Zašto mnogi Srbi iz takozvane treće generacije u Nemačkoj malo znaju o Srbiji
Kada su od oko 1964.g. stotine hiljada Srba u potrazi za dobrim zaradama i mogućnostima uštede krenuli u Nemačku, niko nije ni pomišljao da će do kraja svog radnog veka, najviše njih i do kraja života, ostati u toj zemlji. Mnogi su planirali da se vrate u Srbiju, izgrade kuće ili kupe stanove, otvore neku zanatsku radnju ili da se opet bave poljoprivredom. Sudbina je očigledno htela drugčije.
Prema istraživanjima dr Danijele Sepanović iz Štutgarta, samo se oko 25 odsto Srba tzv. „prve generacije“ vratilo u svoju postojbinu. Oni koji se nisu vratili su ipak ostvarili svoje snove. O tome govori bezbroj prelepih kuća u zavičaju u kojima, nažalost, niko ne živi. Niti će, kako izgleda, niko od graditelja ili nihovih potomaka ikada u tim kućama stalno boraviti. Oni koji su ostali u Nemačkoj su izrodili potomke, ti potomci su takođe podigli svoju decu, a već se rađa i četvrta generacija koja će, kao i njihovi preci, najverovatnije zauvek ostati u tuđini. Srbi u Nemačkoj su, iako ih u otadžbini još uvek tretiraju kao da su na „privremenom boravku u inostranstvu“, odavno postali iseljenici.
Ljudi iz prve i dobrim delom i iz druge generacije doseljenika su sačuvali svoj identitet. Stasavali su u vremenu „bezbožnog komunizma“ u Srbiji, ali su se, odlaskom u tuđinu, zahvaljujući uticaju Crkve, vratili veri svojih predaka. U tome im je pomogla Srpska pravoslavna crkva čiji su sveštenici, poput pravih misionara, krenuli za svojim narodom i osnovali brojne Crkvene opštine u Nemačkoj.
Brzo su nastali i mnogi klubovi, spočetka pod budnim okom saradnika ili doušnika zloglasne UDBE. Ta udruženja su u nedostatku drugih mogućnosti, bila svojevrsna „berza radnih mesta“, „info-štandovi“ za razmenu informacija, slušale su se vesti iz otadžbine itd. Nastale su brojne sekcije, od folklornih, preko šahovskih, fudbalskih, kuglaških pa do literarnih idr. U granicama mogućeg, postojao je svojevrstan kulturni život koji je tih prvih godina „gastarbajterovanja“ pomagao očuvanju identitea. Danas je klubova, zbog nedostatka interesa mladih Srba sa kojima smo razgovarali, sve manje. Tamo gde klubova još ima članstvo je sve starije.
Već kod treće generacije se često primećuje slabo poznavanje jezika i ćiriličnog pisma. Nije ni čudo jer je i znanje njihovih roditelja bilo deficitarno. Neko ko ne zna mnogo, nije mogao ni to malo da prenese na svoje potomke. Četvrta generacija će najvećim delom, to je svojevremeno tvrdio i protonamesnik Srpske pravoslavne crkve u Štutgartu Slobodan Miljević, sada u penziji, izgubiti svoj srpski identitet i jezik. Možda će im ostati samo još vera njihovih predaka. U Nemačkoj će nam se dogoditi asimilacija Srba, slična onoj u Americi, Kanadi i Australiji gde su mnoge generacije na žalost prestale da budu Srbi- rekao nam je sveštenik.
Naši mladi se u Nemačkoj ubrajaju u najbolje integrisane ljude migrantskog porekla. Odlično govore nemački, preko 90 odsto redovno posećuje nemačke škole, imaju izučene zanate, poseduju i druga obrazovanja i redovno rade. Iz godine u godinu sve je više učenika gimnazija kao i studenata na raznim fakultetima. Mlada generacija Srba je shvatila važnost integrisanja u društvo u kome žive i potrebu za dobrim obrazovanjem. Oni, zaključilii smo iz razgovora u jednoj diskoteci, se ne razlikuju od svojih vršnjaka Nemaca. Slične su im želje i potrebe. Sa 18.g. već žele vozačku dozvolu i prvi automobil, na sličan način provode svoje slobodno vreme, članovi su mnogih nemačkih sportskih klubova i sve više je naših na odgovornim mestima u privredi i administraciji.
Mlade Srbe od kojih su mnogi odavno dobili nemačka državljanstva pa se u statistikama vode kao Nemci, srešćete uglavnom samo u šezdesetak naših klubova u Nemačkoj, ali samo ako klubovi imaju folklor ili bar neku sportsku sekciju. Prema istraživanjima, u srpskim klubovima je organizovano tek 1-1,5 odsto srpske populacije, najmanje je mladih, a to je na oko 400.000 Srba i bar još 200.000 naših koji se vode u statistikama kao Nemci, maksimalno samo oko 6000 članova. Verovatno ih je čak dosta manje! Postoje klubovi koji imaju po dvadesetak članova, uglavnom je to samo po nekoliko porodica.
Čak ni oni veći klubovi sa stotinak i više članova, zbog nedostatka finansija nisu u stanju, smatra Jelena Dimitrijević apsolvent ekonomije, da mladima, osim folklora, pruže programe koji će ih privući da se učlane u neki klub. Zato se veoma često minimalni „društveno-kultirni život“ naših mladih, ako se taj muzički šund tako može nazvati, odigrava u tzv. „našim“ diskotekama gde gostuju pevači i muzičari sa prostora bivše Jugoslavije –kaže Jelena.
Pozorišnih predstava ili nastupa boljih muzičara, izložbi likovnih stvaralaca i sl. skoro da nema.
–Imam samo nekoliko prijatelja Srba -još iz osnovne škole, kaže nam Petar Gazivoda.
-Sretnemo se po nekad u jednoj diskoteci. Devojka mi je Nemica pa smo često sa Nemcima a izlasci –zna se, kafići, ponekad disko, ređe bioskop. U Srbiju nisam išao 8 godina, nemam tamo nikoga od bliže rodbine a za odmor ima i lepših mesta, priča Petar. Pitamo ga da li zna ko je premijer Srbije. Odgovor je jasan, a čuli smo ga od više naših mladih srpskog porekla. Kaže – ne zanima ga i ne želi da zna!
Nezainteresovanost o današnjim događanjima u Srbiji je velika. Očigledno je odavno prekinuta jača veza sa otadžbinom njihovih predaka. Razlozi su višestruki a najozbiljniji razlog je svakako bila politika svih ranijih vlada jer su od naših mladića, iako rođenih i odraslih u Nemačkoj zahtevali, sve do uvođenja profesionalne vojske, služenje vojnog roka u Srbiji
Odsustvom sa posla zbog vojske oni bi izgubili radno mesto koje, verovatno, nikada ne bi više dobili, zasnovanu porodicu ne bi imao ko da izdržava, kredite za stanove ne bi niko plaćao itd. Na kritike da bi, ako bi uzeli nemačko državljanstvo, i kao Nemci morali da služe nemačku vojsku koja je do ne tako davno, kao i u Srbiji, bila obavezna, odgovarali su nam da bi im onda ta država plaćala izdržavanje porodice i pomagala kod drugih troškova. Zbog finansijskog opstanka, desetine hiljada mladića, danas već odraslih, u međuvremenu postalih roditelja nove generacije Srba u Nemačkoj, su svojevremeno uzeli nemačko državljanstvo. Izbegavali su, iako su se na drugim poljima pokazivli kao vrsni rodoljubi, iz pomenutih razloga, nekada prinudno služenja vojske!
Kako se u novije vreme sve više govori o ponovnom uvođenju opšte vojne obaveze za sve državljane Srbije, pa i za one koji su rođeni i neprekidno žive u inostranstvu, ponovo se javlja strah da će nove generacije srpskih mladića opet godinama izbegvati odlazak u zemlju portekla svojih roditelja. Ili će masovno, kao i momci pre njih a još nisu, preći u nemačko državljanstvo. Kao što su njihovi očevi zbog vojske raskinuli tadašnje veze sa otadžbinom, tako te veze neće ubuduće stvoriti ni njihovi potomci- ako vojska opet postane, kako mnogi tvrde, „bauk“ materijalnog opstanka!
Drugi faktor otuđivanja od Srbije je činjenica da su najbliži rođaci kao babe i dede, stričevi i ujaci, tetke itd. odavno pomrli a sa njihovim potomcima, baš zbog dužegodišeg neodlaska u Srbiju gde bi zbog izbegavanja vojne obaveze bili hapšeni, je prekinuta. Nije se bar dve decenije odlazilo ni na odmor u Srbiju, kažu naši sagovornici.
Stare veze su pokidane, nove nisu stvarane. -Momci nisu mogli, iako su to žarko želeli kaže nam Zoran Smiljanić, da upoznaju devojke u Srbiji kojima bi se možda ženili. Zato su učestali brakovi sa strankinjama. Umesto da stvaraju nove porodice sa devojkama iz Srbije i da se tako uspostave nove veze, tih veza je nažalost malo. Čudno je da i dosta sprkih devojaka izbegava udaje u Srbiji, pa minimiranje veza sa Srbijom važi za oba pola.
Polazeći od ispitivanja 500 ljudi srpskog porekla svrstanih po starosnim grupama i obrazovanju na teritoriji pokrajine Baden-Virtemberg i Štutgarta ali i šire i njihovim odgovorima na ukupno 52 pitanja, dr Danijela Stepanović u svom naučnom radu „Integracija Srba u nemačko društvo“ zaključuje, da veliki veliki broj ispitanika tvrdi da država Srbija ne čini ništa ili vrlo malo za očuvanje identiteta i sprečavanje asimilacije mladih ljudi srpskog porekla.
Najvećem broju ispitanika nije poznat rad nekadašnjeg Ministarstva za dijasporu (MZD) ni kasnije Kancelarije, niti ih smatraju potrebnima. Smatra se da ni tzv. Skupština dijaspore ne radi ništa i da nije potrebna jer su podobni „poslanici“ prema svojevremenom pisanju „Večernjih novosti“ nameštani od funkcionera MZD! Danas se više ne zna ni da li ta „Skupština“ uopšte još postoji!
Po mišljenju ispitanika jedine institucije koje rade na očuvanju nacionalnog identiteta su na prvom mestu Srpska dopunska škola, sledi je naša crkva. Od oko 12.000 srpske dece školskog uzrasta u Nemačkoj, našu školu pohađa samo oko 1500 đaka.
Na sve predloge, kako da dijaspora sufinansira školu, država nikada nije odgovorila. Na žalost, u Nemačkoj kao i širom sveta gde žive brojni Srbi je premalo učitelja jer država nema novca da plati više nastavnika kao do sada, iako iz godine u godinu i do 5 milijarde dolara stiže od iseljenika. Od 1964. do danas je u Srbiju stiglo, tvrde ekonomisti iz dijapsore, oko 230 do 250 milijarde dolara! Zbog pomenutih kidanja veza, priliv deviza bi bio sve manju, ali će verovatno ipak opstati jer je (pre)mnogo mladih -po nekim procenama od 30.000 do 70.000 već napustilo Srbiju. Oni će bar dve, tri decenije i dalje slati devize za izdržavanje svoje najbliže rodbine.
Predlog mogućeg sufinansiranja dopunskih škola je bio, da država od u Srbiju godišnje prispelih 4 do 5 milijarde dolara odvoji samo oko 0,1%. To bi bilo oko 4 do 5 miliona dolara-dovoljno za više Dopunskih škola, ali i za po koji Kulturni cntar! Na taj način bi se za ubuduće obezbedila privrženost najnovije generacije Srba svojoj matici. Sačuvalo bi se i potstaklo saznanje „ko su i odakle su“, kako bi i dalje svojima u domovini bili od pomoći.
Ne treba čuditi da će, ako se što hitnije ništa ne uradi na boljem i masovnijem stručnom radu na očuvanju identiteta i sprečavanju sve prisutnije asimilacije uz širu podršku države, ali ne kroz nekakve „skupštine dijaspore“ i prazne priče, mnogi iz generacije Srba rođenih u Nemačkoj na pitanje šta znaju o Srbiji odgovoriti -Srbija, Bože, šta to beše? -čuli smo od starijih Srba iz Štutgarta i okoline.
Predrag Rakočević
