Srbi i Rusi u svetlosti vaskrsenja

0
291

LIČNO, SASVIM LIČNO

Da ne verujem u Vaskrslog Hrista davno bih poludeo. Jer, ako je ista sudbina Svetog Save i Hitlera, onda ovaj život nema nikakvog smisla. Ali, naravno, nije tako: Bog Koji je postao čovek je, Svojim vaskrsenjem, smrt zauvek satro i darovao nam život večni. I On, Koji jeste Ljubav, sudom Svojim će proveriti svakog od nas, i Smisao će nam biti Sudija. A svaki naš vapaj je, kako reče austrijski psiholog Viktor Frankl, koji je preživeo nacistički logor, nečujni vapaj za Smislom.

VASKRSENjE I MI

Ugledni ruski propovednik, sveštenik Oleg Stenjajev, u svom tumačenju Otkrovenja Jovanovog (knjiga je prevedena i na srbski) kaže za Hrista Vaskrsloga: “On je bio mrtav, ali je Njegova smrt bila početak našeg vaskrsenja. Kada je On umro na Krstu, umrtvio je silu greha. /…/ On Sam je govorio o Sebi: I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin Čovečiji (Jn. 3; 14). Kada je Mojsije podigao zmiju u pustinji? Kada se pojavilo mnogo zmija i kad su počele da ujedaju ljude, kad su ljudi počeli da umiru od ovih ujeda, Bog je tada zapovedio Mojsiju da načini bakarni stub i izobraženje bakarne zmije. Šta je bakarna zmija? To je okovana zmija. Zmija koja je pomoću metala, bakra, lišena kretanja. Svaki Judejac, koji bi bio ujeden, pogledao bi na ovaj bakarni stub i iscelio bi se. Isto tako, kada je Isus Hristos na Golgotskom Krstu rekao: Svrši se (Jn. 19; 30), izvršila se potpuna pobeda nad vlašću greha i đavola. On je okovao tvoj i moj greh. On je okovao grehe čak i onih ljudi koji se još nisu ni rodili, koji će se tek roditi. On je okovao čak i one grehe koje još nismo počinili a koje ćemo, nažalost, tek počiniti.

Prema tome, u Njegovoj smrti je početak života, zbog čega je rečeno: beše mrtav i ožive. On umire radi nas – „radi nas ljudi i radi našeg spasenja”. Njegovo Vaskrsenje je Vaskrsenje Prvenca, a posle Njega ćemo i mi imati mogućnost vaskrsenja.“

I mi živimo tom nadom. Kao što kaže ruski filosof Vladimir Varava, čitava ruska religiozna filosofija je „etika neprihvatanja smrti“. Ali, i Srbski Zavet je to – etika neprihvatanja smrti. Zato je Sveti đakon Avakum i otkliktao:“Srb je Hristov, raduje se smrti“. Jer to nije smrt, nego kapija u život večni.

VLADIMIR VARAVA O RUSIMA I SRBIMA

Osetila je duboka ruska duša šta nas povezuje. Varava u svom tekstu „Srbija i Rusija – vizantinizacija protiv vesternizacije“ spaja Ruse i Srbe verom u vaskrsenje Hristovo, koja ne dozvoljava trijumf zapadne metafizike smrtobožja: “Zbilja, „fetišistička metafizika evropske kulture“ (prep. Justin), raspalivši svoje političke ambicije za gospodarenjem svetom, nabasala je na nepoznati joj drevno-tajanstveni svetonazor koji se stameno drži u živom razumevanju Istine i Pravde. Narodi „Trećeg Rima“, „Belog Orla“ i „Belog Anđela“ sačuvali su tu divnu „heruvimsku suštinu čovečijeg bića“ (prep. Justin), koja je prosto nepojmljiva savremenom civilizovanom tehnokrati duha. Eto zbog čega su balkanski sukob sámi Amerikanci imenovali kao „sudar Vol Strita sa Vizantijom“. Cela stvar je u vizantizmu, koji je strašilo za civilizovani Zapad, a kotva spasenja za slovenske narode. Nimalo slučajno Valentin Rasputin svojom duhovno-spisateljskom intuicijom jugoslovenski sukob 90-ih razmatra kao pokušaj iskorenjivanja pravoslavlja iz tog regiona. Duhovno značenje rusko-srpskog saveza je u suprotstavljanju okrutnom pritisku savremene vesternizacije, koja svetu preti uništavanjem nacionalnih kultura uopšte kroz širenje jednog tehno-hedonističkog načina života. O tome je mnogo i talentovano pisao nedavno preminuli ruski filosof Aleksandar Panarin. Na „Svakoga ko se uputi Savinim tragovima“ (Matija Bećković) kidišu sile zla i smrti, jer sv. Sava i jeste veliki simvol, čak ne simvol, već, kao i svaki svetitelj, stvarni pobeditelj nepobedivog – smrti. Ovim smrtoboračkim nastrojem bliska su srca Srba i Rusa. Duhovni savez krepi se shvatanjem o korenskoj opštosti jezika, mišljenja, religijskih svetinja, zajedničkoj istorijskoj misiji. A glavno je – u opštosti filosofske predstave sveta pravoslavnih Slovena, radikalno različitih kako od vesternizovanih hrišćana Zapada, tako i nehristijanizovanih Azijata Istoka. Zajednička ćirilička duhovna pra-matrica ruskog i srpskog jezika jeste lingvo-metafizička perspektiva sabornog života naših kultura, koje mogu postati nadetničkim supstratom Slovenstva, izraziteljem njegovih korenskih etičkih, estetičkih, religioznih, političkih interesa.“(1)

I Varava nam poručuje: “Razvijajući osnovne misli i slutnje Dostojevskog, prep. Justin ovako shvata istoriosofsku misiju slovenstva: „Samo osvećeno i prosvećeno Hristom, Slovenstvo dobija svoj neprolazni značaj u istoriji sveta i kroz Sveslovenstvo vodi Svečovečanstvu“. „Prosvećeno Hristom Slovenstvo“ i jeste traženi ideal Leontjeva, ideal vizantizma, koji je tačno formulisao srpski svetitelj. Tako srpski svetitelj uklanja izvesnu napetu nedoumicu između Dostojevskog i Leontjeva, koji je prvog optuživao za „ružičasto hrišćanstvo“.

Misija slovenstva je – podroniti hrišćanskim bratoljubljem uskonacionalističke okvire, obrazovane zapadnoevropskom geopolitikom. Umesto bezličnog „globalnog čovečanstva“ – mnogoliko, jer Hristoliko, svečovečansko. Ili mrtvo-jednoobrazni globalizam, zasnovan na dehristijanizovanim, tačnije, antipravoslavnim, postmodernističkim antropologemama, ili živo bratsko svečovečanstvo, zasnovano na beskrajnoj šarolikosti nacionalnih kultura.

Sveslovenski ideal jeste jednostavno hrišćanska propoved, obraćena svim narodima svih vremena i epoha. „Služiti svakom čoveku i svima ljudima radi Hrista – radost je nad radostima za slovenskog svečovečanskog trudbenika“ – veli prepodobni. I stoga tako određeno sažima svoje misli sveti filosof: „U suštini, problematika slovenskog svečoveka iscrpljuje se pravoslavljem“.

Jedinstvo ljudi može biti realno samo u Hristu, sve ostalo je utopija; sjedinjenja ljudi ne može biti ni u kakvoj ideji, pa makar najhumanijoj i najuzvišenijoj. Sjedinjenje u humanističkoj ideji dovelo je do suprotnog – užasne dehumanizacije. A ukoliko se desi sjedinjenje u globalističkoj ideji – čovek će sasvim nestati.“(1)

O, brate Vladimire Varavo, reči tvoje celivam i potpisujem. Još sat vremena ostaje do ponoći i Pashe, i ja, pišući ovaj tekst, znam da smo i vi i mi na istom Putu, Koji je Istina i Život čoveka i sveta, Rusa i Srba. Teško je kao na Golgoti, ali svetlo je kao u Živonosnom Grobu iz koga Tridnevni ustaje.

ČIME SMO ŽIVELI

U knjizi „Nada srpske Golgote“, u kojoj su, još pre Drugog svetskog rata, objavljeni odlomci iz pismenih zadataka naših dečaka i devojčica koji pređoše Albaniju 1915. godine i nastaviše školovanje u Francuskoj, jasno se videlo koliko Srbi veruju u vaskrsenje. Ti dečaci, te devojčice prešli su golgotski put, pršli kroz smrt u novi život, gledajući toliko smrti i patnje oko sebe, samo zato što su imali veru u Boga i ljubav prema Srbiji. Oni su, kao Aleksandar Kostić, gimnazijalac šestog razreda, govorili: “Ja volim svoj narod, jer je patio više nego ikoji drugi, a nikad nije izgubio prisustvo duha“. Ili kao njegova vršnjakinja, Milica Saković: “Trebalo je izgubiti Otadžbinu da bismo naučili da je volimo. Ja sam uverena da ništa od nas nije moglo stvoriti bolje Srbe nego ove sadašnje prilike“.

Mala Radmila Nikolić, dvanaestogodišnja devojčica, imala je svest velike Srbkinje: “Ostrvo Korzika je lepo, ali je naša Srbija mnogo lepša. Kod nas je sve mnogo lepše. Tamo mi je sahranjena naja, tamo je u grobu i stari moj deda. Sve nam je tamo. I radost i žalost. Zato i danju i noću Boga molim da oslobodi Otadžbinu našu iz ropstva i da nas žive i zdrave u nju vrati. Lepo nam je i ovde, ali je još lepša zemlja naša, lepa i mila Srbija“.

I svi su, zavetno, ponavljali: “Turci su nabijali na kolje naše pretke; usijanim kleštima kidali su grudi naših matera; klali su decu srpsku, da bi Srbina zatrli, ali nikada nisu mogli ubiti Duh Srpski. Srbija je ipak uskrsnula. Na zgarištima, a iz pepela naših dedova – junaka i mučenika, i naših matera- izniknula je moja Srbija – moja Otadžbina. Tako će isto biti i sada!

Može Viljem biti koliko hoće silan sa svojim topovima, i imati koliko hoće prijatelja, kao što su izdajnici Bugari i nekulturni Turci. Iako svi oni udruženi ubijaju sada telo srpsko, duh naš, Duh Srpski neće i ne mogu nikad ubiti!“(2)

I tako smo prolazili kroz istoriju i hitali u večnost. Kao i naša sveta braća Rusi.

O TAJNI VASKRSA I TAJNI LITURGIJE

Vreme mora biti nadiđeno večnošću. Ne mirismo se sa smrću Blaženi vladika Danilo Budimski govorio je o tome kako naša Sveta Crkva liturgijski nadilazi vreme: “Mi sažmemo trideset tri godine Hristovog života u jednu godinu crkvenih praznika. Pa onda u jednu nedelju, po crkvenim glasovima, gde je svaki petak, veliki petak, a svaka nedelja vaskrsenje, pa onda u jedan dan. Svako veče je umiranje Hristovo, a svako jutro je vaskrsenje. Tako naš popa mora da zna da sinhronizuje (uklopi) tri vrste knjiga, jednu po godišnjim datumima, jednu po nedeljnim glasovima i jednu po dnevnom časoslovu. A mi onda skratimo Liturgiju u sat i po, ili dva, a u njoj je sve ono od Velikog četvrtka do Vaskrsenja u nedelju ujutro. A to se može jedino u Crkvi, pošto je Bog Hristos, što se kaže latinski, subsumirao u Sebe, upio sa Sobom svih trideset tri godine u večnost, van kosmosa, van vremena, i ima tamo za svu večnost ceo Svoj život. I kad vaskrsnemo, mi ćemo moći da vidimo, ne kao film, nego kao realnost, svaki trenutak Hristovog života. Zato mi možemo da pevamo na Božić: Danas se On rađa u Vitlejemu, zato pevamo na Vaskrs: Danas je On vaskrsao, jer je On večno danas, ono Ja jesam, sa Svojom istorijom u večnosti.“

Srbi i Rusi, braća večna u Prvorođenom među mnogom braćom, u Gospodu Hristu, u Svetoj Liturgiji saziru večnost Jagnjeta zaklanog za naše spasenje, kome o Vaskrsu pevamo, skupa, složno i pobožno, znajući da nas niko neće razdvojiti od ljubavi Gospodnje: “Pasha prekrasna, Pasha, Gospodnja Pasha! Svečasna Pasha nam danas zasija! Pasha! Radosno zagrlimo jedni druge! O, Pasho – izbavljenje od tuge, jer iz groba danas Hristos zasija kao iz ložnice, a žene radošću ispuni, govoreći: recite apostolima! Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu i sada i svagda i u vekove vekova. Amin. Vaskrsenja dan je, i prosvetlimo se praznikom, i jedan drugog zagrlimo, recimo „Braćo“ i onima koji nas mrze, i sve oprostimo vaskrsenjem, i tako zapevajmo: Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt uništi i svima u grobovima život darova!“(3)

HRISTOS VASKRSE, HRISTOS VASKRSE, HRISTOS VASKRSE!

Vladimir DIMITRIJEVIĆ
Izvor: srpskistav.com


UPUTNICE (Internetu pristupljeno na Veliku subotu 2019.):

1. https://vidovdan.org/info/vladimir-varava-srbija-i-rusija-vizantinizacija-protiv-vesternizacije/?script=cir

2. Kako se prelazi iz smrti u život/ Umiranje nesvetih i svetih, Versko dobrotvorno starateljstvo Arhiepiskopije beogradsko – karlovačke, Beograd, 2015, str. 292

3. http://borbazaveru.info/content/view/8191/1/

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime