IZBORI koji su organizovani s proleća ove godine bili su suvišni.
Uglavnom, nisu pružili ništa opipljivo, značajno i korisno i to se znalo i pre nego što je bio poznat datum njihovog održavanja. Danas je jasno da čak i onome ko ih je raspisao ne znače ništa, ne zanimaju ga, a njima je hteo da stvori samo jedno veliko zamajavanje, vruću temu kojom se građani i mediji bave dok on sedi na tronu.
Pošto su se završili, ne baš onako kako je očekivao, ali mu i takvi ne daju dovoljan vetar u jedra, on nastavlja svoj igrokaz i opskurnu sadističku seansu davljenja Srbije igrama i hlebom. Sada nas mrcvari formiranjem Vlade, a koliko sutra tražiće i sto dana te Vlade, i tako redom…
Živimo Vučićev eksperiment u kojem on pokušava što duže da opstane na vlasti namećući javnom mnjenju teme koje ga čuvaju duboko na bezbednoj teritoriji. A dokle smo zapravo stigli sada, i šta se to promenilo nakon saopštavanja izbornih rezultata?
Stanje na centru ili demokratskoj levici, socijaldemokratskoj opciji u Srbiji je jasno. Izbori su pokazali da kadrovska politika i ideološko došminkavanje Demokratske stranke i njenih derivata kroz različite strančice ne može da prođe.
Glasači te opcije lako su prozreli sve kozmetičke promene i okrenuli se iskrenijim predstavnicima koji su ponudili jedan zdravorazumski koncept političke prve pomoći Srbiji i zato su dali glas Radulovićevom pokretu „Dosta je bilo”.
DS nije izgubio birače u odnosu na izbore od pre dve godine, ali ih nije ni dobio, međutim njihov najveći problem je u tome što se nalaze na samom rubu cenzusa. No, jedan drugi uspeh značajno je pojačao rezultat koji ima DS, iako je to više uspeh njenog predsednika Bojana Pajtića, koji je u završnici izbora pokazao značajan politički, državnički i ljudski potencijal time što je branivši izbornu volju građana pozvao svoje pristalice da na ponovljenim izborima, u određenim izbornim jedinicama, glasaju za političke protivnike kojima je vlast najverovatnije pokrala glasove.
postoje političari koji vode računa o opštem, a ne samo o sopstvenom interesu. Time se pokazalo da u DS znaju da budu i na pravom putu koji bi iz korena promenio njen odnos prema politici, kadrovima, moralu i praksi.
Kad je reč o koaliciji Boris-Čanak-Čeda, džaba im bajpas koji osvojiše preskakanjem cenzusa, sagoreće na sledećim izborima, što važi i za DSS. Naravno, uslovno jer ih od te katastrofe čuva jedino istinska reforma, pre svega kadrovska.
Čanak i Čeda, sigurno je, ništa u svojoj politici menjati neće, jer je suština te politike – „sakupi pa prodaj“.
Stranka Borisa Tadića trebalo bi da nađe strateškog partnera ne bi li preživela, i najpametnije bi Tadiću bilo da izgladi odnose sa DS, prizna grešku i vrati se u tu stranku. Ne vidim da bi mu iko značajno zamerio na tome, a njegov ogromni uspeh i lekcija bili bi da nauči da proguta tu ogromnu sujetu koju su mu naduvali saradnici, a on je prisvojio kao lično svoju tvorevinu sa pokrićem.
Blagotvorno po njegovu političku karijeru bilo bi da se malo odmori od politike, međutim, čini se da on još uvek ima prejake političke ambicije koje ne donose konstruktivnost. Njegovo članstvo, pak, mnogo je konkretnije. Odmah posle izbora prelaze kolektivno u SNS i to uz objašnjenje da su im dosadila stara lica u politici, i da se time zalažu za objedinjavanje opozicije.
Kad je o Socijalističkoj partiji reč, njen doskorašnji koalicioni partner PUPS, napustio ih je neposredno pre izbora. Ovaj manevar organizacije kojom upravlja dinastija Krkobabić nije se odrazio na značajan pad podrške SPS-a u biračkom telu, ali je produžio život samoj sebi. Više je to podsećalo na neke televizijske serijale i naučne teme o sposobnosti nekih životinja da predosetivši brodolom ili nedaću, napuste stanište, nego što je odbilo birače od SPS. Međutim, oni su odmah dali doprinos svojim novim gospodarima i bezobrazno i bestidno lagali građane aludirajući na mogućnost ukidanja penzija tvrdnjom da penzioneri mogu da zaborave na penzije, ako Vučić izgubi na izborima.
Dakle, bila je to svojevrsna najava niske nepovoljnih stvari koje su se dogodile SPS-u.
Činjenica da je lista SNS dovoljna sama sebi za stvaranje skupštinske većine odvela je ovu stranku u interval dampinga. Cena koju može od Vučića da naplati toliko je niska da bi eventualna trgovina stvorila veliko unutrašnje nezadovoljstvo članstva, i verovatno dovela stranku u nepovoljniji položaj za naredne izbore nego što bi stranka mogla da ostvari pametnim opozicionim delovanjem.
No, činjenica koja sreću kvari ovoj devojci sadržana je u odnosu količine i kakvoće materijala za kompromitaciju iz Vućićeve prepune fioke, i intenziteta vlastoljubivosti Ivice Dačića koji za državne fotelje za sebe i tek nekolicinu svojih, može lako da proda 400 hiljada glasova. Izgleda da ulazak SPS u Vladu Srbije za to „po lule duvana“, danas sprečava ne Vučićev tvrdičluk nego njegovo iživljavanje i Dačićeva beskičmenost i kompromitovanost.
Nije nevažno ni to što kadrovi okupljeni s koca i konopca na Vučićevoj listi alavo i nestrpljivo merkaju svako funkcionersko mesto državnih jasala, pa na koalicione afinitete njihovog vožda gledaju kao na otimanje onoga što im pripada.
Pokazalo se da su Dveri smetale DSS, a DSS Dverima da osvoje prost zbir svojih birača, međutim, iako u zbiru imaju manji broj, bilo je to dovoljno da preskoče cenzus i sačuvaju se od nestanka. Rekli bismo da su se izborili da gospodare svojom sudbinom. Na žalost, tu se nije pojavio niko poput Radulovića ko bi mogao da predstavlja modernu demokratsku desnicu, već će se stanje na tom polju dugo čistiti, ukoliko se ikada i očisti.
Sanda Rašković Ivić, u kampanji je to pokazala, nema ljude oko sebe koji bi mogli da unesu potrebnu količinu nove, a delotvorne energije. Njenu pozitivnost narod prepoznaje, ali društvo zaklanih političara, umorenih životom, u niskom startu za isključivo ličnu korist okružili su je i samo što ne padnu Vučiću pred skute ne bi li ga umilostivili za mrvice vlasti.
Koštuničina višegodišnja negativna selekcija dovela je do toga da stranka nestane i bude vanparlamentarna. Sanda Rašković je stranku vratila iz kliničke smrti, reanimirala je i kupila joj vreme, međutim za pravu budućnost trebalo bi da je reformiše tako da se ne vraća na Koštuničinu praksu jer je ta praksa i uslovila njenu smrt. Ovo izgleda toliko očigledno, ali ne i za neke zakucane mozgove sa članskim kartama nekih organa DSS.
Dveri pak, takav je barem nedvosmislen utisak, baštine nepristojno visok nivo fascinacije političkim i vlastodržačkim autoritetom Gospodara Srbije što im ovaj vraća ipak blagonaklonošću, svojevrsnim respektom i poštedom u napadima. Primerice, ako bi politički stavovi ove grupacije toliko nervirali premijera i njegov SNS, logično bi bilo da njegovi napadi budu oštriji i jači prema Dverima, jer bi Dveri trebalo da budu zadrtije od DSS u beskompromisnom zalaganju za ciljeve suprotne Vučićevoj politici. Događa se, međutim, suprotno što se može pravdati procenom da je DSS opasniji protivnik, ali izgleda da je verovatnije da je kriterijum nešto drugo.
Jasno je da je vrh DSS iskrena opozicija ovoj vlasti. Da li produktivna ili delotvorna, drugo je pitanje, ali je iskrena što pretpostavlja da saradnje i koalicije s Vučićem ne može biti dok je Rašković na čelu te stranke. Ovoj vlasti bi se značajno isplatilo da razori desnu opoziciju sa kojom ne može biti saradnje i oslobodi prostor za „desnicu” koja je kooperativnija. Čini se, na žalost, da upravo to gledamo na desnom polju naše političke scene.
Vladajuća stranka u Srbiji je ipak posle ovih izbora oslabila.
Prelazak cenzusa mnogih lista onemogućio ih je da osvoje poslaničke mandate zahvaljujući izbornom sistemu. Njihova lista sa desetak izmišljenih partija ima apsolutnu većinu, ali SNS je nema sam. SNS-partneri sa liste imaju samo jednu ideologiju – učešće u vlasti, ali to nije dovoljno jaka centripetalna sila.
Vučiću ipak treba koalicija jer njegova vlast nije toliko jaka kao što on i njegovi hoće da je prikažu. Iznutra, to je bliže haosu, nego uređenom sistemu. To više liči na kontrolisanje havarija unutar vlasti, nego na sistem za vršenje vlasti. Međutim, Vučiću ne treba mnogo truda da bira s kim će, jer se gotovo svi utrkuju da mu sednu u krilo. Pošto je to kraći spisak kazaćemo da samo DSS, DS, Radulović i Boris Tadić, s njim neće apriori.
Šešelj je podigao svoju stranku. Odnos SRS-SNS biće dinamičan i interesantan. Od Šešelja sve zavisi, a to znači da njegov odnos može biti i izrazito neprijateljski, ali i ljubavnički. Mnogo toga zavisiće i od zdravstvenog stanja vojvode jer i radikalna stranka kao i SNS postoje samo koliko im postoje lideri.
Naprednjaci nemaju resursa za polemiku i poštenu borbu jedan na jedan. Oni su odnosili pobede kroz posredne bitke preko medija u kojima su mediji bili jednosmerni ventili koji propuštaju samo naprednjačke stavove, ali ne i stavove njihovih oponenata.
U skupštini, u replikama i retorici, ceo poslanički klub naprednjaka nije ni do kolena Šešelju, tako da će se verovatno ići na proganjanje javnog rada skupštine i nametanje sve veće cenzure ukoliko stvari ne idu u prilog SNS. Međutim, sva je prilika da će Šešelj, barem do okončanja drugostepenog procesa Tribunala, biti mečka čiju brnjicu Vučić čvrsto zateže lancem dok joj umesto igre, naređuje da pojede opoziciju.
Ukoliko Šešelj doživi i sačeka definitivno oslobađajuću presudu, osetiće barem nešto od tog besa i Vučić. Ovako i kada napada naprednjake, on to čini samo lično, vodeći računa da autoritet velikog vođe ne okrnji.
Sve ovo svakako ne ide u prilog opštem stanju demokratije u Srbiji.
Jačaće totalitarne tendencije vlasti. Vučić sve oko sebe koristi za upodobljavanje opstajanja na vlasti. On je patentirao vlastodržački uređaj koji mu produžava vreme vlasti. Šta god da ubaci u taj uređaj: kadrove, lažne investicije, makete, MMF, „prijateljstvo“ sa Hrvatima, i „neprijateljstvo“ sa Šiptarima, pa čak i same izbore, oni daju samo jedan proizvod – produžetak Vučićeve vlasti. A od Vučićeve vlasti Srbija definitivno dobija samo jednu produktivnu, ozbiljnu agoniju.
Srbija je sve ovo uglavnom znala i pre izbora, a zašto je onda ipak glasala tako da Vučiću plebiscitarno preda svoju sudbinu u ruke?
Zašto je biračko telo i posle katastrofalne višegodišnje vladavine pružilo Vučiću šansu da nas pretvori u pepeo i dim?
Njegovo biračko telo sačinjeno je od barem dve celine. Prva je ona koja glasa u skladu sa svojim uverenjima, pogledima, političkim stavovima, a druga je ona koja je špekulativno opredeljena. Ta špekulacija odnosi se na to koliko materijalnog bogatstva, radnih mesta i drugih beneficija glasač dobija glasajući za neku stranku.
Kako valjda ne treba posebno isticati ozbiljnost političkih uverenja Vučićevih birača – prvi deo treba tumačiti kao eufemizam, a kad je o špekulantima reč, oni će svoja uverenja promeniti kad ih vlast „zavrne“, a oni ostanu tamo gde su bili, sa onim šta su imali.
Ostali, kao i više puta ranije, tavoriće dok dovoljan broj birača ne uskrati podršku čoveku koji za nas ima apokaliptičku nameru.
On zaista želi da nam uređuje sadašnjost i budućnost.
Slavko Živanov
fakti.org
