Srbi u rasejanju i izbori u Srbiji (1)

1
865

Pre neki dan u Berlinu imao sam sastanak sa grupom politički aktivnih Srba. Oni će ne samo da glasaju na izborima, – ili u našoj berlinskoj ambasadi, ili u našim konzulatima u Frankfurtu, Diseldorfu ili Minhenu, – već će nastojati da ohrabre svoje zemljake, da i oni krenu njihovim primerom i tako da direktno učestvuju u kreiranju politike svoje zemlje.

2016-04-12_053120
Nikola Živković

Srbija je od oktobra 2000. godine okupirana zemlja. Okupator se zove Sjedinjene Države i njeni sateliti, članice NATO-pakta. Državnim udarom u oktobru 2000 godine na vlast su stigli ljudi, koji su po meri Zapada. Jedina razlika je u tome da su 27 mart 1941. organizovali Englezi, a ovaj oktobarski, iz godine 2000. – Amerikanci. Prema tome, sve srpske vlade od oktobra 2000. godine do danas su kvislinške. To nije sporno. Problem je u tome, što i kvislinška vlada može nešto da uradi za zemlju i narod, kako uostalom pokazuje primer velikog srpskog patriote, generala Milana Nedića.
Vučić nema program, sem fraze «Evropska unija nema alternativu». Ova srpska vlada sprema promenu ustava. I tako će ne samo Kosmet biti izgubljen, već će se otvoriti pitanje Vojvodine i Raške (Sandžaka). Imperativ je za Srbiju očuvanje njenog teritorijalnog integriteta koji se, ni na koji način, ne može očuvati tekućim evroatlantskim integracijama.
Srbija je jedina evropska zemlja, koja u svom parlamentu nema nacionalne, patriotske partije. Zašto je to tako? Zato što je to, prvo, volja okupatora i, drugo, zbog slabosti ljudi koji vode nacionalne stranke.
Istina, sadašnja vlada neprestano ističe da želimo dobre odnose sa Rusijom, «ali naše opredelenje jeste Brisel». Takav stav, razume se, jeste nemoguć i neozbiljan. Ne može čovek da sedi na dve stolice, ili, kako srpski narod kaže, nije moguće imati «i jare i pare». Konkretno. Ako su Sjedinjene Države i Evropa uvele sankcije Rusiji, onda to samo po sebi podrazumeva, da i mi moramo da uvedemo sankije toj zemlji, «jer već sutra» želimo postanemo članovi EU. Dakle, moramo da objavimo ekonomski rat zemlji koja nam je tokom istorije jedina pružala istinsku pomoć, pa čak i onda, kada je to bilo na njenu štetu, kao što je to bio slučaj sa Prvim svetskim ratom.

Zamolili su me da im ukratko izložim trenutnu politički situaciju u Srbiji. Veruju mi, jer sam sa njima proživeo preko trideset godina Berlinu, odnosno, jer sam „njihov“. Reč je o ljudima koji su u velikoj meri ne samo uspešni u svojim poslovima, već su politički angažovani. Kada je srpskom narodu bilo najteže mnogi od prisutnih slali su humanutarnu pomoć Srpskoj Krajini, Republici Srpskoj i Srbiji. A kada su Amerikanci, zajedno sa svojim satelitima, bombardovali Srbiju, danima su stajali u centrima nemačkih gradova i nosili plakate protiv bombardovanja Beograda i ostalih mesta i varoši po Srbiji. Jednom rečju, poznajemo se iz tih teških i mučnih vremena. A sem toga, poslednjih pet godina živim u Srbiji, pa sam u njihovim očima u velikoj meri merodovan da im iz prve ruke dam sliku Srbije. Evo što sam im kazao:

Da Vas podsetimo:  Milo, posejao si vetar požnjećeš oluju!

Srbija je od oktobra 2000. godine okupirana zemlja. Okupator se zove Sjedinjene Države i njeni sateliti, članice NATO-pakta. Državnim udarom u oktobru 2000 godine na vlast su stigli ljudi, koji su po meri Zapada. Jedina razlika je u tome da su 27 mart 1941. organizovali Englezi, a ovaj oktobarski, iz godine 2000. – Amerikanci. Prema tome, sve srpske vlade od oktobra 2000. godine do danas su kvislinške. To nije sporno. Problem je u tome, što i kvislinška vlada može nešto da uradi za zemlju i narod, kako uostalom pokazuje primer velikog srpskog patriote, generala Milana Nedića.

Jedino je u doba Vojsilava Koštunice pokušano, da se i u teškim uslovima okupacije pokuša da spasi, što se spasiti može. Okupator je nemilosrdan i zahteva od Srba bezuslovnu i potpuno kapitulaciju. To se vidi ne po njihovim izjavama, već po delima.

Primer. Nedavno smo obeležili petnaest godina od terorističkog napada na autobus „Niš ekspresa“, u mestu Livadice kod Podujeva, u kojem je poginulo 12, a povređeno 43 Srba, koji su tog jutra krenuli na Zadušnice u Gračanicu. Uprkos garancijama NATO-pakta, odnosno, zvaničnika UNMIK-a, teroristički napad u Livadicama, do dan-danas nije rasvetljen. Zločin je stavljen «ad akta» i to, kako nas Zapad uverava, usled „nedostatka dokaza“. Fljorim Ejupi, glavnoosumnjičeni, posle hapšenja uspeo da „pobegne“ iz zatvora u američkoj vojnoj bazi „Bondstil“ kod Uroševca. U kasnijem procesu iz 2009. godine Ejup je sa saučesnicima tog zločina oslobođen optužbe.

Ovaj primer nije neko iznenađenje za Srbe. Gotovo u svim slučajevima, gde su Srbi bili žrtve, a ubice Slovenci, Hrvati, bosanski muslimani, ili Šiptari, Zapad i njihove pravne institucije postupale su na identičan način. Ukratko, za zločine nad Srbima nije niko odgovarao: ni za 250 000 proteranih Srba iz Hrvatske, ni za hrvatske zločine nad Srbima u Zadru, Gospiću, Sisku, Osijeku ili Pakracu; ni za ubijanje srpskih civila u Sarajevu, Mostaru ili Zenici; Srbi u Hagu osuđeni su na preko hiljadu godina zatvora, a svi ostali na sto. A broj ubijenih Srba na području bivše Jugoslavije iznosi jednu trećinu svih žrtava. To je podatak, do koga je došla jedna nevladina organizacija iz Norveške.

Jednom rečju u očima Zapada postoje žrtve prvog i drugog reda. To se vidi i po pisanju njihovih najuglednijih udžbenika. Ni u jednoj britanskoj, nemačkoj, francuskoj ili američkoj enciklopediji nema ni reči o zločinima nad Srbima u Drugom svetskom ratu, odnosno, nigde se ne spominje Jasenovac, Jadovno, Glina, Prebilovci, Ante Pavelić, Alojzije Stepinac, Josip Broz. A poslednji na ovoj listi, Tito, izvršio je genocid nad srpskim narodom i to u „oslobođenoj zemlji“, kada su prestala ratna dejstva. Dakle, od oktobra 1944. do konca decembra 1946. on je odgovoran za ubistvo od oko 150 000 Srba. Njegova policija ubijala je Srbe u svim srpskim zemljama, od Like i Korduna, pa do Bosne, Hercegovine, Crne Gore i Srbije. Osoba koju je prvi ovu mračnu i mučnu temu pokrenuo sa mrtve tačke, ako sam dobro informisan, zove se Miloslav Samardžić. On je u listu „Pogledi“, zajedno sa svojim saradnicima, pre više od dvadeset i pet godina, išao od sela do sela i beležio titoističke zločine iz tog vremena. Te žrtve nisu spomenute ne samo od strane istoričara na Zapadu, već niko u Srbiji na brojnim stratištima do sada nije podigao ni najskromnije obeležje, koje će da nas podsećaju, da su stradali nevini ljudi i to samo zato što su bili – Srbi. Ako imam neku zamerku na račun Vojislava Koštunice, onda je upravo ova: da je propustio da započne proces obeležavanja grobova Srba, koje su pobili „titovci“. Koliko sam upoznat, govori se samo o Sajmištu i pripremanju spomen-obeležja za jevrejske žrtve. Da li su srpske žrtve manje vredne od jevrejskih? Zar Jevreji nemaju monumentalni muzej holokausta u Jerusalimu, a spomenike koji govore o zločinima na Jevrejima postoje gotovo u svim većim gradovima Evrope i Amerike? Jedan takav spomenik podigut je i u samom centru Berlina. A Srbi ni u Srbiji ne mogu da imaju svoj srpski „Jad Vašem“! Smatram da to nije logično ni normalno.

Da Vas podsetimo:  Neprimetni

Kosovo

Naša tragedija je u tome, da državu Kosovu, priznaju ne samo vlada Crne Gore, nekada poznata kao srpska Sparta, već i sama vlada Srbije, pošto je donela nekoliko odluka, koje idu ka tom konačnom cilju da i službeni Beograd prizna Kosovo kao suverenu državu. Skupština Srbije nedavno je ratifikovala Sporazum o saradnji sa NATO-om koji između ostalog predviđa slobodu kretanja i diplomatski imunitet svim pripadnicima NATO-a u Srbiji, ali i razmenu poverljivih informacija i opreme sa Vojskom Srbije.

Srpska privreda ne postoji. Ona je po svim merilima bankrotirala. Državni budžet se tako krpi, da vlada uzima zajam po nepovoljnim kamatama i tako se samo produžuje agonija zemlje. U Srbiji vlada potpuno rasulo, strani investitori ne dolaze! Neprestana priča borbi vlade za otvaranje radnih mesta postoji samo na RTS-u.

Srbija je jedina država u Evropi koja nema državnu ideologiju, nema nacioanlnu ideju. Rusija je, recimo, ima. O tome je nedavno govorio i Putin: „Rusija ima nacionalnu ideju. To je – patriotizam.“ („В России не может быть никакой другой объединяющей идеи, кроме патриотизма. Это и есть национальная идея»). Bilo je primena u prošlosti, a ima ih i danas: čovek je spreman da se žrtvuje, pa čak i da položi život za svoju otadžbinu. No, nije zabeležen slučaj da će neko da se žrtvuje zbog Brisela i ideje Evropske unije, ili poglavlja 23!

Evropska unija

Vučić nema program, sem fraze «Evropska unija nema alternativu». Ova srpska vlada sprema promenu ustava. I tako će ne samo Kosmet biti izgubljen, već će se otovoriti pitanje Vojvodine i Raške (Sandžaka). Imperativ je za Srbiju očuvanje njenog teritorijalnog integriteta koji se, ni na koji način, ne može očuvati tekućim evroatlantskim integracijama. Ili, kako je to blistavo kazao autor „Duha samoporicanja“: „Ako se obavestite o tome čiji su trgovinski lanci koji su premrežili našu teritoriju, ne promiče vam da je na delu kretanje – kako bi kazao Krleža – na tračnicama jugoslavenstva. Ovo infantilno obnavljanje jugoslovenstva u našoj – a ne hrvatskoj – javnoj svesti podrazumeva razgranavanje snažnih, za sada hrvatskih kulturnopolitičkih interesa: kao najdelotvornijeg oruđa zapadne redakcije naše istorijske sudbine. Jer, svrha postepenog oblikovanja javne svesti nalazi se u kristalizovanju kulturnog tla. Kakvog? Onog koje ulazak u Evropsku uniju omogućava kao neproblematično – što znači lišeno svake cene – stavljanje srpskog naroda u položaj podanika prejasne i preuzvišene dinastije Habzburga. To je čist trijumf duha samoporicanja.»

Da Vas podsetimo:  Knjiga švedskog sudije razbija sve laži o Kosovu

Verovatno sa mišlju da je narodu dovoljno ispran mozak putem TV-rijaliti programa u kojima su na delu upravo one vrednosti koje kolonijalisti promovišu. Prevladavajuće raspoloženje u narodu po meni jeste malodušnost, defetizam. Problem je za vlast, kako u takvoj situaciji naterati narod da ipak glasa na predstojećim izborima i to da glasa „pravilno“.

Posle ovog mog izlaganja nastala je interesantna i živa diskusija. Svi prisutni Srbi postigli su svojoj karijeri određene razultate, a neki od njih i veoma mnogo i zato im i nije potrebno da se dokazuju na političkim izborima. Sa druge strane, ne mali broj srpskih političara u ovim izborima ne vide sebe da rešavaju važne državne i narodne poslove, već pre svega da se bave svojim privatnim, porodičnim pitanjima. Slovom, ulazak u političku stranku obezbeđuje im egzistenciju. Jer mnogi od njih nemaju nikakve kvalifikacije, sem ako izuzmemo kupljene diplome sa privatnih univerziteta koje, uostalom, daleko manje vrede od mature jedne beogradske matematičke ili filološke gimnazije.

Pošto je ova diskusija bila ono najvrednije na ovom našem savetovanju, spomenuću ih onako, kako su doolazile na dnevnik red:

Štampa

Sloboda pisane reči danas u Srbiji ne postoji. Svi mediji su u Vučičevim rukama. Dakle, srpska štampa je mrtva. Nije bilo ništa bolje ni u doba Slobodana Miloševića, Zorana Đinđića, Borisa Tadića. Dok je bio Slobodan Milošević na vlasti bilo je, – u tome su se složili većina prisutnih, – daleko veće prisustvo slobodnih medija i pluralizma mišljenja nego danas. Međutim, kontrola štampe dostigla je takve groteskne razmere u vreme Tadića i Aleksandra Vučića, da bi im mogao da pozavidi i severnokorejski predsednik Kim Džong Un. Vučić se ovde pokazao «najkreativniji»: stvorio je u bukvalnom smislu reči «medije – pljuvaonice»: «Informer» i „TV-Pink“. U njima širi se neograničeni, bestidni prostakluk, gde plaćena policijska piskarala, sada u ulozi novinara, nekažnjeno mogu da, proverenim udbovsko-titoističkim metodama, kompromituju čoveka i to do te mere, da mu ne preostaje drugo ako ne već da izvrši samoubistvo, onda bar da pobegne iz zemlje.

Nikola Živković

carsa.rs

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime