Srbija koja sebe zaboravlja

1
807

inferno„Svaki svetac ima prošlost, a svaki grešnik ima budućnost“, svojevremeno je, vele, rekao poznati irski pisac i pesnik Oskar Vajld. Eto, da je Oskar živ, sigurno je da bi se oduševio Srbijom, pogotovo kada se uzme u obzir činjenica, da će se ove godine u Beogradu održati parada „ponosa“ i da će ona trajati čitavih osam dana. Zašto osam, a ne devet dana? Možda zato da nas takav „spektakl“ ne bi podsetio na Danteovih devet krugova pakla? Za početak Srbiji je dosta i osam krugova nesreće, zar ne?

Ipak, kako god procenjivali Vajldov privatni život, nesporno je da „svaki grešnik ima samo budućnost“. A zašto ima samo budućnost? Pa zato što se grešnik uglavnom stidi svoje prošlosti i na svaki način pokušava da je zabašuri. Na primer, šta ostaje jednom teškom alkoholičaru ili narkomanu osim eventualne budućnosti u kojoj neće biti to što jeste i što je bio u prošlosti. Pomenuti Oskar Vajld se ne bi oduševio samo osmodnevnim pirovanjem „zdravih“ homoseksualaca, već bi se dodatno divio i izjavama srpskog premijera Ivice Dačića, koji, znajući šta je greh, slično Vajldu, tvrdi da se prošlost ne može menjati i da je treba ostaviti na miru (po njoj ne kopati ni za živu glavu). Dakle, Srbiji kao grešniku ostaje samo budućnost, koja će se zasnovati na izbrisanoj ploči prošlosti.

Još u septembru prošle godine, na političkoj „tribini“ u Sarajevu, odnosno na „međunarodnoj“ konferenciji pod naslovom „Sigurnost Balkana, tehnologija i obrazovanje – izazovi u svijetu kibernetičke infrastrukture“, Dačić je na izvestan način ponovio Oskarovu „grešničku mudrost“:

Prošlost ne možemo izmeniti, ali možemo se potruditi da nam budućnost bude bolja, a Srbija i vlada Srbije koju vodim će učiniti sve da ovaj deo sveta ne bude više poznat po sukobima nego po regionalnom miru i stabilnosti.“

Da Vas podsetimo:  Priča o 25.000 ljudi koje je Slovenija izbrisala za vreme rata

Naravno, svi „međunarodni“ učesnici (naša dojučerašnja „braća“) takvog sarajevskog foruma složili su se s Dačićevim rečima, podrazumevajući unapred da srpski premijer govori samo u ime zemlje koju je tamo predstavljao. Drugačije ga i nisu mogli razumeti, pošto je tamo sam Dačić obećavao da će Srbija učiniti sve da „ovaj deo sveta živi u miru i stabilnosti“. Dakle, Srbija će u ime budućnosti da zaboravi prošlost, koja se „ne može izmeniti“, a za koju je, valjda, ona sama kriva (grešna).

Da takva orijentacija srpskog premijera na pomenutom skupu nije bila slučajnost, potvrđuje jedan kontinuirani napor da se srpskoj javnosti utuvi u glavu, jednom za svagda, da se „prošlost ne može menjati“. Istu mantru aktuelni srpski premijer deklamuje godinama. Najpre je takvu priču, o stavljanju (srpske) prošlosti „pod ključ“, Dačić proturao u ono vreme kada je u Srbiji vedrio i oblačio Boris Tadić, a on mu tada „verno služio“. Zapravo, na takav način, pokušajem da se prošlost „zaboravi“, Ivica Dačić je, izgleda, „iskupljivao“ vlastite grehove i grehove svoje SPS partije. U „zaboravljanju“ ili „brisanju“ prošlosti Dačić se žestoko takmičio sa Borisom Tadićem, tako da je sada teško reći ko je od njih dvojice bio uspešniji u brisanju vlastitih i narodnih (o)sećanja.

Srbija je rešena da stavi tačku na prošlost koju ne može da izmeni„, odlučno je to u petak ponovio premijer Ivica Dačić na sednici Saveta bezbednosti UN. Šta to treba da znači? Zar u ljudskoj prirodi nije uvek pokušaj da se prošlost izmeni, jer i samo menjanje sadašnjeg stanja, u stvari je menjanje prošlosti? Šta se to dešava sa Srbijom i njenim političkim vrhom… pa i narodom koji sve to posmatra mutno, indiferentno? Zapravo, Dačićeva stalna priča o nekakvoj nemogućnosti da se prošlost menja najgora je vrsta predaje i mirenja sa sudbinom. Čini se da nikada u istoriji, pa i u najgore doba otomanske vladavine, narod u Srbiji nije bio tako temeljno „pacifikovan“, da sebi više ne dopušta ni samu pomisao da bi nešto u svom životu mogao da promeni.

Da Vas podsetimo:  Luburić utopljen u krvi srpskih žrtava

Zapravo, kako je moguće da neko, ko se nalazi na čelu države, stalno ponavlja takvu nesuvislost da se prošlost ne može menjati? Po prirodi stvari, na čelo države trebalo bi da dođu vešti, sposobni i hrabri političari, koji upravo imaju snage da izmene prošlost i pripreme društvo za sve dublje promene koje će se dešavati u onom vremenu koje zovemo budućnost. Uostalom, kako se uopšte može stupiti u budućnost ukoliko se ne izmeni prošlost? Čovek ništa drugo i ne radi u svom životu osim menjanja prošlosti. Sada vidimo da ono što predlaže predsednik srpske vlade nije ništa drugo nego uvođenje srpskog društva u stanje neke vrste nepokretnog sna ili u stanje fizičke i mentalne tuposti koje karakteriše ozbiljno obolele organizme.

Valjda Srbija nije onaj grešnik, koji može samo da zatvori vrata za sobom i kome je, kako tvrde Oskar Vajld i Ivica Dačić, ostala samo budućnost? Logički gledano, budućnost uopšte ne postoji, pa bi se time Dačićevo zalaganje za „budućnost bez menjanja prošlosti“ moglo uzeti kao zalaganje za ulazak u ništavilo. Da li se to Ivica Dačić zalaže da Srbije i Srba ne bude? U stvari, budućnosti nema u stvarnosti, ali je ima u mislima i zato sve što podrazumevamo pod pojmom budućnosti jeste san zasnovan na izmenama prošlosti; izmenama koji će doneti lepšu sadašnjost – dakle – opet prošlost.

No, da ne ulazimo previše u filozofiranje, jer Dačićeva priča o „neizmenljivosti prošlosti“ i nije njegova priča. To je priča Zapada, koji je prvo bombardovao svet lažnim informacijama o nama, pa onda nas avionskim bombama, a potom i informacijama koje su lagano prodirale u svest građana Srbije kao „realnost (prošlost) koja se ne može promeniti“. I zaista, čemu borba, je li, ako se borbom ništa ne može postići? Zamislimo da su srpski junaci u Prvom svetskom ratu razmišljali na sličan način: da li bi Srbija danas uopšte postojala? Jasno je da ne bi. Otuda, u životu nikada ne pobeđuju oni koji su se unapred pomirili sa sudbinom (oni koji shvataju „realnost“) ili oni koji nisu spremni da menjaju prošlost. Istina je potpuno drugačija od onoga što nam neprestano i u defetističkom zanosu sugeriše predsednik srpske vlade: prošlost ne samo da se može izmeniti, već je menjanje prošlosti uslov opstanka.

Da Vas podsetimo:  Hrvatska poluga za peglanje istorije

A Srbiji će verovatno krenuti nabolje tek onda kada na njeno čelo dođu ljudi koji su spremni da izmene prošlost; odnosno, koji su spremni da pravu sliku (prošlosti) o Srbima učine dostupnom celom svetu, kao i istinu o svim (prošlim) dešavanjima na prostoru bivše Jugoslavije. Tek tada ćemo imati realnu osnovu u prošlosti i šansu da sa drugima gradimo budućnost; jer u očima svetske javnosti, a to znači i njihovih političara i vlada, nećemo više biti predstavljeni kao „balkanski kasapi“, „decoubice“ ili oni koji okupiraju „tuđe zemlje“ – Bosnu, Hrvatsku, Kosovo…

Neizmenjivu prošlost neka ostave sebi premijer Ivica Dačić i svi oni koji bi da tu prošlost nekako preskoče. U cementiranju prošlosti, onakve kakva ona nije, građani Srbije ne bi trebalo da učestvuju, jer je to ravno lancima i kamenu oko vrata našoj deci i deci naše dece… bilo gde u svetu.

L. Janićijević

PODELI
Prethodni tekstBaka Ružica
Sledeći tekstDivinizovanje Zapada

1 KOMENTAR

  1. Prošlost nema šta da se menja, jedino što se može promeniti je kako ko gleda na prošlost I šta se iz te prošlosti smatra ,,greh“, a šta ,,vrlina“, a verujte ponekad je nečiji tudji ,,greh“ potpuno isti kao neičja ,,vrlina…“

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime