Srbija na evroazijskoj klackalici

0
488

Beograd, 18.06.2016. -Predsednik Srbije Tomislav Nikolic priredio je svecani docek predsedniku Kine Si Djinpingu, danas ispred Palate Srbija u Beogradu. Nikolic je Sija, koji boravi u trodnevnoj poseti Srbiji, docekao uz pocasnu topovsku paljbu, gardu i intoniranje himni dveju zemalja. Sija su pozdravili i premijer Aleksandar Vucic, ministar spoljnih poslova Ivica Dacic i ostali ministri u Vladi Srbije, kao i clanovi kineske delegacije. (BETAPHOTO/vLADA SRBIJE/SLOBODAN MILJEVIC)Da li će Kina postati Tajvan ili Tajvan u punoj meri Kina? I gde je tu Srbija?

Poseta Srbijikineskog predsednika Si Đinga prošla je izvanredno. NJenim neposrednim dometima i značajem neću se baviti. O tome je već bilo dosta reči. Međutim, u našim prozapadnim medijima i u još većoj meri krugovima – svedoci smo toga bili i proteklih nedelja –geopolitički značaj unapređenja srpsko-kineskih odnosa se relativizuje. Tu se radi o refleksiji zapadnih priča o ograničenosti geopolitičkih potencijala Kine. Kako setvrdi,niti Kina ustinu namerava i može da uđe u celovito globalno geopolitičko nadmetanje sa Zapadom, niti je u stanju – stoga ali i zbog udaljenosti– da postane oslonac Srbiji. Obe tvrdnje su, lako se to da dokazati, neosnovane.
LAŽNA OGRANIČENJA

Često čujemo da veliki i tesno isprepleteni ekonomski interesi Kine i, s druge strane SAD te vodećih članica EU, „predstavljaju preveliku prepreku za ozbiljnije jačanja međusobnog neprijateljstva“. To je tačno ali akcenat se pogrešno stavlja na geopolitičku suzdržanost Kine koja iz toga, navodno, mora jednostrano da proizađe. Ona već uveliko iako postepeno, težište svog razvoja prenosi na unutrašnje tržište i daleko je od toga da je talac Zapada. Koliko on njoj treba, toliko je pa i više njemu danas potrebna Kina. Otuda, ni Peking, ni Vašington i Brisel, racionalno gledano, ne bi trebalo da idu u krajnosti, a to baš i pogoduje Kini.

Ta velesila, istorija to potvrđuje, mnogo je manje agresivna od ključnih zapadnih centara moći. Radi sistematski, na dugi rok a bez usplahirenosti. Stoga za tiho ali permanentno jačanje uticaja Kine i na evropskom prostoru – što bitno poboljšava i našu geopolitičku poziciju – i te kako povoljno utiče ono što razni naši i zapadni „eksperti“ prikazuju kao faktor njenog obuzdavanja. Istina je da se pre to negativno odnosi na Zapad koji voli brza i burna rešenja. Kada ona nisu produktivna verovatnije je da će na kraju trijumfovati kineska taktičnost. Slično kao sa ekonomsko-političkim stoje stvari i sa vojno-političkim i kulturološkim činiocima, koji se zlonamerno a netačno navode kao brana za jačanje moći Kine.

GEOPOLITIČKA UMIŠLJANJA

Uporno se, takođe, ponavlja i da odnosi između vodeće sile Zapada tj. SAD i Kine neće preći crvenu liniju neprijateljstva, odnosno da Zapad neće pasti u senku Kine, iz dva bitna razloga. Prvo, kineska elita i generalno društvo se sve više vesternizuju. Iako će Kinom i dalje vladati, formalno gledano, Komunistička partija, u njoj će primat preuzeti prozapadno orijentisani lideri. Sve u svemu, Kina će, navodno, postepeno iznutra u mnogo čemu postati sekundarni Zapad, drugim rečima veliki Tajvan. To će se odraziti i na njenu spoljnu politiku, pa i kada ona bude u odnosu na Vašington konkurentska, suparništvo će se odvijati u okvirima, uslovno rečeno, sličnim onima koji su važili za Francusku dok je nju predvodio Šarl de Gol. Radiće se o maloj svađi među rođacima.

Da Vas podsetimo:  Silikonska priča

Dopušta se, doduše, i mogućnost da u jednoj fazi (ovoj u kojoj se sada nalazimo), dođe do ozbiljnijeg zatezanja kinesko-zapadnih odnosa, ali to će imati privremeni karakter. Već pomenuta a „neminovna“ vesternizacija Kine ublažiće naboj sa te strane. Opet, Amerika će postepeno prihvatiti realnost da Kina geopolitički mora da bude adekvatno uvažena na globalnom a ne samo regionalnom planu, što će omogućiti strateško približavanje Vašingtona i Pekinga. Kina će tako, kao, postati Tajvan sa statusom neke vrste velike Britanije tj. moćnog ali ipak mlađeg brata poglavara evroatlantskog klana.

Druga varijanta (razlog), gle čuda, ima rusku potku i Kinu od očekivanog prijatelja pretvara u verovatnog zapadnog neprijatelja. Tu se igra na ruski strah od Kine. Moskva je sada u sukobu sa Zapadom ali to nju neće naterati da izgradi istinsko savezništvo sa Pekingom. Svesna je da su Kini za dalji razvoj (pa i opstanak) potrebi resursi i prostor što je navodi da merka Sibir i ruski Daleki istok. Stoga, ali i zbog neutoljivog žala za Zapadom od strane ruske elite, Rusija će naći način da izađe iz sukoba sa Zapadom i sa njim počne da grani partnerstvo radi obuzdavanja Kine. U ovom scenariju polazi se od toga da će propasti koncept kineske dubinske vesternizacije (tajvanski model) te da će ona na vojno-političkoj sceni zaigrati agresivno. Zapad će to navesti da pruži ruku Rusiji, a ona će je oberučke prihvatiti.

TAJVAN I NEMAČKA

Toliko o zapadnim geopolitičkim bajkama o Kini (i Rusiji), u kojima „dobra“ zapadna Crvenkapa uvek izađe na kraj sa nekim „zlim“ istočnim vukom, i pri tome joj u pomoć priskoče i „razumni“ istočnjaci. Odmah da krenemo od suštine, od priče o Tajvanu. Na taj deo kineske teritorije povukle su se snage poražene u kineskom građanskom ratu. Da bi opstale njima je bila potrebna ogromna američka podrška i tako su potpale pod totalnu dominaciju SAD. Iako poraženi od sunarodnika a ne Amerikanaca, Čang Kaj Šekovi sledbenici su, hteli to ili ne, morali da prihvate potpuno podređenu sudbinu tj. da teritorija pod njihovom kontrolom u odnosu na Vašington funkcioniše kao deo nemačke koji su zapadne sile okupirale. Morali su da pristanu na okupaciju bez stvarne okupacije. Iz rečenog je već jasno da kontinentalna Kina ne može da postane novi Tajvan.

Uspon Kine je otpočeo sa obnovom nacionalnog ponosa i samopouzdanja, pošto se ta velika zemlja posle Drugog svetskog rata otrgla iz kandži zapadnog kolonijalizma. Sa ekonomskim i vojno-političkim napretkom, nacionalni naboj je nastavio da jača a kineska elita, ma koliko usvajala i tekovine Zapada, odana je kineskim interesima. Uostalom, ni Japan nije postao američki klijent zato što se njegova elita vesternizovala već stoga što je poražen. A Kina nije bila poražena i okupirana već je pobedila i nastavila da pobeđuje i razvija parametre svoje snage. Takva zemlja se – osim nasilnim nametanjem strane dominacije što je danas nemoguće – ne pretvara u bilo čijeg mlađeg brata.

Da Vas podsetimo:  Spasiba

Koliko god Kinezi pili Koka-kolu i išli u Mek, oni su privrženi ideji autentične moći i prestiža svoje zemlje! Plan pretvaranja Rusije u evroatlantizovanu Nemačku – što je kako smo videli slično modelu Tajvana – izjalovio se Zapadu iako je Moskva u jednom momentu, pre slomljena psihološki iznutra nego spolja, gotovo pala na kolena. Predvođena Vladimirom Putinom brzo je prevazišla Jelcinovo negativno zaostavštinu i potom zauzela mesto koje joj pripadana globalnoj pozornici. Zapad zbog toga sada histeriše ali malo toga može da promeni, pa onda tek koliko je nerealno da privoli Kinu da krene putem samodestrukcije i prihvatanja njegove prevlasti. Otpor Moskve je zadržao zapadni pohod na Kinu, a Peking je dobro iskoristio vreme za dalje jačanje te je razumeo šta ko znači i smera na svetskoj šahovskoj tabli.
REALNI KONKURENTI

Što se podsticanja suparništva između Kine i Rusije tiče, da to ponovim, Zapad je tu propustio voz. NJihovi nazovi eksperti potcenjuju stratešku logiku Kremlja, koji je već uveliko, i pre Sirije, potvrdio svoju izuzetnu istorijsku baštinu u toj oblasti. Rusija je, posle velike dobre volje (koja se graničila sa iracionalnošću) koju je pokazala pa zauzvrat dobila pokušaj zabijanja noža u leđa, utvrdila gradivo o namerama Zapada. NJega je, videli smo, vrlo svesna i Kina. Znači, bez obzira na međusobne rezerve koje uvek postoje kod velikih sila (pogotovo susednih), Rusija i Kina će nastaviti da unapređuju odnose. Gotovo i da je komično pričati o svađi između Kine i Rusije, odnosno savezništvu neke od njih sa SAD, dok ta sila uporno radi kako protiv Moskve tako i Pekinga. U geopolitici se stvari menjaju ali za to ipak postoje neke pretpostavke. U ovom slučaju, osim ako se ne povedeno narodnom izrekom „što je babi milo to joj se i snilo“ (radi se o anglosaksonskoj babi), njih nema ni u naznakama.

One koje postoje naprotiv govore o suprotnim procesima. Nastaviće da se povećavaju potrebe Kine za energentima, kao i njena spremnost da se energično upuste u borbu za te i druge potrebne resurse. A Kina to radi trgovački a ne nasilnički. Otuda, dolaziće mnogo više u sukob interesa sa Zapadom nego sa Rusijom. Poslednja prodaje prirodne resurse a Zapad kao i Kina se bore da ih na raznim meridijanima kupuju pa i kontrolišu njihovu proizvodnju. Znači oni su primarni konkurenti. Radi toga će Kina nastaviti da jača svoje vojne, a pre svega pomorske kapacitete, što će za Zapad biti veliki izazov u narednim decenijama. U okolnostima kada sirovine postaju sve ređe a potrebe za njima sve veće – pri čemu SAD nosače aviona koriste kao faktor podsticanja po sebe povoljnih poslovnih aranžmana – jačanje Kine na pomenutom polju biće od vitalnog značaja kako bi se obezbedile osnove za njen dalji stabilan napredak.

Da Vas podsetimo:  VAPAJ ALBANACA: "Gdje su naše akademije nauka ?!"

PRAGMATIZAM I INTEGRACIJE

Ukratko, neminovno je da će Kina nastaviti da ide putem povećanja svog globalnog prisustva kako u ekonomskoj tako i vojno-političkoj sferi. Tu smo i kod nas. Srbija za nju postaje važna tranzitna raskrsnica pa i industrijsko-trgovinska baza. Na tim osnovama realno je da očekujemo sve veću i veću kinesku političku potporu pa i geopolitiku zaštitu. Prošla su vremena kada je NATO na nas, kao tokom 90-ih godina, mogao da izvede otvorenu agresiju, a dolaze vremena kada ćemo imati sve značajniju rusku i kinesku potporu i radi odupiranjima onome što nazivamo posmodernom, mirnodopskom agresijom.

Naravno, to ne znači da Srbija može da uđe u ekonomsko-političke integracije sa Kinom pa i Rusijom, na način iole sličan onome što se odvija u EU zoni. Realno je očekivati da će oko obe sile nastaviti da se odvijaju postojeće (formalne i neformalne), odnosno da se pojave nove, regionalne integracije. Srbija je za njih daleko, ali to ne znači da je osuđena na EU integracije. Naprotiv, pojačava se njen kapacitet da na bazi mrežnog, višestranog, strateškog partnerstva mnogo više profitira nego da uđe u EU. Bolje je biti most nego deo nečijeg zida ili bastiona. Integracije, ma koje bile, samo su sredstvo da nekoj državi bude bolje a ne nužnost ili vrednost sama po sebi. Sledstveno, to što nismo u sferi regionalnih povezivanja npr. oko Kine, ne znači da moramo da budemo u nemačkom ataru.

KINESKE POUKE ZA KOSOVO

Postoje razne druge mogućnosti, kao što je ekonomska i geopolitička multipolarnost, koje EU propagandisti manipulativno pokušavaju da prikažu kao nerealne. Zapravo nerealno je nešto drugo: njihovo nametanje predstave da ili ćemo ući u EU ili ćemo propasti. Makar zato što će nas Zapad ugušiti. Kada stvari sagledamo dublje, vidimo da nije tako. Postajemo deo mnogo složenije konstrukcije da bi Vašington i Brisel mogli da nas olako tretiraju kao monetu za potkusurivanje, samo mnogi u Srbiji to još u punoj meri jasno ne vide. Ali uveren sam da se i to ubrzano menja.

Da završim ovaj tekst sa jednom eksplicitnom konstatacijom: videli smo da Kina neće postati Tajvan a samo je pitanje vremena kada će on biti u sastavu svoje matice. Kinezi u to nikada nisu sumnjali. Zato pobeđuju i završiće nacionalno ujedinjenje. To i nama treba da bude nauk u vezi sa sudbinom Kosova i drugih otrgnutih srpskih zemalja. Svet se menja nama u korist i baš zato naši neprijatelji nastoje da nas nateraju da se odreknemo sebe i tako u pogodnom momentu zbog nacionalnog samozaborava ne iskoristimo šanse koje će nam se ukazati. To im, siguran sam, ipak neće poći za rukom.

dragomir-andjelkovic

Dragomir Anđelković

Pečat

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime