Sve se češće u nekim tekstovima kazuje kako su Beograd u Velikom ratu oslobodile združene francusko-srpske snage, biće da se tako lakše kaže kako su u Drugom svetskom ratu Beograd oslobodile jedinice Crvene armije, kojima su pomagale formacije NOVJ (partizani).
Pritom se ipak previđa istorijska činjenica, da su tog tmurnog i oblačnog prvonovembarskog jutra 1918. godine u Beograd oprezno ušli srpski oslobodioci, jer su očekivali zlonamerno granatiranje sa zemunske strane, kao poslednju pakost poraženih pripadnika dve germanske carevine!
Prethodnica konjičkog eskadrona 7. pešadiskog puka obradovala je retke beograđane koji su brzo proneli vest o oslobodiocima, koji su već tog poslepodneva u vodnim kolonama sa Torlaka silazili u periferne delove prestonice.
Francuska baterija teške artiljerije stići će tek drugog dana, jer su inženjerci prethodno popravljali cestu da mogu da se komotno kreću!
Još od 26. oktobra, razdragani stanovnici razrušene srpske šrestonice začuli su tutnjavu oslobodilačkih topova kao poruku da napokon stiže dugočekana sloboda.
Odmah su vredne beograđanke počele da šiju srpske trobojke, iako je još uvek pretila smrt ako ih uhvate gnjevni okupatori!
Kako bi od beograđana sakrili svoje plansko povlačenje uveli su okupatori policijski čas, tako pod velom mraka odvozeći svoje vojnike i opljačkana materijalna dobra Srbije!
Još dvadesetog oktobra 1918.godine, srpska vrhovna komanda odlučila je da u oslobođeni Beograd najpre uđe Dunavska divizija, i to njen 7.pešadijski puk, koga su upravo i činili najvećim delom sami beograđani kao rezervisti.
Tom odlukom je regent Aleksandar ponajbolje pokazao strašnu cenu osvojene slobode, jer je mali broj pretekavših ratnika koji su se na Torlaku postrojili 28. jula 1914. godine pod onaj barjak, koji će nošen rukama pobednika od Dobrog polja u Makedoniji, za četrdesetpet dana pod neprekidnom borbom preći 800 kilometara, da bi napokon stigao do Beograda, koji je tada bio i prestonica i granična karaula Srbije!
Do kraja dana, 3.novembra 1918.godine oslobođena je čitava Srbija, jer je neprijatelj panično bežao, očekujući posledično suđenje za svoja mnogobrojna nedela tokom okupacije, ako padnu u zarobljeništvo.
Iako je neprijatelj porušio železnički most nadomak Ade Ciganlije, otsecanje Zemuna od Beograda nije sprečilo prvu četu Petog pešadijskog puka da na brodu „Radecki“ pređe Savu 5. novembra, i na Milenijumskoj kuli na Gardošu istakne pobedničku srpsku trobojku! Nastavljajući svoj oslobodilački marš nezadrživo je srpska vojska prodirala u novoprisajedinjene delove Otadžbine, Srem, Bačku, Banat, Baranju, Bosnu i Hercegovinu, Boku, Crnu Goru, čiji su se žitelji dobrovoljno izjasnili za prisajedinjenje kraljevini Srbiji!
Već 9.novembra, u Beograd je pobednički ušao i sam regent Aleksandar, koga će na Slaviji sa hlebom i solju dočekati Kosta Glavinić, predsednik beogradske opštine i masa razdraganog naroda. Tek dva dana potom, potpisano je u dalekoj Francuskoj primirje na Zapadnom frontu između zemalja Antante i Nemačke, što je i njima donelo dugočekani mir!
Iako vojnički poraženi u ratu, u svojim poslednjim danima nemački i austrougarski okupatori su preko privremenog pontonskog mosta kod hotela „Bristol“ do tadašnje zemunske železničke stanice vukli sve što su mogli i stigli, želeći da iza sebe ostave totalnu pustoš u Beogradu!
Kad su zarobljeni bivši okupacioni guverner Srbije fon Reme Berenfeldski i njegov načelnik štaba pukovnik Hugo Kerhnave u peštanskom pristaništu, pedantno su izjavili da su u južnu Ugarsku prevezli lađom ili železnicom sve što se moglo transportovati, 4000 vagona žita, 10000 komada stoke za klanje, 10000 komada rogate marve, 4000 ovaca,15 vagona kukuruza u zrnu.
Danas malo ko zna, da su iz Srbije samo u Vukovar kao centralno distributivno mesto okupatori preneli 113 vagona provijanta, 1125 vagona žitarica, 140 vagona soli, 56 vagona dasaka, 30 vagona monopolske robe, 133 vagona raznog nameštaja, uključujući klavire, lustere, ćilime, 20 vagona keramike, veliki deo električnih i vodovodnih uređaja Beograda koji se mogao poneti, 7 vagona bakra.
Ono što nisu mogli opljačkati austrougari, dovršili su Nemci, pljačkajući tog poslednjeg dana okupacije sve radnje od Terazija do Slavije, prekinuvši struju i vodu, porušivši železničku stanicu i most na Savi.
Biće da se upravo zbog ovakvog „humanog tretmana“ okupirane Srbije u Velikom ratu, toliko i ne govori o ovom oslobađanju Beograda, da se naši dragi prijatelji (kako ih naziva kolaborantska vlast) ne bi osetili nugodno zbog ovih nestašluka njihovih dragih predaka, dokazanih zločinaca u dva svetska rata u Srbiji!
Vladimir FROLOV
Izvor: Srpski stav
