Srbija i Vergangenheitsbewältigung

2
955

Vojvoda Sedinović lustrira Srbe

nedim_sejdinovicNa portalu vojvođanskih separatista „Autonomija“, nakon dužeg perioda odsustva zbog „internacionalnih obaveza“, oglasio se i jedan od dvojice osnivača, članova i vlasnika jednog fantomsko-mahdijanskog Nezavisnog društva novinara Vojvodine – vojvoda Nedim Sejdinović. Naravno, teme ovog vanrednog islamskog mislioca oduvek su bile iste: „denacifikacija“ Srbije, lustracija onih koji su „kršili ljudska prava“ krajem prošlog veka (posebno osuda „novinara-zločinaca“) i zaustavljanje „poricanja genocida“, svakako, onog koji je navodno počinjen nad bosanskim muslimanima u Srebrenici i širom BiH.

Poznato je da Nedim Sejdinović slobodno i bez ozbiljne kritike u Srbiji godinama povlači paralelu između nacističke Nemačke i Hitlera, s jedne strane, i Srbije iz devedesetih prošlog veka i srpskog vođe iz tog doba – Slobodana Miloševića. Sejdinović takve svoje otrovne žaoke, na račun Srba i srpske politike, iznosi otvoreno i bez imalo kritičkog otklona spram nesrećnih događaja iz poslednje dekade prošlog milenijuma. Iako bi njegova mržnja u odnosu na zemlju Srbiju (u kojoj je našao utočište i hleb) i u odnosu na srpski narod mogla da se okarakteriše kao krivično delo, nikome u Srbiji ne pada na pamet da se takvom apologeti bošnjačkih „nevinih žrtava“ na neki način suprotstavi. Srbi odnekud veruju da će istina sama isplivati na površinu, izgleda, uopšte ne shvatajući da mogu zauvek ostati zarobljeni u kazamatu „utvrđene“ međunarodne „istine“, koju nam kroje brojne nevladine organizacije u Srbiji, slične NDNV.

Pokušavajući da u srpskoj javnosti razveje osećaj krivice i potrebu za samokažnjavanjem, Nedim Sejdinović se često vraća razmišljanjima nemačkog sociologa Helmuta Dubila, poput onog da „postaje jasno da su mnogi očigledno iracionalni stavovi tog vremena – poput potrebe Nemaca da sebe stilizuju u žrtve, prebacivanja sveopšte krivice na Hitlera kao pojedinca ili tumačenja epohe nacionalsocijalizma kao nekakve elementarne nepogode – imali funkciju da održe stereotipnu predstavu o svetu kakav je stvorio totalitarni sistem.“

Da Vas podsetimo:  Medijska koalicija “jednog ministra” u zgradi “Novosti”?

Time ovaj „muslimanski vojvoda“ i jedan od vodećih vojvođanskih separatista, neprestano radi na sabotiranju istine i na dezinformisanju srpske javnosti. Po njemu, Slobodan Milošević je, ni manje ni više, nego reinkarnacija Hitlera, a svest srpske populacije u današnjoj Srbiji ista je kao i svest nemačkog naroda u post-nirnberškoj Nemačkoj.

Otuda vojvoda Nedim i danas ne odstupa od one lustracije, za koju se predano bore Nenad Čanak, Bojan Kostreš i njihovi „ligaši“ i „ligašice“, a za koju Nedim svesno i proračunato koristi nemački termin Vergangenheitsbewältigung („prevladavanje prošlosti“), koji su nakon Drugog svetskog rata lansirali mislioci tipa pomenutog Helmuta Dubila, Norberta Fraja i drugih. Uostalom, poručuje nam ovaj nesuđeni „Mahdijev sekretar“, takav proces „suočavanja s prošlošću“ nemoguć je bez „denacifikacije“, koja je dala „izvanredene“ rezultate u postnacističkoj Nemačkoj. A ako je tako nešto „uspelo“ u Nemačkoj, zašto ne bi uspelo i u Srbiji? Nakon što su „počinili genocid“ (nad muslimanima u Bosni) – objašnjava nam  Sejdinović – Srbi ne mogu da imaju budućnost dok sebe jasno ne odrede spram „počinjenih zločina“. Odnosno, ako se ne odrede spram onih Srba (posebno novinara) koji su „huškali na rat i širili mržnju“ prema drugim „bratskim“ narodima u okruženju.

Ipak, ovog puta Sejdinović veoma vešto koristi ovo konfuzno stanje na srpskoj političkoj sceni, dajući na jednoj strani ispravne ocene o neuspeloj demokratizaciji srpske države nakon „petooktobarske revolucije“ i njenom mogućem zapadanju u neku vrstu „dobrovoljne diktature“ i povratku ka onom „kultu ličnosti“ za kojeg smo verovali da je odavno i nepovratno iza nas. Na drugo strani, Sejdinović još veštije (ili podlije) sugeriše da društva poput Srbije, u kojima nije sprovedena lustracija, imaju „visok je stepen nacionalizma i netrpeljivosti prema drugima i drugačijima“.

