Srbija jeste u političkoj krizi

0
513

“Mislim da protest građana u jednom trenutku mora da se radikalizuje kroz na primer blokiranje rada RTS, kreiranje nekog živog zida oko zgrade RTS ili Vlade. Eventualna odluka Vučića da raspiše vanredne parlamentarne izbore mogla bi biti trenutak za takvu radikalizaciju.”

“Meni deluje da je Srbija u političkoj krizi, jer ako imate dva meseca desetine hiljada građana na ulicama u skoro 30 gradova, koji šalju poruku da treba bojkotovati izbore i ako najveći deo opozicije najavljuje bojkot ne možete drugačije da predstavite dešavanja već kao političku krizu“.

Ovo je u intervjuu za Istinomer ocenio Boban Stojanović, doktorant na Fakultetu političkih nauka, koji je jedan od potpisnika podrške građanskim protestima. Prema njegovim rečima, bez obzira na to što predsednik Srbije ne vidi krizu, jer ima stabilnu većinu i jer je navodno najveći opozicioni blok na 12 procenata podrške, siguran je da Vučić razmišlja o izborima i kako da im obezbedi legitimitet, pogotovu što ga protesti primoravaju da izbore pomera ka njihovom redovnom terminu sledeće godine.

Ali gde je tu kriza ako je vlast stabilna, a protesti deluju kao redovna subotnja ili šetnja petkom, po ostalim gradovima?

Vidite, Savez za Srbiju (SZS) se formirao praktično pre nekoliko meseci i sigurno je Vučić imao u planu da ih „počisti“ ove godine, na izborima, pre nego što se reši Kosovo. E sada se situacija izmenila. Jer bojkot izbora i vanrednih i redovnih je najavljen i to je prvi rezultat protesta građana, ukoliko se  izborni uslovi ne promene. Dakle, njemu je cilj da opoziciju pobedi na izborima, a ne da ima 250 poslanika u Skupštini Srbije, bez učestvovanja opozicije na izborima, bez obzira na rejting te opozicije. U suprotnom će imati problem legitimiteta i prema Zapadu i na unutrašnjem planu. On bi želeo normalan parlamentarni život i opoziciju sa snagom do 20 posto, da ne može ni na šta da utiče.

Postoji u javnosti sada ta teza da su Vučića protesti uznemirili. Mislite li da to ima smisla?

Jesu sigurno. Recimo demonstracije protiv rušenja u Hercegovačkoj, bez obzira na broj građana koji se tada okupljao ga nisu doticale toliko jer nisu bile direktno usmerene na njega. Ovo sada traje dva meseca, a potom se i širi i sve veći broj ljudi izlazi iz nedelje u nedelju. Ako se protesti dešavaju po gradovima to znači da i sve veći broj ljudi vidi šta se u zemlji dešava, uključujući i one uplašene građane.

A kako se to konkretno vidi uznemirenost vlasti?

Vidi se po spuštanju lopte u reakcijama, pa se od one izjave da neće ispuniti nijedan zahtev i da pet miliona ljudi to traži i prebrojavanja demonstranata, stiglo do umerenijih reakcija. U to ubrajam i Vučićev nastup u Davosu i potom hapšenje stranačkog čoveka zbog napada na novinara Milana Jovanovića. Recimo to hapšenje, što se može tumačiti i kao žrtvovanje jednog partijskog funkcionera je direktna posledica Davosa i protesta građana. Uznemirenje može da se čita i po kampanji koja se na TV Pink i u tabloidima vodi protiv pojedinih lidera u opoziciji. Ali sada je važno da se izađe sa formalnim i formulisanim zahtevima oko izbornih uslova.

Govoreći o zahtevima iskristalisao se jedan nedavno koji se zove ostavka Vučića. Da li vam je taj zahtev smislen?

On je besmislen, jer je nerealan, iz dva razloga. Prvo je nerealno očekivati od nekog političara naročito ovde da podnese ostavku. A naročito je to besmisleno očekivati od Vučića. Možda u nekim idealnim uslovima, o čemu je nedavno govorio profesor Čupić, ali da živimo u takvim uslovima ne bi nam se Vučić ni dogodio. A drugo, zašto bi podneo ostavku kada ima stabilnu većinu koja može da usvaja zakone i odlučuje.

U kojoj meri je taj zahtev odraz političke nefokusiranosti protesta?

On je stigao od građana, od organizatora protesta, a ne političkih partija. Pritom, čak i da podnese ostavku, i da raspiše izbore ponovo bi na njima pobedio ako se kandiduje. Dakle, ovde je reč ne o ostavci i kampanji, već o tome da on mora biti pobeđen na izborima 2022. godine, ako govorimo o predsedničkim izborima, u međuvremenu parlamentarne izbore treba bojkotovati i boriti se za izborne uslove. Ali tu treba imati u vidu da taj bojkot mora da bude osmišljen, da je jednako važna kontrola na biračkim mestima koliko i rešavanje problema ekonomskog i političkog pritiska i pretnje biračima. U tom smislu čak i da Vučić popusti na primer u medijima to mora da traje mnogo duže od tri meseca.

Posle dva meseca od početka protesta deluje kao da se sada sve zakucalo i da nema iskoraka iz tih subota u Beogradu, bez obzira na to što se priključuju i razni gradovi.  Građani prošetaju, odu kući, pa onda ponovo isto.

Ljudi sa kamiona i građani su uputili zahtev opoziciji da napiše i artikuliše platformu i to je  iskorak. Drugo, iskorak je bojkot parlamenta. Suština je vaninstitucionalna borba sa građanima i formulisanje minimuma zahteva i uslova iza kojih svaki građanin i sve stranke i organizacije koje učestvuju u protestima mogu da stanu. Mislim da bi platformu, ili kako neko to zove novi dogovor sa narodom, trebalo zasnovati na borbi za demokratiju, vladavinu prava, nezavisno sudstvo… Bez ulaska u programske ciljeve, bez 30 tačaka SZS, koje niko ne može ni da zapamti. Neko je lepo rekao da ugovor sa narodom znači i da smo nakon 19 godina opet na početku, jer je tranzicija u međuvremenu krenula unazad.

SZS je monopolizovao opozicionu scenu s jedne strane, ali se postavlja pitanje koliko bi ljudi sa protesta glasalo za njih?

Teško je danas meriti rejting jer se ne zna ni da li će biti bojkota, ni kada će biti izbora. Ali verujem da bi se ponovilo taktičko glasanje na izborima.

Koliko su sami protesti građana potpuno prerasli opoziciju, koja učesnike izgleda i ne zanima mnogo i deluje kao da građani ovog puta vode opoziciju, a ne obrnuto?

Ima svega toga, ali ne treba zaboraviti da su protesti počeli u Kruševcu, potom u Beogradu, na poziv SZS, pa su sve preuzeli građani. Mislim da je nastavak iznenadio sve u zemlji, a posebno opoziciju, koja letos nije mogla ni da sanja da će se ovako nešto dogoditi da će se građani izliti na ulicu uprkos opoziciji. Na drugoj strani postoji određena rezerva građana, pa i averzija prema poltičarima, prema Đilasu, Jeremiću, Obradoviću, Lutovcu i prema strankama. Ljudi se pitaju kako DS šeta sa Dverima, i obrnuto. Važno je da u opoziciji postoji svest o svemu tome i da postoji svest da treba možda čak i napraviti jednu listu ili imati zajedničkog predsedničkog kandidata 2022. Dodao bih da animozitet prema političarima i politici mora da se prevaziđe, jer izbori su način da pobedite. Tako da predstavnici aktivističkih organizacija, koje veoma uvažavam, postaju političari onog trenutka kada se kandiduju na izborima. Jednostavno drugačije ne može. Pred 5. oktobar Otpor je bio veoma snažan, ali se nije tada kandidovao za izbore, već su njegovi članovi podržali Koštunicu i DOS.

Imate li ideju kako se do fer izbornih uslova dolazi u Srbiji, imajući u vidu da na to predominantno utiče vlast?

Nije za očekivati da se oni obezbede do sledeće godine, mislim da će Zapad i Evropska unija imati uticaj na to, uprkos činjenici što sada na sve ćute zbog Kosova. Siguran sam da ne bi, uprkos Kosovu, ćutali na eventualni bojkot izbora.

Deluje nekako ironično da građani suštinski protestuju zbog vladavine prava uopšteno govoreći, što je sadržina poglavlja 23 i 24, a EU koja sama na tim poglavljima insistira ne kaže ni jednu jedinu reč.

To je trenutna situacija, zato što se čeka da se nešto dogodi sa Kosovom. Nisam siguran koliko će, ukoliko do dogovora dođe, EU podržavati Vučića. Na drugoj strani plašim se da međunarodni faktor može da zahteva i od opozicije da prekine sa protestima dok se ne reši Kosovo. Ne znam da li ima kontakata sa EU i Briselom, ali može se desiti da strani ambasadori zatraže da se podrži Vučić oko Kosova i da se ne stvara nestabilnost dok se to ne završi.

Šta mislite da li je opozicija čula građane koji kažu ne želimo smenu vlasti već sistemske promene?

Nadam se da to kapiraju. Đilas je rekao nedavno, i to mi daje nadu da postoji odgovornost, nas ćete smeniti olovkom. Opet nema načina ni Vučića smeniti drugačije samo je pitanje da li bi se u nekoj budućnosti izborna volja branila na ulici. U svakom slučaju, mislim da će Vučić morati da popušta kada je reč o medijima, kada je reč o stepenu autoritarnosti, jer će u suprotnom imati sve više ljudi na ulici, a to njemu ne odgovara.

Koja je mera tog popuštanja?

Ako ništa drugo makar i negativno na Pinku se priča o pretestima, to vide ljudi, na RTS su se ipak pojavili neki izveštaji. Mislim da protest u jednom trenutku mora da se radikalizuje kroz na primer blokiranje rada RTS, kreiranje nekog živog zida oko zgrade RTS ili Vlade… Trenutak za takvu radikalizaciju bi bio ako Vučić odluči da raspiše vanredne parlamentarne izbore.

Da li izbor Sergeja Trifunovića za lidera Pokreta slobodnih građana može da utiče na opozicionu scenu?

Ne znam. Trifunović je prepoznatljiv u 95 odsto zemlje, dobar je govornik, ima jasan stav i to je dobro. Ali ne znam šta može da se očekuje od njega, da li će i dalje da tvituje ili će zaista da organizuje odbore po Srbiji. On je nekako poput tempirane bombe iako je rekao da će promeniti način komunikacije. Možda privuče mlade ljude. Svakako mu treba dati šansu. Uostalom, jedan od najuspešnijih američkih predsednika bio je glumac. Zašto jedan glumac ne bi bio uspešan u Srbiji.

Danica Vučenić
Izvor: istinomer.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime