Srbija kao parlamentarna monarhija, u kojoj bi se živjelo kraljevski!

4
1078

Uvođenjem ustavne parlamentarne monarhije u Srbiji, konačno bi joj se raskrčio put, kojim je nekada časno i ponosno marširala u blistavu budućnost, – a kojeg su komunisti svojevremeno zločinačkom mašinerijom i lažnom propagandom debelo zatrli, održavajući Srbiju svojom diktatorskom palicom u vrtlogu beznađa.

Spomene li se spontanom konverzacijom neka postojeća monarhija, odmah čak i svakom nepismenom laiku odzvoni kristalno jasno u ušima da se radi o državi i narodu sa dugom bogatom istorijom i nacionalnom kulturom.

Takav etiketirani nacionalni kraljevski pedigre u svojoj izvanrednoj istorijskoj epohi, kao što svi sa ponosom dobro znamo, posjedovala je i Srbija.
Tokom perioda u kojem ga je imala, bila je respektovana i uvažena u cijelom svijetu.

Današnjom politikom i državnim uređenjem, ona odaje ipak utisak, (iako to u stvari nije), jedne novopečene balkanske banana države, koja pokušava ucviljeno da pronađe svoje mjesto u savremenoj loži, evropskog i svjetskog građanskog društva.

Najmoderniji oblik monarhije je parlamentarna monarhija, kao što je to naprimjer u Velikoj Britaniji, Španiji, Švedskoj… Državu vode demokratski izabrani predstavnici naroda, a monarh ima reprezentativnu funkciju. On ne može raspustiti Vladu, pošto je uticajan samo u određenim segmentima državne politike.

Ovakva forma državnog uređenja u Srbiji, izgradila bi idealnu platformu za uspješne političke i privredne integracije u savremenom svjetskom društvu. Realizacija bi bila moguća samo voljom naroda, kroz saznanje i spoznaju da Srbija sa ovakvim trenutnim političkim sistemom u Evropi i EU u kojoj dominira nacionalna politika velikih sila, nema prave i sigurne budućnosti.

Srbija naravno nije članica ekonomskih giganata kao što je G 8 – ali sa svojim krunisanim monarhom, postala bi automatski ponovo uticajna članica “kluba plave kraljevske krvi,“ u kojem monarsi svojim međusobnim kontaktima, održavaju miroljubivu diplomatsku harmoniju, i vizionarskim projektima kreiraju društveno-ekonomsku perspektivu zemalja koje svojim veličanstvom prezentiraju.

Da Vas podsetimo:  Od sutra registar svih koji primaju novac iz dijaspore

Postavlja se pitanje pod velikim upitnim znakom ? – da li bi Toni Bler kao jedan od glavnih pokretača i realizatora gnusnog otimanja srpske teritorije KiM, agresorskim napadom NATO-a na Srbiju 1999 god., dobio uopšte zeleno svjetlo za taj poduhvat, od svoje monarhinje i ostalih drugih evropskih monarha, da je Srbija u to vrijeme bila kraljevina.

Otvorena polemika, u kojoj prednjače mnoge predispozicije na odgovor sa jednim velikim: NE!

Da je kraljevina bila, danas bi se navjerovatnije pisala sasvim druga istorija, a Srbija sigurno ne bi bila u tijesnoj koži i zvjerskim kandžama separatizma i satanizacije u kojoj se trenutno nalazi.

Krunisanjem našeg prestolonaljednika koji je odavno već među nama, u reprezentantivnog Kralja, Srbija bi formalno automatski zadobila pravu autentičnu krštenicu svog rođenja, prvobitne državnosti iz 7. vijeka, dinastije Vlastimirovića, sa svim svojim naknadno kroz vjekove stečenim nacionalnim istorijskim blagom, sve do današnjih dana.

Svaki put kad uz zastavu zapjevamo nacionalnu himnu “Bože pravde,“ za koju smo se u međuvremenu teškom mukom izborili, zanemarujemo veoma važnu činjenicu da se himna odnosi u suštini samo za dvije boje na srpskoj trobojci.

Bijelu koja predstavlja slobodu i crvenu koja predstavlja krv za nju prolivenu, ali ne i za plavu koja je označena u samoj sredini, i predstavlja Kralja i njegovu simboličnu plavu kraljevsku krv. O kraljevskoj kruni, na čelu grba, sa dvoglavim bijelim  orlom koja ukrašava svu ljepotu nacionalnog srpskog grba, da i ne govorim.

Srbija je, spremna za Kralja! Volja naroda je na potezu da to jednog dana i sprovede, a iskrenim političarima koji zaista žele dobrobit svojoj državi i slušaju glas svog naroda, ne bi trebao biti problem da to i prihvate.

Prepreka je, pohlepa izvjesnog sloja političara za apsolutnom vlašću.

Da Vas podsetimo:  Autobus opozicija

Iskreno se nadam da će srpski narod jednog dana Srbiji vratiti staru slavu, uvođenjem ustavne parlamentarne monarhije, i pritom voditi računa da parlament Srbije, ispunjavaju isključivo rodoljubive političke stranke.

* Bog je na našoj strani, pruža nam neprekidno šansu da se dozovemo pameti, jer smo njegov nebeski narod, a mi to nažalost još uvjek uopšte ne primjećujemo.

Dragan Đogović
Izvor: jadovno.com

4 KOMENTARA

  1. @Zoran Matic
    .Karadjordjevici su jugoslovenska dinastija koja /je/ pobegla iz te iste Jugoslavije na kraju“
    Тачно. Не треба, међутим, заборавити да је и оснивач династије, Карађорђе,приликом слома устанка 1813 (не после слома, него у току) побегао из Србије, док је Милош остао. Краљ Петар Први је 1915 с војском побегао преко Црне Горе на Крф. Краљ Петар Други је априла 1941, после дебакла у априлском рату побегао у Лондон. Никада то не треба заборавити! А зачудо, ретко се помиње. (Зато препоручујем текстове Петра Џаџића на ту тему; болно је читати, али још је болније остати бесловесан и слеп код очију). Од 1813 до 1941, три бекства. Нема ту никакве случајности. Реч је о људима којима је амбиција већа од памети. Не ваља када неко много предузима, а није способан, не уме да бира па чак ни да препозна пријатеље, мисли да је дорастао крупним играма и на равној нози са моћницима овога света, а у ствари је монета за поткусуривање и нечија марионета. Карађорђевићи закувају, па беже. Никоме није драго што је тако, али као што рекох, морамо да уважавамо реалност и чињенице, без обзира што тиме постајемо мање примитивци, а више грађани. Не заборавимо, такође, да је модерну (какву_такву) Србију створио непопуларни краљ Милан Обреновић. Стајаћа војска, елитни официрски кор, парламент, дипломатија. Био је расипник, народ га није волео. Али у то време су рођене и стасале генерације, тзв. „јако колено“ које су издржале пакао Великог рата, да би регент Александар великодушно поклонио сјајну ратну победу Хрватима.

    • Карађорђе је повео народ против Турака у јако тешком времену и одрадио је најтежи део посла. Побегао је јер би био убијен. После му је пресудио кумашин Милош. Краљ Петар I није побегао са војском, већ се по одлуци владе, како би се избегла капитулација, повукао са народом и војском преко Албаније. По мени боље да смо тад капитулирали, не би народ настрадао током повлачења. Краљ Петар је тада био краљ као што су данас краљеви и није се мешао у државне послове. То су тад водили политичари. Краљ Петар II је имао непуних 18 година кад је постављен за краља. И по данашњим законим он је био малолетан. Шта смо могли да очекујемо од њега. Интересантно је да генерале Симовића и Мирковића који су извршили војни удар 27. марта и такође збрисали у Лондон, нико не осуђује. Та два зликовца су буквално гурнули наш народ на клање. Симовић је чак подржао Тита и партизане и после рата и живео у Београду. Краљ Александар је био први Црногорац који је у Београду успео да се докопа државне функције и тако се и понашао.

      Модерну Србију су створили српски политичари током друге половине 19. века а не Милан Обреновић. Ти политичари су били веома школовани и то у Бечу, Пешти, Паризу, Берлину и који су искрено волели Србију и радили за њен интерес. Генерација која је требала да је их наследи је добрим делом страдала за време првог светског рата и уместо њих су на власт дошли кривинаши и улизице. Милан Обреновић и његов син Александар су била два буздована.

      Оно што мене нервира код нашег народа је што ми очекујемо да се од некуд појави некакв спаситељ Српства који ће решити све наше проблеме (углавном финансијске) и имати посао на ком нећемо морати нешто претерано да се ломимо а плата велика и сви возати нека бесна кола и ићи на летовања и зимовања кад год нам се прохте. За неке је тај спаситељ краљ (као у овом тексту), за друге је Европска унија и/или НАТО, за треће савез са Русима и Кинезима. Нама ће бити боље кад схватимо да смо за нашу беду сами криви и да ми сами треба да се променимо. У Србији је опсовати Бога узречица, а сви смо православци. Кукамо како нас разноразни убијају или су нас убијали а у Србији се годишње изврши 250 хиљада абортуса. То је више него што су усташе убијале у Јасеновцу. Што би рекао Драган Јовановић у филму „Професионалац“: „Није Милошевић крив, ми смо говна“.

      • Скоро од речи до речи слажем се с Вама. Ипак, не смемо имати илузија; немамо права на то. Такође мислим да ни ја нисам написао ниједну неистину. Не пада ми на памет да негирам Карађорђев значај за српску историју. Био је тренутак када је морао да предводи човек с вишком тестостерона и адреналина, додуше и с мањком сиве масе. Ако није осећао кривицу због бекства, зашто је градио цркве-покајнице? На портрету рађеном у емиграцији, у Русији, виде се фацијални знаци депресије, чија је суштина идеја кривице (Veraguthov набор на очним капцима, знак „омега“ на челу, влажне очи; „Долазим да солзу ока својега утарем“, пише Вожд у свом писму Милошу и народним првацима; дакле, да започне нови устанак, да се искупи). Није он био неко, ко би побегао из Дрвара 1944 у Бари, па на острво Вис, па у Москву, па у Вршац, где је чекао да се окончају борбе за ослобођење Београда октобра месеца 44; или онај, што је потписао „споразум“ у Куманову 1999 и прогласио победу над НАТОМ. Не слажем се да је краљ Миланче био „буздован“. Чини се да је био бонвиван, хедониста, man of the world, ladies man – дакле све само не буздован. Снажна – ментално и физички јака генерација стасала је у његово време. Имали смо неколико сјајно образованих интелектуалаца који су се враћали из Европе и покушавали да примене оно што су научили али су заглавили у мочвари странчарења, оговарања и интригарења; примера је много, погледајте само Скерлића. Има и других и другачијих мишљења о оновременој српској интелигенцији (сјајна књига „Уље на води“ Дубравке Стојановић). За све остало углавном се слажем. Само што поменутим монарсима не тражим оправдања; нека их траже њихови потомци, ја нећу.

  2. Karadjordjevici su pripadnici reda Malteskih Vitezova kojim oduvek direktno upravlja Vatikan… Dakle oni su katolici.
    A generacijama su i pripadnici masonskog reda.
    Karadjordjevici su jugoslovenska dinastija koja se odrekla srbskog prestola i Srbije. I povrh svega pobegla iz te iste Jugoslavije na kraju.
    Njihovim stvaranjem Jugoslavije srbska pobeda je pretvorena u teski poraz.
    Njihova tvorevina Jugoslavija je donela bratoubilacki gradjanski rat, vladavinu komunjara i hrvata diktatora Tita. A i sva ostala zla nasem napacenom srbskome narodu. Zla od kojih se nikada necemo oporaviti.
    Anglosaksonci su se pridruzili Germanima i Vatikanu i postali neprijatelji Srba. Ko god je za njih taj je protiv Srbije i Srba.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime