,/ um i duša slavjanska“.

Da Vas podsetimo:  2 Miliona 643 Hiljade Srba U Hrvatskoj

NAŠA TRAGEDIJA

U čuvenoj pesmi „Srbija“ Petra Pajića ukazuje se na jedan od najtragičnijih čvorova našeg istorijskog trajanja: “Srpskog vođu Karađorđa/ Ubio je drugi vođa// Mesto gde je bilo klanje/ Srbi zovu Radovanje //Ubijenom i ubici/ Dignuti su spomenici//Sad se svaki Srbin bije/ Sa dve svoje istorije“. I zaista: cela naša istorija, sve do sada, puna je dilema – hoćemo li Karađorđevim ili Miloševim putem. Znamo mi da je Milošev put često bio razumniji, da se njima na duge staze ostvarivalo više, ali nas je srce uvek vuklo prema Karađorđu, da budemo neustrašivi pred velikim silama, makar nas to koštalo. Pevali smo u Prvom svetskom ratu, pod komandom Petra Prvog, Voždovog unuka, i praunuka mu Aleksandra: „Šumadinac pali topa, / Zatresla se sva Jevropa./ Došo Švaba i do Ralje, al` od Ralje ne mož` dalje.“ A u Drugom svetskom ratu, s Dražom u službi kralja Petra Drugog Karađorđevića: “Seje moje, sad odsustva nema,/ Srbija se na Hitlera sprema“. Jer, kako reče Njegoš: “Al` tirjanstvu stati nogom za vrat,/ dovesti ga k poznaniju prava,/ To je ljudska dužnost najsvetija“. Srbski patos je patos slobode. I to je Karađorđev put.

SUDBINA UBICA

Oni koji izdaju svoju Otadžbinu i narod treba da znaju šta je sudbina izdajnika pred Bogom i ljudima. Svakako bi mogli da se nauče i na osnovu primera Karađorđevih ubica, koji su verovali da postupaju pragmatično i racionalno. Knez Miloš, koji je organizovao ubistvo Karađorđa, ostao je bez potomstva – sin Milan mu je rano umro, a knez Mihailo ubijen. Dinastija se ugasila nasilnom smrću kralja Aleksandra Obrenovića, koji takođe nije imao potomaka. Vujica Vulićević se živ raspadao, i umro u mukama, i to tek kad je došao do crkve Pokajnice, koju je podigao da izmoli od Boga oproštaj što je prodao kuma i Vožda. Nikola Novaković, koji je sekirom nasrnuo na Karađorđa dok je ovaj spavao, poludeo je, i poginuo pod vodeničkim točkom. Kako sam svojevremeno u novinama čitao, i odatle zabeležio, potomstvo je nastavilo da mu strada. Dragutin Miletić, potomak Nikole Novakovića, koji je krajem XX veka živeo u selu Opariću, u izjavi za novine je rekao: „Ubi nas kumovska krv. Otkad je moj čukundeda ubio Karađorđa, na našu kuću je bačeno prokletstvo. Nema šta nisam radio u životu da bih nešto stekao, ali ne vredi. Trudili su se i moji preci. Ne da nam se. Ja dugo nisam verovao te stvari. Tvrdio sam da su moji bili neradnici, ali me je moj primer razuverio. Pokušao sam da „doskočim“ sudbini. Poslao sam sina iz sela u Rekovac, ali ni to nije vredelo. Čim je počeo da radi, teško se povredio. Teško živi. Ne može ni sebi da pomogne, a kamoli meni“… Pa šta misle oni koji izdaju Kosovo i Metohiju, i daju nas pod vlast naših neprijatelja iz NATO pakta? Čemu li se oni nadaju? Jer izdati Kosovo strašnije je nego ubiti Karađorđa.

ŠTA BI BILO DA KARAĐORĐE NIJE BIO VOŽD, NEGO „TOLERANTNI MULTIKULTURALISTA“?

