Srbija je ljubav

0
599

Srbija je ljubav. Ustanite i raširite svoje ruke ka Otadžbini. Svako vaše zrno ljubavi majka Srbija vratiće vam planinom sreće, mira, vere, slobode. Ne dozvolimo da tuđi tenkovi prolaze našim putevima. Da buka NATO aviona ponovo narušava slobodan cvrkut ptica, žubor reka, šumove naše prirode. Neprijatelj je oduvek znao da Srbijom ne može da se šeta nekažnjeno. Ona vlast koja bi im to dozvolila pa makar i pod izgovorom da samo prolaze, znala bi da time na sebe stavlja večni krst kolabricionista i izdajnika.

i4-700x466 Nikad ni jedan pravi Srbin ne bi prihvatio nekakve podaničke sporazume, ma kako se oni zvali. Narod može da bude prevaren i kao takvom Gospod i buduća pokoljenja će im oprostiti naivnost. Ali onima koji su izabrani da brane srpske interese oni koji moraju da čitaju šta potpisuju i za šta glasaju, ne može se pripisati naivnost. Oni imaju privilegije ali zato i svu odgovornost. Vlast i poslanike je narod birao verujući da i pored svih mana su ipak bar Srbi. Da kao takvi nikad ni bi mogli da potpisuju ili glasaju za izdaju Kosova i Metohije (čitaj Briselski sporazum), za podaništvo NATO-u (čitaj SOFA sporazum) ili bilo šta tome slično.

Pokazalo se da grešimo da su izabrani potpuno pogrešni. U njima nažalost ne teče ona prava svetosavska krv već nekakva zapadna mešavina. Nisu oni dostojni srpske istorije i predaka. Zapadna tečnost koja umesto srpske krvi teče njihovim venama zaprljala im je dušu ali očito i razum. Zato oni samo vide zemaljsko, privilegije i materijalno zaboravljajući koliko one kratko traju.

Zaboravili su da se Srbin uvek borio za duhovno, svetovno i nebesko. Da upravo zato nismo padali pred jačima, već uvek na kraju pobeđivali, kroz vekove opstajali i uvek ostajali slobodni. Znali smo nekad i ko smo i ko nas vodi, bili smo ponosni i to nas je kroz nevolje nosilo. Tada smo imali ponosite i hrabre vođe koje su stajali ispred onih koji nisu sumljali u svoju junačku krv i ni po koju cenu je se nisu odricali.

„Reči komadanta Drugog pešadijskog puka „Knjaz Mihailo“, potpukovnika Vladimira Ristića:

„Junaci,

Njegovo Veličanstvo Kralj, naš vrhovni komadant, izvoleo je narediti mobilizaciju celokupne vojske.

Radujem se što mi je sudbina dodelila da, ako Bog hoće, povedem vas u sveti boj!

Vas Topličane – dične potomke Jug Bogdana, vas Kuršumličane – Strahinjića Bana, vas sa gornje Toplice – Toplice Milana, vas Kosančane – Kosančić Ivana! Da povedem unuke onih vitezova, koji pre sto godina pod neustrašivim Hajdukom Stanojem Glavašem prvi prodreše na naše sveto Kosovo Polje.

Da Vas podsetimo:  „Loših 100 čine Srbiji zlo...“ (2)

Da povedem sinove onih otaca, koji zastavu ovoga puka okitiše najvećim ordenom za hrabrost – Takovskim Krstom sa mačevima! (Dobijen u srpsko-bugarskom ratu 1885. godine)

Junaci!

Narod naš veli „Iver ne pada daleko od klade“, ili: „Kakav otac – takav sin!“

Ja verujem da sinovi lavova neće biti ništa drugo do lavovi! I da ćete vi, junaci po krvi, visoka uzdignuta čela ovu svetinju našu – pokazuje na Zastavu – proneti pobedonosno kroz Dušanovo Skoplje, Markov Prilep, Dojčinov Solun, iako izrešetanu, vratiti okićenu vencima Slave!

U veri da ćemo se gledati i docnije posle sviju iskušenja ovako vedro, razdragano, veselo u oči, ja vas pozivam da kliknemo:

Živeo Naš omiljeni Vrhovni Komadant, NJegovo Veličanstvo Kralj Petar I!“

Živeo! Živeo! Živeo! iz nekoliko hiljada grla prolomi se i daleko tamo razbijaše se o tvrdo stenje Jug Bogdanovih dvorova. Muzika svojim: „Bože pravde…“ uguši lomljivi eho“ (2)

Tako su nekad junaci spremno kretali da brane veru, slobodu, istinu, čast i čojstvo. Tako su ih nekad vodili oni pravi, oni koji su voleli svoju Otadžbinu. Nikada pravi Srbin ne bi dozvolio dobrovoljno da mu oni koji su mu ubijali decu sada gaze ili prljaju svojim prisustvom zemlju, travu, cveće… Oni nažalost to danas čine zahvaljujući izdajnicima, zapadnim poltronima i pajacima EU.

Zar da oni koji su rušili našu Otadžbinu, okupirali deo srpske svete zemlje, oni koji podržavaju i pomažu naše neprijatelje slobodno krstare našim nebom, poljima, šumama, planinama… Takvo nešto dozvolili bi samo oni koji su svoje duše umesto da daju svom narodu i Otadžbini prodali zapadnoj satani. Onaj iver koji je ipak pao daleko od klade.

Ne mogu se takvi nazvati ni janičarima, jer bi i to za njih bio kompliment. Janičari nisu svojom voljom postajali izdajnici, njih su kao nejač otimali iz naručja majki i odvodili zlotvori. Nakon odvođenja oni su rasli van svoje Otadžbine i svog doma. Ne znajući ko su im roditelji, ne znajući ko su, zbog toga njihova sudba jeste tužna. Ovi danas odlično znaju ko su, ali im je od Otadžbine i krvi predaka draži novac prokletnika. NJihova sudbina će se zato tužno završiti, ali nije tužna jer su je sami birali. Ona je samo za svaki prezir.

Svako svoj put bira i trasira, isto tako svako mora da zna da Božja pravda postoji i uvek stiže. NJu niko do sada još nije izbegao i neće. Neka oni koji žive život izdajnika razmišljaju o kazni i svojoj sudbi, na nama je sasvim drugačiji zadatak. Mi moramo jasno da pokažemo da onaj ko ne poštuje svetosavski narod ne može računati na gostoprimstvo i ovde se neće sigurno prijatno osećati.

Da Vas podsetimo:  U potrazi za opozicijom

Mi danas moramo biti dostojni svojih predaka, za to nije potrebna nekakva neverovatna sposobnost ili snaga. Potrebna je samo svesnost ko smo i ko su naši stari. Ako to uspemo i ne prihvatimo zapadne laži već svoju istoriju i istinu imaćemo i snage i moći za sve. Ni jedan svetosavac nije slab, nije nemoćan, nije sam. Kod onih koji su spemni za odustajanje, predaju ili izdaju radi se o nečem sasvim dugom – oni i nisu pravi Srbi.

„…Na jednom čujem komandira: Ti moraš ići! Odgovor: Ali, molim Vas, G. kapetane… Prilazim. Treba izvršiti, lekarski pregled sviju onih, koji su slabi i koji neće moći da izdrže predstojeće napore. Između nekoliko jako oslabelih, ugledam jednog žgoljavog, jedva zarumenelih jagodica – valjda iz bojazni da ne bude „škartiran“.

Šta je to? Upitah. Objasniše. Komandir nalazi da neće moći izdržati, i šalje ga komisiji, ali on moli, preklinje, da ostane u četi, obećavajući da će sve, sve izdržati, pa makar crkao; ali da se vrati domu – selu, to ne!

Bolje me ubite g. kapetane, ja se ne mogu vratiti!

Potapšem ga po ramenu, pohvalim, on se zarumeni još jače, zasija mu oko, poče da drhti, i na moje „Neka ostane!“ saže se ruci, jedva izgovarajući : „hvala ti!“.

Izdržao je oba rata očeličio se; to beše onaj gegucavi, za sve vreme marša među poslednjima. Kad god ga pogledah, susretaše me molbenim pogledom, koji mi govoraše: Ne brini stići ću drugove dok se odmaraju. I stizaše na odmoru. U borbi je stizao i prestizao; danas ga krasi medalja za hrabrost!“ (1)

Svaki pravi Srbin može, zna i ume. Ne možemo i ne smemo se plašiti da živimo kako smo živeli. Nikad to nismo činili nemojmo ni sad. Ne ugrožavamo druge, ne tražimo tuđe, samo svoje volimo, branimo i ne damo. To ne činimo da bi drugima pokazali nekakvu snagu ili se gordili, to činimo da se ne bi stideli kao ovi neljudi koji su izdaju prihvatili. Da bi živeli slobodni i ponosni. Zato ne damo ni jedan grumen srpske zemlje, jer svaki deo Srbije u sebi nosi krv i seni naših predaka, time se ponosimo i nikom nećemo dozvoliti da nas kao travu na nebranjenom polju kosi.

Ono što nam je najvažnije i što nas najviše boli jeste duša. Ne mogu zlotvori to da shvate i razumeju. Što nije ni čudno jer kako da shvate važnost onoga što nikad nisu posedovali i nemaju. A ta duša koja boli svakog pravog Srbina je naša sveta zemlja, naše Kosovo i Metohija. Upravo je Kosovo otvorena živa i najveća Srbinova rana. To je naša vera, krst i sudilište. Tu su srpske svetinje, tu je skrivena srpska stvarnost i istina. Odreknemo li se Kosova i bez duše i bez vere ćemo ostati. Ostaćemo bez najveće ljubavi, ostaćemo bez Otadžbine. Krst čojstva i časti tada bi zamenio sramni krst izdajnika. Osudu ne bi morali dugo da čekamo, na večito robovanje bili bi osuđeni.

Da Vas podsetimo:  Ne lečimo se zato što nemamo pare

Zato moramo jedni uz drugog stati svoju veru, ljubav, kolevku, krv i seni svojih predaka nikad i nikome ne predati. To što su neki delovi trenutno okupirani nije predaja. Kada svojom jačom verom budemo ponovo zaslužili Gospod će nam i te okupirane teritorije vratiti. Tamo gde su kosovski junaci sa molitvom za srpstvo na usnama svoje živote ponosno davali, ni po koju cenu ne smemo izdati. Stigla bi nas onda zaslužena kletva svih onih majki, dece, sestara i odiva tih hrabrih Srba. Svih onih koji su sa ponosom svoju decu, očeve i muževe na Kosovo polje ispračali da bi svoju veru i Otadžbinu sačuvali.

Time bi ne samo očeve i sebe izdali već i svoje majke koje su nam dojeći nas svakom kapi mleka i Sveti Zavet kosovskih junaka prenosili. Primili smo tako ono najvažnije, srpsko Sveto Pričešće i sada ga ne smemo izgubiti ili izdati. Ako smo zbunjeni šta ili kako dalje sada, moramo zaviriti u svoju dušu i pitati svoje srce. Ono će nam jasno reči da Srbin može svakako, ali kao rob nikako. A šta bi drugo sem robova bili kada bi na svojoj zemlji drugima da gazduju dozvolili. Kada bi krv i seni predaka pogazili, kada bi u srpskim svetinjama dozvolili slugama zla da gospodare.

Otadžbina je najveća ljubav. Samo za izdajnike i kukavice može postojati prepreka da se bore za svoju ljubav. Kakav bi čovekov život bio bez one prave ljubavi, bez naše Srbije. Ima onih koji misle da se ljubav ka Domovini može zameniti nekakvom drugom. Takvi na kraju shvate da su samo sebe lagali, nažalost tada im je kasno za novi početak. Svi znamo koliko je teško iskreno voleti, ali je još teže biti iskreno voljen. Nemojmo zato nikad odbijati onu najiskreniju ljubav svoje majke Srbije. Volimo je dok možemo svim srcem. Samo tako ćemo imati život vredan poštovanja koji smo proveli iskreno voljeni.

Nenad Blagojević

http://www.fsksrb.ru

__________________

(1) Toplički gvozdeni puk „Knjaz Mihailo“, autor Mirko Dobričanin str.16

(2) Toplički gvozdeni puk „Knjaz Mihailo“, autor Mirko Dobričanin str.14

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime