Srbija mora stati na stranu Makedonije

Kako krizu u Makedoniji vide njeni građani, kako ocenjuju rad Specijalnog javnog tužilaštva (SJT, makedonska skraćenica SJO) i rejting političara?

Rezultati najnovije sondaže Instituta za politička istraživanja iz Skoplja (IPIS) dosta govore i „zbirno“, ali još više raščlanjeni prema etničkoj pripadnosti ispitanika, pa vredi razmotriti zaključke koje iz njih možemo izvući.

Prema istraživanju IPIS, kojim je između 10. i 13. marta 2017. godine obuhvaćeno 1.100 punoletnih građana širom Makedonije, bezmalo tri puta više ispitanih smatra da za makedonsku političku krizu rešenje nisu izbori od onih koji misle da jesu (65,5 naspram 23,2 odsto).

Ipak, na pitanje koje rešenje je najbolje, 45,8 procenata anketiranih odgovorilo je: novi parlamentarni izbori, zajedno sa lokalnim. Tek nešto malo više od trećine (35,5 odsto) misli da bi mandat trebalo dati lideru Socijaldemokratskog saveza Makedonije (SDSM) Zoranu Zaevu.

Pri tome je 55,6 odsto etničkih Makedonaca za nove izbore (prema samo 9,2 procenta Albanaca), dok 55,5 odsto Albanaca smatra da bi predsednik Đorđe Ivanov trebalo da dodeli mandat Zaevu. Ovo govori o dubokoj političkoj podeli koja se u dobroj meri poklapa sa etničkom.

Istraživanje je napravljeno posle pojave „Tiranske platforme“ koju je prihvatio Zaev, a koja praktično krči direktan i brz put ka cepanju Makedonije koje ova država ne bi mogla da preživi čak i ukoliko bi se sa time saglasila.

Ne treba da čudi strah Zaeva od novih izbora imajući u vidu da se mišljenje mnogih etničkih Makedonaca dramatično promenilo na njegovu štetu kad je objavljeno da je prihvatio „Tiransku platformu“. Ovome u prilog govori i podatak da potez Ivanova (da ne dodeli mandat Zaevu ukoliko on ne odbaci platformu iz Tirane) podržava 56,5 odsto etničkih Makedonaca a ne podržava 29,8.

Samo trećina ispitanih veruje da SJT i njegov čelnik Katica Janeva rade nezavisno i profesionalno, naspram 50 odsto onih koji su uvereni da je to tužilaštvo pod uticajem SDSM ili stranaca (što je u svesti većine etničkih Makedonaca praktično jedno te isto).

Treba podsetiti da je SJT formirano pod enormnim pritiskom iz sedišta Evropske unije, kao i iz američke ambasade u Skoplju koja do današnjega dana, bez obzira na nedavno pismo šest senatora šefu Stejt departmenta Reksu Tilersonu, i dalje drži stranu Zaevljevog SDSM i albanskih manjinskih partija.

Na pitanje da li SJT treba produžiti mandat, tesna većina (41,7 naspram 40,6 odsto) smatra da ne treba, ali „etničko“ osvetljenje na odgovore otkriva sasvim drukčiju sliku. Jer, 52 procenta etničkih Makedonaca smatra da SJT ne zaslužuje produženje mandata (prema 29,7 odsto onih koji su za produženje), a čak je 80,7 procenata Albanaca za produženje mandata SJT (prema samo pet odsto njihovih sunarodnika koji nisu za produženje). Ove brojke čak i ne ostavljaju mesta za komentar.

Samo 18,9 odsto anketiranih smatra da se stanje u Makedoniji polako normalizuje, dok je 54,5 procenata uvereno da je ono dodatno pogoršano.

U svetlu zloslutnih izjava predsednika Evropske komisije Žan Kloda Junkera i bivšeg premijera i ministra spoljnih poslova Švedske Karla Bilta kako bi u Makedoniji mogao da izbije novi ratni sukob, ovo osećanje povišene nesigurnosti među građanima Makedonije nikako ne bi trebalo shvatiti olako.

Na pitanje – koji političar vam uliva najveće poverenje – 32,9 odsto etničkih Makedonaca odgovorilo je da je to doskorašnji premijer Nikola Gruevski, a 15 procenata prednost daje Zaevu. Albanci, pak, najviše veruju Aliju Ahmetiju (20,2 odsto), dok je među njima na drugom mestu Zaev (8,4 procenta) a za Gruevskog se prema ovoj anketi nije izjasnio ni jedan Albanac.

Generalno, Albanci su pokazali manje poverenje u političare nego etnički Makedonci, pošto je 46,2 procenta njih reklo da ne veruje nijednom političaru (među Makedoncima tako je odgovorilo 27 odsto).

Podrška Gruevskom, međutim, među etničkim Makedoncima više je nego duplo veća u odnosu na Zaeva za čiji mandat se tako gorljivo bore predstavnici EU.

Šta ovo istraživanje govori?

Pokazuje da građani Makedonije veruju da su nekakve spoljne sile snažnije od makedonske demokratije.

Ukoliko prema mišljenju građana od novih izbora ništa ne zavisi, postavlja se logično pitanje: od čega onda zavisi?

Očigledno je, prema građanima, da je mišljenje takozvanog „međunarodnog faktora“, odnosno političkog Zapada koji već decenijama sebe naziva „međunarodna zajednica“, i te kako relevantno.

Za Makedoniju ova kriza je biti ili ne biti. Ukoliko bi Ivanov popustio pred pritiscima, Makedonija bi se bez sumnje našla na samoj ivici raspada, s velikim izgledima da je brzo i prekorači. Ovo su i građani savršeno dobro razumeli zbog čega svakoga dana u Skoplju i drugim gradovima Makedonije mirno ali bez i najmanje namere da odstupe protestuju protiv zahteva Tirane, Brisela, albanskih partija i makedonske opozicije. A poseta evropskog komesara za proširenje i susedsku politiku, Austrijanca Johanesa Hana, pokazala je svu impotenciju Brisela.

Impotenciju i same „evropske ideje“ i mogućnosti za uspešno pritiskanje lokalnih elita.

Han i EU su se pokazali slabima pred građanima koji su u rekordnom broju izašli na ulice i izvršili pritisak na briselske izaslanike koji su došli u nameri da izvrše pritisak na Ivanova koji „nije imao vremena“ za Hana i odlučio da baš u to vreme poseti Budimpeštu gde je dobio podršku mađarskog premijera Viktora Orbana.

Ovom demonstracijom Makedonci su (pored toga što su susedima održali lekciju iz odbrane suvereniteta, makar na simboličkom nivou) suštinski raskrstili sa mitom o spasonosnim integracijama u Evropsku uniju koja se raspada na naše oči. Zapravo, u Skoplju se 2017. diskurzivno dogodilo nešto sasvim suprotno od onoga što smo imali priliku da vidimo na kijevskom Majdanu gde je (neobavešteni i krajnje naivni) narod dao bezrezervnu podršku EU.

Alternativa oličena u novim izborima za SDSM Zorana Zaeva ne dolazi u obzir jer su mnogi birači koji su mu dali poverenje to učinili pre pojave „Tiranske platforme“ koja između ostalog osuđuje Srbe za „genocid“ nad Albancima od 1912. do 1956. godine.

Interesantno je da se ovaj „genocid“ ne odnosi na 1910. kada je najčuveniji predvodnik arnautskih kačaka sa prostora Kosova i Metohije – Isa Boljetinac – u organizaciji Austrougarske monarhije kojoj se, posle aneksije BiH, otvorio apetit i za ovladavanje prostorom do Soluna, čemu će dobro poslužiti stvaranje albanske države za šta je Beč odlučno pripremao teren – podigao pobunu koju je Otomansko carstvo jedva ugušilo, i to više obećanjima nego vojskom. A verovatno ni na drugu Boljetinčevu pobunu u rano proleće 1912. – opet u organizaciji Austrougarske – na teritoriji Vardarske Makedonije (u to vreme još pod Osmanskom okupacijom) sa ciljem da se probije i zauzme sve do Soluna za račun Beča, glavnog kreatora albanske nacije i albanskog nacionalizma.

Valja podsetiti da je Boljetinac jedan od dva lika (drugi je Ismail Ćemali) čije fotografije su mogle da se vide na zastavi velike Albanije koju je doneo dron na beogradski stadion tokom fudbalske utakmice Srbija-Albanija.

Da nije bilo srpskog komitskog vojvode Vasilija Trbića (Vasil Veleški), koji je prisebnošću i umešnošću organizovao dezorijentisanu tursku vojsku u odlučnoj odbrani Velesa, posle čega se arnautska pobuna raspala, čemu je doprinelo i tursko podmićivanje arnautskih prvaka, ovaj pokušaj Boljetinca (koji je bio zauzeo Skoplje i činilo se da je neminovan pad ne samo Velesa) i crno-žute monarhije koja je iza njega stajala, verovatno bi i uspeo.

Malo potom Srbija je oslobodila braću Makedonce od vekovne turske okupacije. A sam Boljetinac je, iako bogato obdaren, bojeći se osvete pobegao u Podgoricu gde je kasnije i ubijen.

Kao i 1912. godine, događaji u Makedoniji moraju biti u fokusu Beograda, jer od preživljavanja Makedonije kao države zavisi i izlaz Srbije na luku Solun ka kojoj je Srbija strateški orijentisana.

Kao i Austrougarska 1912., i današnji Brisel se u svakom političkom pitanju pokazao kao saveznik neprijatelja Srba. Tako danas Brisel podržava Albance i protiv Makedonaca i makedonske države.

Preživljavanje Makedonije kao celovite države zbog toga je od životne važnosti za Srbiju, ne samo zbog skandalozne deklaracije iz Tirane, koja Srbiju i Srbe optužuje za navodni genocid a Makedoniji stavlja omču oko vrata, već i zbog putne i železničke veze sa Egejskim morem. Zato – kao i 1912. ali i 2001. i 2015. – i danas Beograd mora imati u vidu interes Makedonaca čijom odbranom se brane vitalni interesi Srbije.

I Makedonci i Srbi su u samoj Makedoniji jedni druge prepoznali kao istu ugroženu stranu i stoga ne treba da čudi što je najveća srpska partija u Makedoniji čvrsto na pozicijama koje zastupa predsednik Ivanov.

Ako je verovati istraživanjima IPIS, ali i debelom istorijskom iskustvu ovoga prostora, Makedoniju i pravoslavno stanovništvo neće odbraniti demokratija, koju uzgred rečeno Brisel direktno potkopava, već odlučna volja njenih građana da je na svaki način odbrane. A Makedonci su do sada pokazali da poseduju takvu volju.

Dr Stevan Gajić, Institut za evropske studije (Beograd)

www.fakti.org