Kada ekonomija dođe do zida, srpski lideri će opet na poklonjenje u Moskvu. A onda…
U zapadnim političkim i diplomatskim krugovima se u poslednje vreme u svetlu narastajućeg javnog sukoba pre svega Amerike sa Rusijom sve češće i javno i privatno optužuje Moskva da sprečava takozvani evropski put Srbije. Drugim rečima, postoji sumnja u „evropsku budućnost“ Srbije, a ključni deo te sumnje pada na Rusiju. Takva optužba na prvi pogled izgleda apsurdna jer je Srbija i zvanično započela pregovore o članstvu u Evropskoj uniji, a njeni lideri ne propuštaju priliku da se zakunu u taj njihov, kako kažu, strateški cilj. Tvrdi se čak da je to sada, posle formalnog početka pregovora, nepovratan proces. Pa zašto se onda ponovo nameću dileme i sumnje?
Generalna sumnja dolazi od uverenja svih onih koji se bave Srbijom da u zvaničnom Beogradu još uvek nema jasnog političkog koncepta, jasne političke vizije uprkos zaklinjanju EU i da se odluke donose nabrzinu, da se iz dana u dan menjaju jer ih ne diktira utemeljen politički program, nego pre svega dnevna panika. Tu paniku inspirišu narastajući socijalni i državni problemi i kolosalna nesposobnost da se bilo šta uradi, ali najveći, javno nevidljivi, strah dolazi od ekonomije. Srbija je skoro u potpunom ekonomskom kolapsu, i sve je bliže čas kada će se država suočiti sa praznom kasom i istinskom besparicom. I to bez obzira ko pobedi na narednim izborima jer na sceni nema bilo kakve nove političke snage niti novih ideja.
Dovoljno velika većina se i dalje uporno zalaže za model koji je uništio Srbiju. Zapadni politički krugovi su, međutim, svesni da će taj čas besparice doći, i to čak možda uskoro, i da će Srbija, kao i Ukrajina, u jednom danu zatražiti pomoć, zatražiće novac. I to hitno. Tih para na Zapadu nema i neće ih ni biti u dogledno vreme, a uz to ne postoji formalni institucionalni mehanizam da se pare daju Srbiji. Zapad može samo preko Međunarodnog monetarnog fonda, Svetske banke i londonske Evropske banke za obnovu i razvoj da izgura nove kredite, i to samo za deo potreban za otplatu starih dugova. To znači novo dužničko potapanje Srbije a istovremeno ni jedan evro od tih kredita neće ući u Srbiju. To, dakle, ne rešava problem.
UKRAJINA, SLIČNOSTI I RAZLIKE S druge strane – i toga je Zapad svestan – Rusija je voljna da pomogne Srbiji, ima toliko novca na raspolaganju i svoju pomoć, zahvaljujući komociji ruskog predsedničkog sistema, može relativno brzo da realizuje, brzo koliko to nalaže panika Beograda.
Procene su da je velika verovatnoća da će se to i desiti, da će u jednom času Srbija zatražiti hitnu finansijsku pomoć, pa ko bude spreman da je pruži. I, naravno, veruje se da je to Rusija. Aktuelne vlasti u Srbiji, to je sada očigledno, ne smatraju ekonomiju svojom temom uprkos zabrinjavajućem stanju privrede i finansija. U takvom, kako se procenjuje, verovatnom razvoju situacije kako će onda reagovati Zapad, a kako Rusija. Pitanje se svodi samo na te dve strane jer drugi, kao što su recimo Kina ili Brazil, nisu u dovoljnoj meri zainteresovani za takve aranžmane. Na Zapadu odavno nema novih ideja, pa se sa izvesnom sigurnošću može pretpostaviti eventualna reakcija, najbolji primer je Ukrajina.
Za razliku od Ukrajine, otežavajuća okolnost za Zapad bi mogla biti to što je drastično smanjio svoje operativne diplomatsko-obaveštajne kapacitete u Srbiji mada se veruje da je mreža nevladinih organizacija i raznih zapadnih dužnika, pre svega u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, dovoljno velika. Sa Ukrajinom ima mnogo sličnosti i politička praksa aktuelnih lidera u Srbiji. I oni su, kao i Viktor Janukovič, došli na vlast sa pričom o Srbiji i saradnji sa Rusijom, a onda su se po dolasku na vlast potpuno okrenuli Zapadu. I onda kada ekonomija dođe do zida, opet će na poklonjenje u Moskvu.
Kao i u Ukrajini, Zapad će onda pokrenuti talase proevropskih i prozapadnih protesta, što će dovesti do ozbiljne nestabilnosti Srbije. Protesti se mogu relativno lako organizovati jer je Srbija postala veoma frustrirano društvo sa već instaliranom kulturom političkog nasilja. Dolaziće u Beograd razni evropski ministri i njihovi zamenici. Sve to, naravno, neće rešiti ni jedan problem jer Zapad nema para. Takvo stanje bi, međutim, moglo potrajati, i u ovom času je teško predvideti dalji razvoj situacije.
Rusija, s druge strane, neće pokazivati veliko uzbuđenje jer ima iskustva sa onima kojima su potrebne ruske pare. Ali će biti spremna da pruži finansijsku pomoć. Naravno, pod određenim uslovima koji nisu samo finansijske prirode.
ZAŠTO SE UBIJAJU BANKARI Takav razvoj događaja se uklapa i u narastajući sukob Zapada sa Rusijom, i Srbija će biti korišćena za njegovo dalje rasplamsavanje. Srbija je nekako upravo zgodna za takav politički kurs Zapada, tačnije Amerike. A licemerstvo će se, veruje se, lako potisnuti kroz poslušne medije. Rusija je, naprimer, daleko veći investitor u Hrvatskoj, Mađarskoj, Bugarskoj i Italiji nego u Srbiji, a te zemlje su članice i EU i NATO. A to valjda nije problem, nego se samo Srbija pojavljuje kao nezgodna za ruske investicije i pomoć. I to bez obzira što je predsednik vlade Ivica Dačić nedavno rekao da „ni Srbija ni Srbi danas u svetu nisu nikakav faktor“. To je verovatno tačno, ali je još uvek zgodna za međunarodno potkosurivanje, čemu je doprinela, mada ne i jedina, i vlast čiji je Dačić deo.
Svet se ubrzano menja, kao i odnosi među ključnim zemljama i niko u ovom vremenu ne može pouzdano da kaže kako će svet i međunarodni odnosi izgledati u narednih nekoliko godina. Svaka zemlja, ma koliko mala, velika ili nevažna bila, mora voditi računa o tim promenama. Posle skoro šest godina ekonomske i političke krize, Zapad je ponovo pred finansijskim kolapsom uprkos novinskim vestima o oporavku i stotinama milijardi štampanih dolara i evra. Medijski se to još uvek potiskuje, ali o očekivanom razvoju događaja možda najbolje svedoče nedavna samoubistva četiri direktora velikih banaka, trojice u Londonu i jednog u NJujorku. O kakvoj panici je reč sugeriše i to što su ti visoki bankarski funkcioneri, jedan čak iz Dojče banke a drugi iz J. P. Morgana, procenili da je i samoubistvo bolji izlaz od čekanja novog kolapsa.
Zapad će, kao i obično, nastojati da kupi vreme generisanjem novih sukoba po svetu, a na političkom nivou zaoštravanjem odnosa sa Rusijom, koja je, slično kao i Srbija, u zapadnoj javnosti odavno instalirana kao dežurni i poželjan neprijatelj. Rusija se istovremeno priprema za takav razvoj, koji na neki način i njoj odgovara jer joj većina međunarodnih i domaćih okolnosti ide naruku.
Teško je steći utisak da zvanični Beograd o svemu tome vodi računa. To su, međutim, realnosti o kojima se mora viditi računa, posebno što će se Srbija, po ko zna koji put u istoriji, ponovo naći između dve strane, jedne koja joj pomaže i druge koja je ucenjuje, ma koliko se lideri Srbije toj strani zaklinjali. U svetlu promena u svetu i nespremnosti jednog dela sveta da se suoči i prihvati te promene gotovo je izvesna nova „bitka“ za Srbiju, uprkos njenom takozvanom evropskom opredeljenju i početku pregovora sa EU. Nasuprot tome je realnost same Srbije, njena nadolazeća nužnost da joj neko finansijski i ekonomski pomogne a izbora gotovo da i nema.
Autor: Siniša LJepojević
evroazija.info / Izvor: Novi standard
