„Hladni rat“ koji je trajao od završetka Drugog svetskog rata do raspada SSSR-a i Varšavskog pakta, može se opisati kao period međusobnog nepoverenja dve velike sile, SAD sa jedne strane i SSSR-a sa druge strane. Ovo nepoverenje u međunarodnim odnosima je uticalo na stvaranje vojno-političkih saveza koji su doveli do polarizacije sveta. Tokom perioda hladnog rata trajala je trka u naoružanju dve suprotstavljene sile i postojala je stalna napetost i strah od izbijanja nuklearnog rata. Ovaj period istorije, završen je 25. decembra 1991. godine, kada je predsednik Sovjetskog Saveza dao ostavku, kojom je ozvaničio raspad SSSR-a. Od tog momenta SAD postaju jedina vodeća svetska sila, a NATO alijansa se od odbrambenog saveza pretvara u agresorski savez. Zapadni zvaničnici su uveravali Rusiju da se NATO neće širiti na istok, međutim ove garancije su date samo u usmenoj formi. Nedugo posle obećanja, NATO je krenuo u pohod na istok, a SAD istovremeno u obračun sa neistomišljenicima kroz NATO, u kome imaju vodeću i odlučujuću ulogu. Od Zalivskog rata, preko ratova na prostoru bivše Jugoslavije, Iraka, Avganistana, Libije, Sirije i Ukrajine, mnogobrojni započeti sukobi još uvek traju ili se nalaze u zamrznutoj fazi.
Opkoljavanje Rusije
Kada danas govorimo o novom „hladnom ratu“ to podrazumeva da imamo ponovo dve suprotstavljene jake sile i da je period hegemonije SAD završen. Do otpočinjanja nove faze i preraspodele svetske moći, Ruska Federacija nije uspela da uspostavi dobre odnose sa SAD. Na osnovu usvojene doktrine o posebnosti SAD ova sila smatra da joj pripada posebno mesto na svetskoj sceni, što je uostalom i prouzrokovalo brojne ratove.
Zbog toga je Rusija bila prinuđena da promeni svoj odnos prema Zapadu, odnosno Americi i da pređe u fazu odbrane. SAD su 2002. godine istupile iz Sporazuma o ograničavanju sistema protivraketne odbrane i preduzele ozbiljne korake u izgradnji sistema protivraketne odbrane u Evropi, usmerenog protiv Rusije. Zatim su 2008. godine inicirale rat u bivšoj Sovjetskoj republici Gruziji, kada su napadnute ruske mirovne snage u Južnoj Osetiji i Abhaziji. Ovaj konflikt je bio prekretnica u odnosima Rusije i Zapada, i nakon njega Rusija dodatno ubrzava reformu Ruske armije, koja traje od 2000. godine. Tada je utvrđeno da je RF potrebna fleksibilnija i mobilnija vojska, stalno borbeno-spremna i sposobna za brzo reagovanje pre svega u ograničenom broju sukoba na teritoriji Rusije i teritorijama bivših zemalja SSSR, kao i u okruženju. Ubrzanim reformama Ruska Armija se promenila u pogledu kvaliteta, sazdana je savremena struktura oružanih sila, a vojne jedinice su se reorganizovale u skladu sa novom modernizovanom vojnom tehnikom koja čini osnovu plana naoružanja do 2020. godine. Ciljevi modernizacije Ruske vojske, vezani su i za povećanje efikasnosti strateškog nuklearnog oružja i prevazilaženje problema protivraketne odbrane protivnika.
Rusija je napredovala u vojnim tehnologijama i uspela je da prevaziđe razlike u kvalitetu naoružanja. Ima izuzetno jake kosmičko-vazdušne snage, daleko je najjača nuklearna sila , najjača kopnena sila sa savršenim sistemom odbrane odnosno Protiv-vazdušnom odbranom. Takođe, ruska vojska je razvila nove robotizovane vojne tehnike.
Nakon konflikta u Gruziji, 2011. je počeo rat u Siriji koji je sada ušao u fazu mirovnih pregovora, a zatim i rat u Ukrajini 2014. godine koji i dalje traje niskim intenzitetom uz formalno primirje i opasnost od nove eskalacije sukoba.
Lekcija Rusije u Siriji
Iako je Zapad uporno pokušavao da uvuče Rusiju u ukrajinski konflikt, Rusija se sasvim neočekivano za Zapad, angažovala u sirijskom konfliktu. Na poziv državnih struktura Sirije, Ruska Federacija je donela odluku da im vojno pomogne u borbi protiv terorizma. Početkom septembra prošle godine, Ruska vojska je započela akciju protiv terorista u Siriji i za samo šest meseci preokrenula je tok rata, nanevši terorističkim jedinicama ozbiljne udarce. Da Rusija nije u tom momentu podržala Sirijsku vojsku, sve su procene da bi Sirija izgubila rat sa džihadistima. Podsetimo se da su SAD pre toga mesecima navodno vodile borbu protiv Islamske države u Siriji, bez ikakvih rezultata. Od početka sukoba u Siriji SAD i EU su pomagale, obučavale i naoružavale rušilačke sile u toj zemlji i okruženju.
Rusija je u Siriji isprobala svoje najmodernije oružje čime je pokazala da je bezbednosna arhitektura u Evropi i na Bliskom Istoku promenjena. Lansiranje Kalibar, visokopreciznih raketa dugog dometa iz Kaspijskog mora, izazvalo je pravu pometnju na Zapadu. Ove rakete su pogodile ciljeve na udaljenosti od 1 500 km. dok nuklearna verzija ove rakete može da gađa ciljeve na udaljenosti od 2 600 km. Tim raketama naoružani su ruski brodovi i u Crnom i Baltičkom moru. To praktično znači da one nemaju samo Bliski Istok i Srednju Aziju u dometu, već i NATO i Američke baze u Evropi. Ove rakete su u stanju da probiju sve postojeće sisteme protiv-vazdušne odbrane i protiv-raketne zaštite. U Siriji su isprobani i novi sistemi borbe uz pomoć robota, tako što je daljinskim iz Moskve robot usmeravan na borbu sa teroristima.
Rusija je pre nekoliko dana donela odluku o delimičnom povlačenju svoje vojske iz Sirije, jer su svi zadati ciljevi ispunjeni. U ruskoj vazdušnoj i pomorskoj bazi u Siriji, ostaće potreban broj vojske kao i protiv-vazdušni sistemi odbrane S-400. Fokus u Siriji se premešta sa ratnih dejstava na mirovne pregovore u Ženevi. Rusija je time uspela da izdejstvuje mirovne pregovore, kao i u slučaju Ukrajine, umesto rata koji nameće druga strana.
Srbija na pogrešnoj strani
Od završetka „hladnog rata“ odnosno od raspada Varšavskog pakta Srbija je u nezavidnoj poziciji, zbog narušenog odnosa snaga. U trenutku kada je istorijski saveznik Srbije-Rusija bila u poziciji da brine o sopstvenom opstanku, i rešava mnogobrojne unutrašnje probleme, NATO alijansa u čijem sastavu je tada bilo 19 zemalja izvršila je agresiju na Srbiju. Srbija se usprotivila NATO alijansi na vrhuncu njene moći, nemajući mogućnost da taj sukob izbegne. S druge strane u današnjim okolnostima kada NATO Alijansa gubi svoju moć, a Rusija koja se vratila na svetsku scenu kao vojna sila, jača, Srbija ide u drugu krajnost. Srbija je u novim svetskim tokovima zauzela poziciju povlačenja i prepuštanja. Dosadašnja praksa je pokazala da saradnja Srbije sa NATO-om ima negativne posledice po bezbednost države.
Bez obzira na to, prošle godine je u Skupštini Srbije usvojen Individualni akcioni plan partnerstva sa NATO, a takođe SOFA sporazum sa NATO, kojim je Srbija stavljena na raspolaganje ovoj organizaciji. Tim sporazumima NATO vojnicima je omogućen slobodan tranzit kroz Srbiju, korišćenje naše vojne infrastrukture i obezbeđen im je imunitet. Srbija se obavezala na razmenu podataka sa NATO i EU, uništavanje „viška“ naoružanja, obrazovanje oficira u skladu sa NATO standardima itd. Dogovori koje je vlast Srbije potpisala sa NATO se uveliko sprovode. Prema istraživanjima oko 80% građana Srbije se protivi bilo kakvoj saradnji sa NATO, i postavlja se pitanje u čije ime rukovodstvo Srbije približava državu NATO paktu, ako se njeni građani izričito tome protive.
Takođe treba imati u vidu da Amerika organizuju kroz NATO odnosno evropsku komandu oružanih snaga SAD, intenzivne vojne vežbe u Evropi kao odgovor na navodne pretnje od ruske agresije. Obuka kopnene vojske se najčešće održava u trening zoni Hoenfels u Bavarskoj. Ovaj trening centar je osnovala Vojska Nemačke (nacistička Nemačka) 1938. godine, a 1951. godine su ga preuzele američke snage. Danas je Hoenfels jedan od glavnih američkih centara za obuku međunarodnih snaga u Evropi, ali postoje i drugi centri među kojima je i baza „Jug“ u Srbiji kod Bujanovca, u kojoj Vojska Srbije organizuje vežbe u saradnji sa vojskom SAD i NATO.
Osnovni motiv neke države za uspostavljanje saradnje ili vojnog saveza sa drugom državom ili više drugih država je jačanje bezbednosti i procena da u eventualnim budućim sukobima ona nije u stanju samostalno da se odbrani. Prema tome vojni savezi su zasnovani na potrebi odbrane od zajedničkog neprijatelja. I tu dolazimo do ključnih pitanja. Da li Srbija saradnjom sa NATO pojačava svoju bezbednost i da li Srbija i NATO imaju zajedničkog neprijatelja?
Poznato je da NATO vidi Rusiju kao najveću opasnost, a za Srbiju Rusija nikada u istoriji nije predstavljala opasnost, već iskrenog saveznika. Savezništvo može da podrazumeva pružanje diplomatske i političke podrške (što uostalom Rusija i danas radi), ekonomske i vojne pomoći i konačno upotrebu vojne sile na strani saveznika. Agresivni NATO savez koji je bombardovao Srbiju, nije pružio niti će pružiti pomoć Srbiji, jer su interesi tog saveza u suprotnosti sa interesima Srbije. On je naprotiv razorio ekonomiju Srbije, direktnim rušenjem infrastrukture i industrije, nanošenjem ogromne materijalne štete i velikih ljudskih žrtava, dok diplomatski i politički podržava terorističke strukture na Kosovu i Metohiji koje deluju protiv naše države.
Srbija je sada suočena sa mnogobrojnim problemima, osim što je krajnje oslabljena takozvanim reformama, koje se sprovode poslednjih petnaest godina, manjim ili većim intenzitetom, ona se nalazi u izrazitu neprijateljskom okruženju. Budući vojno-bezbednosni izazovi tiču se daljeg rasparčavanja državne teritorije jačanjem separatističkih struktura, jačanja terorističkih struktura posebno na Kosovu i Metohiji i u Raškoj oblasti ali i u okruženju, podsticanja ili potencijalnog obnavljanja sukoba na njenoj teritoriji ili u regionu, i svrstavanja Srbije uz zemlje koje rade protiv njenih interesa odnosno u neprirodne i pogrešne saveze.
Srbija nikako ne sme da se svrstava u anti-ruski front u koji je zapadne sile uporno usmeravaju kroz političke elite koje kontrolišu. Srbija u saradnji sa Rusijom može da vodi politiku u skladu sa državnim i nacionalnim interesima, da spreči dalje rasparčavanje zemlje odnosno očuva svoje granice, da se stavi u dobru poziciju za buduće bezbednosne i političke izazove i da povrati suverenitet.
Danas Srbija ima mogućnost da bira između iluzije o vojnoj neutralnosti i povoljnog momenta da donese strateške odluke kojima bi mogla da se oslobodi prevelikog uticaja NATO odnosno SAD. Dogovorima koji su sa NATO potpisani 2015. godine, Srbija nije formalno postala saveznik NATO, ali je došla u daleko goru poziciju. NATO u Srbiji ima sva prava i ostvaruje sve pogodnosti koje nezvanično zadovoljavaju formu savezništva, a sa druge stane nema nikakve obaveze prema Srbiji, koje ima prema drugim zemljama koje zvanično jesu u savezu. Zbog toga ključno pitanje nije članstvo Srbije u NATO, jer takvi zahtevi od strane NATO ne postoje i sa druge strane javnost u Srbiji nikada ne bi prihvatila takvu mogućnost. Ključno pitanje je saradnja Srbije sa NATO.
Dragana Trifković – direktor Centra za geostrateške studije
stanjestvari.com