Mi, današnji, nismo „pokoljenje za pjesnu stvoreno“. Mi smo uglavnom uplašeni miševi, koji vire iz svojih rupa, i nadaju se nekom političkom čudu (a, po Njegošu, nade nema ni u koga, nego u Boga i svoje ruke). Međutim, i pre više od sto godina je izgledalo da je tako. Treba uzeti priču Radoja Domanovića „Marko Kraljević po drugi put među Srbima“, pa videti šta je Marko iz priče pretrpeo od svojih potomaka kad je sa neba došao među njih da oslobađa Kosovo. U časopisu „Zvezda“ Branislav Nušić je 1912. objavio kako bi bilo da je Karađorđe bio čovek „multikulturalizma i dijaloga“ iza kojih se krije današnji kukavičluk: “Zamislite, dakle, miting sazvan na Orašcu na dan 20. januara 1805. godine. Otvara ga g. Stanoje Glavaš lepim i prigodnim govorom i predlaže da se g. Đorđe Petrović, zvani Crni, izabere za predsednika mitinga. G. Karađorđe zauzima predsedničko mesto i, blagodareći zboru na poverenju, daje reč jednom od sazivača, gospodinu Stanoju Glavašu. G. Stanoje Glavaš: Braćo. Stanje naše braće postalo je do krajnosti nesnošljivo, i mi smo pozvani da razmislimo o merama koje treba preduzeti da bi se našoj porobljenoj i namučenoj braći pomoglo. Doduše, mi sa puno pouzdanja i poverenja možemo gledati u Evropu, utoliko pre što nas je ona, u plemenitoj težnji da održi mir na Balkanu, preko svojih predstavnika ubedila da time što nas Turci ubijaju i natiču na kočeve nisu nikakva naša nacionalna prava povređena. (Tako je!) Stoga ja, braćo, predlažem da se donese jedna rezolucija u kojoj bi se izjavilo gnušanje prema zverstvima koja se čine prema nama i da se pozove vlada da preduzme energičnije mere za zaštitu srpskoga življa! (Dugotrajno: Tako je!) G. Karađorđe: Kojekude, ima reč gospodin Đuša Vulićević. G. Đuša Vulićević: Ja se, uglavnome, slažem sa mislima koje vam je izneo moj poštovani predgovornik, gospodin Stanoje Glavaš, i imao bih samo da učinim jednu dopunu njegovom predlogu. Nas kolju, taj fakt stoji, ali mi ne možemo, za ljubav jedne takve sitnice što će nas pet – šest hiljada nataći na kočeve, remetiti mir na Balkanu, koji Evropa želi da očuva. Stoga sam ja da naša rezolucija ne bude napisana raspaljivim tonom, već ozbiljno i dostojanstveno, kako bi sobom kazivala da je izraz ljudi koji rado pristaju da sede na kočevima i da vise obešeni o kruške za ljubav mira koji Evropa želi. (Tako je! Tako je!) G. Karađorđe: Gospodo, pozivam gospodina Janićija Đurića da pročita nacrt rezolucije. Izvolite, gospodine Janićije, po duši Vas, pročitati! G. Janićije Đurić (čita nacrt rezolucije, koja glasi):

Da Vas podsetimo:  Srbi i Rusi u svetlosti vaskrsenja

Građani svih redova, prikupljeni na današnjem mitingu na Orašcu, a po saslušanju svih govornika, jednoglasno konstatuju: 1. da je usled anarhije, koja je ovladala u Turskoj Imperiji, doveden u pitanje opstanak naš; 2. da je poslednji masakr, koji je izvršio dahija Aganlija u beogradskom okrugu, u kome je sa svoga ognjišta rasterana nezaštićena srpska sirotinja, izazvao silno uzbuđenje kod nas sviju; 3. građani srpski, okupljeni na mitingu, najodlučnije dižu svoj glas protivu nasilnog i stalnog, sistematskog istrebljenja srpskoga življa u Turskoj; 4. poziva se ceo narod da, bez obzira na veličinu žrtava koje će podneti, preduzme sve i najenergičnije mere za brzu zaštitu našeg življa u Turskoj Imperiji.“ G. Karađorđe (po pročitanom): Prima li se ova rezolucija?

(Svi jednoglasno: Prima se!) G. Karađorđe: E, sad, kojekude, pozivam vas da se mirno i dostojanstveno raziđete svojim kućama, a mi ćemo ovu rezoluciju staviti u arhivu manastira Blagoveštenja, kako bi bila sačuvana za potomstvo. (Dugotrajno odobravanje.) Eto, tako bi taj miting izgledao da je tada rađeno kao danas. A kako bismo mi danas izgledali da je takav miting bio tada?“ Srećom, vrlo brzo nakon Nušićeve satire, sklopljen je Balkanski savez, i Turska je bila pobeđena.
NEOBELEŽENA DVESTAGODIŠNjICA

Okupirana Srbija nije obeležila dva veka Voždove smrti onako kako to dolikuje Voždu. Tome se, naravno, ne treba čuditi: linija u kojoj su Vukan Nemanjić (koji je od papstva očekivao podršku i uspeh u otimanju vlasti od brata Stefana), Vukašin Mrnjavčević (koji je Uroša Mladog doveo u nezavidan položaj, hoteći da on bude vladar umesto Dušanovog sina), Vuk Branković (koji je vlast hteo da otme od Milice Lazareve i sina joj Stefana), Vujica Vulićević (izvršilac naloga da se Đorđe Petrović ubije) danas vrhuni u Vučiću, izdajniku Kosovskog zaveta maskiranog u „veberovca“ sa sve protestantskom etikom. Ne može Vučić da slavi Karađorđa, pa čak ni Miloša Obrenovića. Jer, Miloš se s Turcima mirio, ali i ratovao, potčinjavajući svoj život i rad srbskoj slobodi. Vučić je 2014. jedva došao u Andrićgrad, i jedva preko usana prevalio ime Gavrila Principa. On misli da su Srbi roblje Imperije, i da treba i da ostane tako: stoka da ćuti i da radi za najmanje plate u Evropi (i ne samo u Evropi). Ali, naravno, Srbi nisu takvi. Oni trpe, ćute, čekaju, no srca im uvek jače zakucaju kad čuju da Vožd veli Turcima: “Ja sam Đorđe, nekom crn, nekom beo“. I onda kreću da kidaju lance. Jer, kao ni Njegoš u Vatikanu, Srbi ne ljube lance, i nikad ih neće ljubiti, ma šta o tome mislili vukani, vukašini, vukovi, vujice i vučići.
Važno je, kako bi rekao Osip Mandeljštam, ne umreti sa usnama iskrivljenim od laži. Bog da prosti dušu Crnog Đorđa, a nas, njegov ostatak, da poživi, pomiluje i pomogne nam da ostanemo da putu Krsta časnog i Slobode zlatne.

Vladimir Dimitrijević

www.fsksrb.ru

1 KOMENTAR

  1. Ima i danas mladih Srba koji su cestiti i u kojima zive karadjordje i ostali heroji ali je problem sto je u danasnje vreme neprijatelj nevidljiv, ne zna se ko je konkretno neprijatelj jer nas tlaci izdaleka, dok je neprijatelj setao sa sabljom ili puskom kroz nasu zemlju imali smo protiv koga da ustanemo a sada u dobi interneta, bankovnih racuna, mmf-a i ekonomskog porobljavanja na koga pucati? i da stvar bude gora u tom porobljavanju im pomozau nasi izdajnici na vlasti koji uz pomoc savremenih tehnika televizije i medija uspevaju vecini mozak da isperu… za samo mesec dana ce poceti rasprodaja ZEMLJISTA, ej pa koja to drzava prodaje svoju zemlju?! sta ti ostaje kad prodas zemlju strancima?! vazduh i kisa kad/ako padne?! I sta cemo za 10 godina kad se ovi novopeceni konc logori (robovlasnicke fabrike stranaca) pokupe i odu, a otici ce cim prekinu od drzave da dobijaju 7-8.000 eura po radniku, a zemljiste ce u medjuvremenu pokupovati stranci, putevi takodje nisu nasi jer ih grade stranci, pa cak su poceli i svinje da nam uvoze i da nas uce kako da ih odgajamo bre!? i sta cemo tad, da budemo gosti i podstanari u rodjenoj zemlji ???! Mislim da mi kao narod koji uvek malo kasni za svetom tehnoloski nismo bili spremni za ovakav nacin ratovanja i da smo ovog puta definitivno izgubili i da nas za 50-60 godina nece biti kao nacije s obzirom na brzinu rasprodaje zemljista i ljudi, bele kuge, odseljavanja u inostranstvo, razaranja porodice… Ko zna mozda se u poslednjem trenutku „dignemo iz mrtvih“ kao i mnogo puta do sada u istoriji ali se plasim da je taj trenutak vec dosao a mi se ne budimo… ej bre lezbejka nam zamenila vozda i dositeja!

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime