Srbija ,,mesije,, za sve komšijske zulume

0
746
Foto: montaža

Zulum je nasilje čoveka prema čoveku, zulum je i ,,nasilje,, prirode prema čoveku.

Istorija Srba je čardak ni na zemlji ni na nebu. Mudrovanje prema dodvoravanju i mudrovanje prema nametanju ličnih ambicija. Da li smo planski zrtvovani ili smo se kaskaderski sami ,,zrtvovali,, ovo u čemu je danas Srbija, vodjena svojim Srbima, oslikava platno istine da šifra psihičke dijagnoze ne postoji ni u medicini ali postoji u srpskim delima i odlukama.
Kakvi god da smo, a dali smo junake, jake kao što smo dali i jake izdajnike, od Albanskog plemena zasigurno nismo uzeli dvoglavog orla da bi ga kroz istoriju poneli kao svoj simbol.
Epska pesma Zidanje Skadra govori da su Srbi zidali gradove, dok su Albanci po brdima čuvali ovce i lovili mete iz svoje bese krvne osvete.

Latini, ni u rimskom dobu, nisu mogli porobiti slovenski narod sa srpskim identitetom. Koliko god janičara da su silom ili srpskom voljom, Turci odveli u svoje odaje, glavnica srpska se nije Turcima u islam predala.

Ako je i istina da Nemanjići potiču od Rimskog Cara Licija, koji je rodjen 250 i neke godine posle Hrista, istina je i to da su Albanci u 19. veku odabrali junaka srpskog porekla Djuradja Kastriotića rodjenog na prostoru današnje Albanije. Kao janičar medju Turcima postaje Skenderbeg. Bezi od Turaka i vraća se svom rodnom mestu. Uzima nazat pravoslavlje. Imao je svoj grb, zastavu i dvoglavog orla.

Da li je Djuradj ili kasnije Skenderbeg svojom voljom ,,prodao,, dvoglavog orla Albancima ili je Vatikan i tu umešao prste, pa od raznih nomadskih naroda stvorio Albaniju (današnju) sa crvenom zastavom i očerupanim dvoglavim orlom, moja ličnost nema to saznanje jer nisam istoričar, a nikada ne bih ni bila jer istinu ne bih pronašla.

Ono u šta verujem, i za šta mi ne trebaju istorijski podatci, Vatikan je sve činio, od perioda Rimljana posle Hristovog raspeća, pa do današnjih vremena je opsesija, šizofrena opsesija da se uništi pravoslavlje ali prevashodno u Srbinu. Da se satanizuje srpski čovek kroz istoriju ratova koji su iza nas i da se sabije u drzavni prostor u kom smo sada, a kroz budućnost će nam prostor biti još manji.

Plemenski narodi opstaju. Tako opstaje i Albanija i njeni narodi, oni po albanskom poreklu i oni sa prisilom da su Albanci a Srbi su i srpskog porekla. Prisilno Srbi u Albaniji nose albanska imena i prezimena…Albanci na srpskoj zemlji Kosovu i centralnoj Srbiji mirno i bez prisilne pretnje nose svoja albanska imena i prezime svojih predaka.
Plemenski narod, Albanci, domaći Šiptari, opstaće jer dišu jednom idejom i koračaju ka cilju te jedne ideje. Ne prodaju svoj topan (tupan ili bubanj), niti svoju keče (albansku kapu na glavama muškaraca). Drsko i bez stida tvrde da je Skenderbeg njihove gore list, plazma njihove krvi, da je dvoglavi orao grb njihovog nacionalnog postojanja i istorijskog junaštva.
Taj plemenski narod nikada nije zapevao ,,Na sred zemlje Srbije igrale se delije,,…ali su Srbi lomili čaše i skakali na zvuke zloglasne pesme ,,Šote, mori Šote,,.
Razorni zemljotres u Crnoj Gori iz 1979 godine, koja je tada bila u sastavu Jugoslavije, Albanija nije pomogla ni jednim svojim albanskim lekom.
Kormilar srpskog Titanika koji plovi ,,mrtvim morem,, sadašnjosti i ide ka budućnosti, gura pod nos Albaniji veliku pomoć.

Da Vas podsetimo:  Potresna poruka generacije iz prošlog veka: Čestitajte, uspeli smo, a ne bi trebalo da smo živi!
Socijalni program za svoj osiromašen narod nema, ali ima novac, kamaru novca, da humano da svom najvećem neprijatelju, većem nego što su nam Latini.
Plemenskom narodu koji je silovao srpsku decu. Ubijao srpsku decu. Palio srpska ognjišta. Kasapio nemoć u Zutoj kući, vadio im organe i prodavali na evropskom trzištu. Šalje novčanu pomoć, bogatstvo od kog je mogao napraviti jednu veliku fabriku u Srbiji i zaposliti svoj narod, albanskoj drzavi koja nas je prva napala pre 20 godina i na čijoj teritoriji su se nalazili koncentracioni logori sa Srbima kao zrtvama.
Šalje pomoć albanskom narodu koji preko svojih Šiptara otima našu kosovsku teritoriju, sabija naše Srbe u enklave, ruše naša groblja, zverski divljali nad našim svetinjama, urinirali u pravoslavnim oltarima, silovali i mlade i stare monahinje, silovali male devojčice i ubijali nemoćne dečake.

Kada je bio egzodus Srba sa Kosova, upoznala sam devojčicu od 10 godina. Ljudski sam se obavezala da joj pomognem, da razbistrim tamu u usahlim dečijim očima.
Dok sam joj trebila vaške u kosi dala sam joj knjigu bajki Volt Diznila da čita. Kad sam videla da nehajno prelistava stranice pitala sam je koju priču od tih bajki najviše voli. Odgovorila mi je da ne zna šta je bajka.

Zastala sam. Bio je to neprijatan šok za mene. Dete od deset godina ne zna šta je bajka.
Pitala sam je da li su je u školi učili šta je bajka. Odgovorila je da niko nije, da su slabo imali nastavu koja se jednom ili dva puta odvijala u nekoj kući ako dodje učitelj. Na moje pitanje zašto nije išla u redovnu školu odgovorila mi je ,,Samo deca od petog razreda su išla u školu, mi manji nismo jer smo bili mali da bi pobegli kad Šiptari iskoče iz zasede da nas love, devojčice siluju, silovali bi i dečake,,.

Da Vas podsetimo:  Život
Davne osamdeset i neke godine, upoznala sam čoveka iz Kosovske Mitrovice. Bio je predstavnik firme sa Kosova koja je imala sudski spor u gradu centralne Srbije. Odgovori su mu bili hladni i ispunjeni gorkim besom. Lice iskesano kao kamena bista, kao da nije bilo od koze, mišića i krvotoka. Nosio je sve crno na sebi. U jednom trenutku, uz izvinjenje sam ga pitala da li je zbog nekog svog u zalosti. Odgovorio mi je zagledan u prazno ,,Pre četiri godine, imao sam ćerkicu od osam godina…igrala se na livadi, poslednje što što sam video trčala je za nekim leptirom. Ušao sam u šupu da slozim drva, mislio sam da je tu, da se igra. Kad sam čuo da je majka uporno doziva izašao sam da vidim gde je. Dugo smo je trazili i našli na desetak kilometara u šumi. Bila je gola, krvavih nogica, mravi su išli po njoj, bezivotno lice je imalo bolnu grimasu, usnice otvorene, beli zubići…nogice krvave…obdukcija je pokazala da je umrla u toku silovanja…da je njih više silovalo…zveri nikada nisu nadjene…,,.

Kako mi neko spomene Albaniju, tako se potresno setim tog mučenika oca i njegove priče.
Mi takvoj drzavi šaljemo pomoć?…a šaljemo, učesnici smo izdajnika koji samovoljno odlučuje da pomoć da svom najvećem neprijatelju, njegovu samovolju mi kao narod ne zaustavljamo…zaboravljamo da narod ne postoji zbog drzavnika, već drzavnici zbog naroda koji zastupa.

Da li je kormilar srpskog Titanika dao penzionerima dostojne penzije, a zbrinuo je vojne penzionere koji nisu bili u stanju dok su bili aktivna vojska, ponos Jugoslavije, da sačuvaju ni jedan pedalj koji je bio napadnut i otet. Nagradio ih je solidnim penzijama, zbrinutim domaćinstvima, pre par godina ispaltio hrpu novca jer im se nešto oštetilo i dugovalo. Panzionisani u jeku zivotne snage, niko nije proglašen tehnološkim viškom, niko nije na Zavodu nezaposlenih, pre 50 godine zivota su postali penzioneri debelog iznosa za ekonomsko stanje srpskog Titanika.

Da Vas podsetimo:  Dnevnik Diane Budisavljević – vidi li se svetlost istine?
Da li je ovaj naš kormilar isplatio na vreme novčane naknade nezaposlenima, materinski dodatak majkama, ličnim pratiocima decembarske i januarske plate a ogroman novac se po projektima sliva u budzet za decu posebnih potreba…da li je napravio socijalni program za nezaposlene?…da li je primorao birokratiju u Nacionalnoj sluzbi za zapošljavanje da su u obavezi da nezaposlenima nadju posao, onako kako to radi Zapad, onaj isti u koji on svaki čas putuje i baškari se u luksuzu tih putovanja?

Kakvu to ljudsku ljubav solidarnosti ispoljava kormilar srpskog Titanika dajući pomoć svom nacionalnom neprijatelju? Pa i pohlepni popovi kazu narodu ,,Što u kući treba u crkvu se ne nosi,,.

Kog Mesija kormilar glumi pa pokazuje svoju skrušenost ,,Ko njegov narod kamenom, on njih hlebom,,.

Ljubav se ne kupuje, ljubav se ne prodaje, već se ljubav za ljubav daje.
Poslat im je telegram saučešća. Poslata im je i ekipa za vandredne situacije. Za koga je dosta je…sva istina je na našoj strani da ni toliko nismo trebali, da ni toliko od nas nisu zasluzili.

Bili bi neljudi da smo mi protresli njihovo tlo i doveli do njihovih zrtava, ali naravno nismo…kako nismo, nema te hrišćanske i ljudske filozofije da smo duzni da im ljudski pomognemo.

Imaju oni Ameriku, Evropu, Vatikan, svoje moćne vlasnike plantaza pa neka im oni pomazu…mi imamo našeg izdajnika kojim se moramo pozabaviti, svoju zemlju zaštititi, svoje siromaštvo zakrpiti, sebi i svojoj deci dati sadašnjost da bi opravdali zašto ih za budućnost stvaramo.

Bar opravdajmo naš istorijski grb koji su od nas uzeli jer svoje ništa nisu imali, sem topana, svoje keče, sablje, jazbina i stada ovaca…
Marija Grubjašić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime