Srbija: kolonizacija uma

Nedavno su odlukom odbornika Skupštine grada Niša smenjeni rukovodioci u gradskim ustanovama i imenovani novi, kao i članovi saveta u ustanovama kulture i u savetima kulturnih manifestacija. Novopostavljeni kadrovi svi su članovi stranaka, pretpostavljate kojih najviše.

Na sednici niškog parlamenta, kako piše Politika (19. jun 2017, str. 13; ovde), opozicija se bunila što su biografije kandidata za rukovodstvo kulturnih ustanova i manifestacija pisane na isti kalup („pod indigom“), a da su kandidati, kao najvažnije kvalifikacije, po pravilu, isticali svoje partijske aktivnosti i zasluge.

Pored toga kandidati su smatrali sasvim umesnim da otvoreno ističu sopstvene želje, kao da su u pitanju porudžbine za paketiće koje bi trebalo da im dodeli Deda Mraz. Na primer, jedan od kandidata naveo je da je: „životno zainteresovan za neko od boljih radnih mesta u Gradskoj upravi za poljoprivredu“, ali ako to baš ne može da mu se ispuni, zadovoljio bi se i izborom „u savet kulturne manifestacije ᾿Nisomnija᾿“.

Složićemo se da je stav pomenutog kandidata duhovit, mada ga on sam svakako ne vidi na taj način. Mi njegovu aplikaciju opažamo kao duhovitu, jer je vidimo kao autentičan izraz kandidatovog odsustva svesti o sopstvenoj kompetentnosti za oblast kulture („pre svega poljoprivreda, a ako baš ne može, onda neka bude `Nisomnija`“).

No, ta „duhovitost“ ovog kandidata zapravo je tragična. Takvu tragičnost potvrđuju i naredni primeri. Naime, uprava „Nisomnije“ popunjena je tako što je „drugi član saveta iste manifestacije serviser rashladnih i klima uređaja i redovan posetilac dešavanja u kulturi, a u Savetu džez festivala je devojka koja je u biografiji napisala da ima profesionalno zvanje hostese“.

Ako duboko promislimo, i uz najteže napore, teško da možemo dovesti u vezu „Nisomniju“ i servisera rashladnih i klima-uređaja. Jedino ukoliko, na primer, ne pomislimo da bi on za vreme pomenute manifestacije mogao da daje savete u vezi sa održavanjem frižidera za pivo, koka-kolu, kiselu vodu i sladoled.

Slučaj hostese nešto je jednostavniji. Zamišljamo da bi ona mogla biti angažovana za vreme trajanja džez festivala da daje savete koji jesu u vezi s njenim zanimanjem – kako odgovarajuće dočekati i ispratiti goste.

Naše nedoumice ni tu se ne okončavaju. U Politikinom članku navodi se i sledeće: „A kada je o kvalifikacijama reč, mora se reći da je za člana Saveta manifestacija u kulturi jedan od kandidata šef kazina, a za savet Niških muzičkih svečanosti prodavac donjeg rublja…“. Kako saznajemo iz istog članka, „za savet Festivala glumačkih ostvarenja ᾿Filmski susreti Niš᾿ predložen je policajac“.

Šef kazina, prodavac donjeg rublja i policajac? Teško je zamisliti njihove angažmane na navedenim manifestacijama, ali da pokušamo. Šef kazina će posetioce kulturnih manifestacija da usmerava na „zabavu plus“ koja ih očekuje pošto se ugase svetla u niškoj tvrđavi. Prodavac donjeg rublja će savetovati posetioce šta je sada in kada je reč o kilotama i boksericama, a na Filmskim susretima naravno da je policajac neophodan kako bi održavao red i mir.

„Za književnost je dobro što se u životu svašta dešava“, reče nedavno jedan moj prijatelj. Da, to je tačno. I u srpskom društvu, ipak nažalost, svašta se dešava. Ne mogu a da se ne zapitam da li bi bilo čime danas bili iznenađeni Sterija, Nušić i Domanović.

No, ono što je tragično jeste potpuna nepripremljenost kadrova iz vladajuće stranke, ali i iz partija koje su njeni koalicioni partneri, za dešavanja u srpskoj kulturi. Moram da ih obavestim da je u Srbiji na delu Kulturkampf. „Druga Srbija“, sa kadrovima obrazovanim na dobrim zapadnim univerzitetima, sa kadrovima koji su naučeni da veruju da je „dominantna srpska kultura jedan od bitnih elemenata utemeljenja i opravdanja zločinačke prakse“ (ovde), pokušava da ovlada svim srpskim kulturnim institucijama. Da li se tom strateškom nasrtaju mogu odupreti partijski kadrovi čija je jedina kvalifikacija to što su u „prethodnom životu“ bili šef kazina, prodavac donjeg rublja i policajac?

Srbija je egzaktni primer „kolonizacije uma“. To je termin iz postkolonijalnih studija, koji označava epistemološko nasilje spoljnog faktora nad kolonizovanim subjektom. „Srbija nije bila ničija kolonija, ali mehanizam kolonizacije uma svejedno je prisutan. Kao nekada u svojim afričkim kolonijama, zapadnjački službenici koriste već oprobani metod komparacije između idealizovanog sistema vrednosti zapadne civilizacije i lokalnog (u ovom slučaju srpskog) sistema vrednosti. Pun efekat kolonizacije uma nastaje onda kada kolonizovani subjekt pristane na takvu uvredljivu komparaciju. Autošovinizam i autorasizam su česta osobina onih čiji je um kolonizovan“ (ovde).

Upravo s naučenim, negovanim i plaćenim autošovinizmom i autorasizmom treba da se bore šef kazina, prodavac donjeg rublja i policajac? Šta bi oni mogli znati, na primer, o predstavama kao što su „Mali mi je ovaj grob“ Biljane Srbljanović, „Na Drini ćuprija“ Kokana Mladenovića i „Rodoljupci“ Andraša Urbana, koje jedan deo naše javnosti vidi kao autodestruktivne i autošovinističke kulturne proizvode (ovde)? Šta bi oni mogli znati o kultnoj knjizi Druge Srbije Filsofija palanke, koju deo naše javnosti vidi kao „tragikomično pretencioznu palanačku filosofiju“ (ovde)?

To je upravo najveći tragizam kulturne „elite“ koja često dolazi iz vladajućih stranaka. Oni najčešće slabo šta znaju i hoće samo sinekure, „najbolje poljoprivredne funkcije“, ali ako to ne može, „ i ᾿Nisomnija᾿ je dobra“.

Pa da u vezi s tim zaključimo. Kako bismo bili precizni, a da ne bismo bili vulgarni, zamolićemo čitaoce ovoga teksta, da bi zaista shvatili o čemu je reč, da umesto termina sinekura, jer to, ipak, nisu samo sinekure, upotrebe augmentativ tog termina.

Slađana Ilić

http://www.fsksrb.ru