Naravno, Nedimu ne pada na pamet da napravi uporednu analizu stanja u zemljama tih „drugih i drugačijih“, kakva je njegova BiH federacija u kojoj je rođen, gde je mržnja prema Srbima sasvim prirodna i legitimna stvar. Ta mržnja nije stvar nekakvih marginal(izova)nih grupa, koje se u nekakvoj formi povremeno pojave u Srbiji, ali koje nemaju nikakav ozbiljniji uticaj na srpsko javno mnjenje. Tamo je mržnja institucionalizovana i bez mržnje prema Srbima čoveku tamo nema uspona na političkoj ili bilo kojoj drugoj hijerarhijskoj lestvici.

Da Vas podsetimo:  Medijska koalicija “jednog ministra” u zgradi “Novosti”?

Dakle, čovek koji ne vidi kladu u oku svoje „islamsko-bošnjačke“ skupine, usuđuje se da trunke u srpskom oku opisuje kao ogromne klade. Na primer, u pomenutom članku u „Autonomiji“ (portal „tajanstvene“ NDNV organizacije koja se nalazi na platnoj listi američke vlade), Nedim Sejdinović bestidno tvrdi da „stavovi (srpskih) ekstremističkih grupa u takvoj atmosferi ne odudaraju odveć od stava većine građana, samo se možda razlikuju u metodama delovanja“. O čemu to Nedim priča? Da li on to tvrdi da je čitav srpski narod jedna velika ekstremistička grupa? Da, čovek upravo to tvrdi! Odakle mu smelost da vređa čitav jedan narod i sve građane Republike Srbije? Možda tu smelost dobija od svojih evroatlantskih finansijera? A možda takvu mogućnost, da usred Srbije pljuje po srpskom narodu, otvoreno ih nazivajući  ekstremistima, a posredno i fašistima ili nacistima, treba da zahvali neshvatljivoj srpskoj toleranciji, „razumevanju“, pa i svojevrsnom kolektivnom srpskom mazohizmu?

Sejdinović „znalački“ konstatuje da je „teško proceniti ko je važniji garant brane od totalitarnih ideologija – država ili sami građani“. I opet mu je ovde „uzor“ moderna Nemačka, koja se oslobodila svoje sramne (užasne) zločinačke prošlosti i koja je danas „antifašistički“ nastrojena i čiji građani su primer kako se kroz „društvenu akciju reaguje na promotere retrogradnih ideologija i politike nasilja“. I takav „uzor“ Srbija bi trebalo da sledi? Građani Srbije bi trebalo da „zadrže svest o vlastitoj participaciji u propaloj politici“, poučava nas Nedim, dodajući kako „ništa ne ujedinjuje bolje nego zajednička nečista savest“ (srpska). Konačno, lustracija u Srbiji nije mogla da bude sprovedena po receptu istočnoevropskih zemalja, kaže Nedim u maniru velikog vojvode. Jer jedini primer u istoriji, koji je sličan „grehu“ Srbije, može se naći u Nemačkoj nakon Drugog svetskog rata.

Da Vas podsetimo:  Medijska koalicija “jednog ministra” u zgradi “Novosti”?

Odakle Nedim kao rođeni Tuzlak crpi pravo da „savetuje“ Srbe i poredi ih s nacistima? Zamislimo da jedan Novosađanin ode u Tuzlu i tamo krene da objašnjava narodu šta su to ljudska prava i da, na primer, napad na JNA u „tuzlanskoj koloni“ naziva pravim imenom – ratnim zločinom, a o sečenju srpskih glava i preko 3300 ubijenih srpskih civila, majki i dece da ne govorimo… Da li bi takav Novosađanin kasnije smeo da izađe na tuzlanske ulice? Jasno je da ne bi. I opet Srbi netolerantni, bahati, ksenofobični? E Srbi, Srbi… Nedimove komšije u Vojvodini…

Za www.koreni.rs

P. Petrović

2 KOMENTARA

  1. Da. Postoji, ili je pstojala, a to je Srpski savez dok je gospodin Nikola Janic bi predsednik te organizacije. Predlazem da odete na portal http://www.janic.se i pogledate jedan deo od mnogo toga sto za Srbe (ne samo u Svedskoj) radi jedan covek.

    Ako nadjete jenog JEDINOG coveka u dijaspori ili matici, koji je sam toliko istine izneo u nekoj zapadnoj zemlji gde zivi, obavestite nas!

  2. Поштовани,

    Нађох овај текст након што су Вести Онлајн пренеле делове њега. Читајући текст, а под претпоставком да овај портал воде људи из Шведске блиски Савезу Срба, питам се колико је то што један новинар у Србији ради битно Србима у Шведској у односу на то што у Шведској ради државни секретар Јасенко Селимовић?

    Сејдиновић ради исто што и Селимовић само што Селимовића плаћамо ми Срби у Шведској кроз порезе које дајемо овој држави и имамо сво право да се бунимо против безбројних напада од стране Селимовића. Селимовић нас упорно јаше, бичује и пљује док ми ћутимо, трпимо и плаћамо. У Србији има негде око 6-7 милиона Срба и безброј организација које могу да се баве српским питањем и Сејдиновићем. У Шведској нас има неких 100-250 хиљада, а број организација које би могле да заступају наше интересе и које са правом могу да протестују против напада државног секретара Јасенка Селимовића може да стане на пола прстију једне руке.

    Постоји ли барем једна српска организација у Шведској која ће стати у заштиту свог народа и упитати владу Шведске да ли подржава Јасенког лов на вештице или не? Да ли вама више смета оно што Сејдиновић ради у Србији или оно што Селимовић ради у Шведској?

    Срдачан поздрав,
    Драган

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime