Srbija

UVOD

Ako je dvadeseti vek u svakom pogledu pripadao Zapadu, pa tako i u ekonomskom (što je činjenica ne samo za vek iza nas već i za poslednjih 500-600 godina) – onda je isto tako nesporno da gravitaciono klatno civilizacije danas u svakom slučaju vuče ka istoku i da nema sumnje da će 21.vek pripasti državama sa istočne zemljine hemisfere. Na prvom mestu dobitnika i novih kreatora svetskog ekonomskog poretka biće Kina, delom i drugi ”azijski tigrovi” sa Dalekog istoka a uz Kinu svakako i Rusija. Zadržaćemo se u ovom tekstu kod Kine i Rusije za Srbiju posebno bitnih prijateljskih zemalja i najvažnijih strateških partnera u istočnom geopolitičkom i geoekonomskom delu sveta.

Proces globalnog multipolarizma odavno je u toku gde su glavni novi polovi sveta i nosioci preraspodele svetske moći od zapada ka istoku Rusija i Kina. I druge jake države koje pronalaze svoje mesto na globalnoj mapi kao nosioci multipolarizma (Brazil, Indija, Južna Afrika i dr.) strateški su povezane upravo sa Rusijom i Kinom kroz ozbiljne oblike integracionih organizacija sa naglašenom ekonomskom komponentom, poput BRIKS-a ali i ŠOS-a (Šangajska organizacija za saradnju) gde su pridruženi članovi i zemlje u dialogu s organizacijom između ostalih i giganti poput Indije, Pakistana, Turske… Tu su i za Srbiju posebno važni integracioni procesi na postsovjestskom prostoru (Evroazijski savez i Evroazijska ekonomska unija, ODKB savez itd.)

Pacifik je već duži period mesto gde se sučeljavaju globalni ekonomski interesi (tako se npr. Malačkim moreuzom realizuje većina svetske trgovine morskim transportom roba) a glavni razlog je što se i najveća proizvodnja i najveća potrošnja roba odvija upravom u tom basenu. Kako bi Kina uspela da obnovi istorijski put svile i da njeni proizvodi iz zemlje najvećeg svetskog proizvođača stignu do svojih najvećih kupaca u Evropi, Aziji i Africi i to na lakši i brži način – krenula je sa realizacijom mega projekta vrednog bilion dolara (za sada u početnoj fazi) nazvanog: ”Jedan pojas jedan put”. Projekat podrazumeva unapređenje i proširenje postojećih kao i izgradnju potpuno novih drumskih i morskih koridora i logistike na tom putu (putni, vodeni i vazušni koridori, luke, terminali, industrijski parkovi, energetski projekti, kupovina strateških preduzeća itd.).

Mesto Srbije je izuzetno važno jer je na ključnoj trasi tog novog puta povezujući svojom pozicijom i ulogom južna vrata Evrope u koju ulazi jedan krak kineskog puta koji spaja Grčku sa svojim lukama Pirej i Solun i železničko-drumskim koridorima sa severozapadnom Evropom (preko Srbije do Mađarske i dalje ka Austriji i Nemačkoj) ali i Istočnu Evropu u koju takođe ulazi drugi krak novog kineskog puta preko Rusije, Turske i Bugarske koristeći crnomorski basen i luke u toj regiji pa dalje preko Dunava kao evropske rečne kičme kanalom Rajna-Majna- Dunav sve do velikih luka Roterdama i Hamburga i ujedno do svih potrošača iz Zapadne Evrope – gladnih roba sa istoka.

Istovremeno, poljoprivredne sirovine i poluproizvodi prerađivačke industrije kao i proizvodi metalske, metalurške, hemijske industrije, rudarstva ali i drvne i prerađivačke industrije, kao i finalni proizvodi visoke tehnologije koji su u vlasništvu domaćih, još više zapadnih (a sve više kineskih i ruskih korporacija) pronalaze svoj put ka polaznim istočnim destinacijama koristeći isti taj ”novi pojas svile” (kao dvosmerni koridor) koji služi pored dopreme i za izvoz i otpremu roba iz ovog regiona i cele Evrope ka Dalekom istoku.

RUSIJA I MI

Rusija kao najveća i sirovinski najbogatija zemlja sveta i glavni snabdevač energentima Evrope i Kine (uvek željnih njenih resursa) svojim prirodnim položajem i pozicijom ključna je zemlja na novim-starim maršutama, kako onim eneregetskim (naftnim i gasnim koridorima), tako i putnim (železnica i auto-putevi), vazdušnim (putnički i kargo avio-saobraćaj) i morskim moridorima (od njenih luka na Dalekom istoku i severu države preko kaspijskog i crnomorskog basena uključujući i centralnoazijski basen, Bliski istok i Sredozemlje). Kada znamo današnju poziciju Rusije i rast njene globalne moći i uticaja lakše možemo da razumemo bitku velikih sila za preuzimanje uticaja nad raznim delovima sveta koje u Rusiji vide supranika (od Pribaltika i Ukrajine preko istočne Evrope i Blakana sve do Bliskog istoka i Centralne Azije) i potrebe pre svega evroatlantskih sila za obezbeđivanjem kontrole kako nad saobraćajnim i energetskim koridorima (koji upravo prolaze kroz pomenute delove sveta) tako i nad ključnim sirovinskim resursima, omogućujući upravom tom kontrolom i nesmetanu eksploataciju i nesmetani transport roba, ali i kontrolu zemalja i naroda.

Naftno-gasni kompleks, metaloprerađivačka i hemijska industrija, namenska industrija, poljoprivreda, železnički saobraćaj, infrastrukturni projekti, gasovodi, naftovodi, skladišta i dr. su oblasti u koje je Ruska Federacija uložila najviše sredstava i u koje će i dalje ulagati najviše novca u celom regionu pa tako i u Srbiji. Strateški sporazum između Ruske federacije ali i Evroazijske unije (Rusija, Belorusija, Kazahstan, Jermenija i Kirgistan) sa Srbijom, uključujući i sporazum o slobodnoj trgovini omogućuje bescarinski plasman roba proizvedenih u našoj zemlji na ovo veliko tržište od 170 miliona potrošača što je ogromna ekonomska i razvojna šansa koju su prepoznale (dobrim delom licemerne) zapadne kompanije uvodeći s jedne strane ekonomske sankcije Rusiji i kritikujući saradnju Srbije sa njom, a s druge strane hrleći u Srbiju i otvarajući (podržane silnim lokalnim i državnim stimulacijama) tzv. ”šrafciger fabrike” (laka industrija – montaža) upravo duž koridora 7 i 10 (deo novog puta svile) nebi li sa statusom srpskog domaćeg proizvođača (?) toj istoj Rusiji oslobođeni carine prodavali robu i zarađivali veliki profit!

Ono što je važno napomenuti, bez neke suštinske izmene istorijskog obrasca Zapada (osim modernih metoda specijalnog i hibridnog rata) da multinacionalne kompanije sve to čine s ciljem obezbeđivanja jeftine radne snage i jeftinih domaćih sirovina što je upravo bio i ostao glavni motiv vekovne Zapadne kolonijalne ekonomske politike. Međutim, Rusija 21. veka nije samo najmoćnija nuklerana i vojna sila već i jedna od najačih ekonomskih i privrednih država sveta koja je podižući svoju privredu (i menjajući osnovni sirovinski model prihoda baziran na ekspolataciji i prodaji sopstvenih energetskih resursa) svoju stratešku politiku takođe okreće ka istoku i Kini ali i Indiji i pacifičkom basenu (zemljama ASEAN-a) odnosno Turskoj i Bliskom istoku.

Rusija je svesna da je ”Stara dama” u rukama atlantističkih sila koje upravljaju Evropom (iako je ona prirodni deo Evroazije po svim ekonomskim, geografskim, istorijskim i civilizacijskim aspektima i time neraskidivo povezana sa Rusijom) na način da preko nje obuzdavaju ruski energetski i drugi ekonomski i politički uticaj. Srbija je na tom putu najvažniji istorijski, sadašnji i budući ruski saveznik u jugoistočnoj Evropi pa će mera, tip, oblasti, obim i dinamika proširenja postojeće saradnje zavisiti samo od srpske strane tj. spremnosti, hrabrosti i mudrosti sadašnjih i budućih srpskih vlasti da se ponuđena i iskrena prilika bez ograničenja Rusije a sa ograničenjima Zapada iskoristi na najbolji mogući način u srpskom nacionalnom interesu gde je ekonomska komponenta danas najvažniji elemenat.

SRPSKO – KINESKA VEZA

U novom kineskom mega projektu ”Jedan pojas – jedan put” što je u pravom smislu svetski mega projekat (jer obuhvata svojom realizacijom i pozitivno utiče na najveći deo svetske populacije) Srbija je dobila izuzetno važno i visoko mesto – može se slobodno reći – strateško mesto – zahvaljujući svojoj geografskoj poziciji ali još više istorijski odličnim savezničkim i strateškim odnosima sa Kinom. To je rezultiralo i praktičnim potezima obzirom da je Srbija prva zemlja u Evropi koja nema vize za kineske državljane (i obrnuto) i koja u posebnoj ekonomskoj organizaciji 16 zemalja koje čini Kina i zemlje jugoistočne Evrope (kao jedne od ključnih regija na globalnoj ruti novog širokog puta) ima ključno mesto i po broju odobrenih projekata za realizaciju, i po visini planiranih investicija, i što je najvažnije – po brzini konkretne realizacije i izvođenja samih projekata na terenu.

Saradnja Srbije sa Kinom na započetim i najavljenim projektima je široko rasprostranjena i kreće se u oblasti energetike (T.E. Kostolac se već radi + novi energetski projekti), infrastruktura (mostovi, obilaznice, koridori, auto-putevi), rudarstva (realizacija RTB-a Bor), metaloprerađivačkog kompleksa (Hestil – železara Smederevo), hemijskog kompleksa (najavljena kupovina državnih firmi), zatim građevinarstva i posebno saobraćajne infrastrukture (najave za aerodrom Nikola Tesla, Moravski koridor, Luke na Dunavu i Savi, terminale itd.) što je sve u skladu povezivanja roba, ljudi i kapitala na novom kineskom putu za 21. vek. Logično je da će Kina izgradnjom infrastrukturnih i saobraćajnih projekata (uglavnom finansiranih kroz kredite najvećih kineskih banaka pod državnom kontrolom) plasirati svoje visoko akumulirane devizne rezerve (nekoliko bilijardi dolara) i uposliti svoja velika preduzeća, ali i uz direktne investicije u one sektore (metaloprerađivački i hemijski kompleks, poljoprivreda, rudarstvo i energetika kao i oblast industrije visokih tehnologija i ekologije) u kojima Kina ima svetski primat u plasmanu ili potrebe za sirovinama i proizvodima za sopstveno tržište.

Imajući pomenuto u vidu pored upošljavanja domaće radne snage i velikog angažovanja domaćih proizvođača u raznim oblastima potrebno je strateški s jedne strane dugoročno vezati razvoj privrednih kapaciteta Srbije odnosno sprovesti reindustralizaciju zemlje, a s druge strane, gradeći saobraćajnu infrastrukturu razvijati snažno i tercijalni sektor usluga što je zahavaljujući poziciji (putnički, morski, vazdušni i železnički koridori) idealna prilika za transport i usluge logistike.

Upravo u svobuhvatnoj reindustralizaciji zemlje podizanju nivoa prerade u poljoprivrednoj proizvodnji, pravilnom korišćnjlju i valorizaciji rudnog bogatstava i sektoru transporta i logistike, Srbija treba da razvija svoju dugoročnu strategiju vezujući se za Kinu. Sigurno je da će u godinama i decenijama pred nama jugoistočni pravac (basenom Crnog mora – luka Konstanca i dr. kao i Bosfora – turske luke, odnosno prema grčkim lukama Pirej i Solun) polako ali sigurno preuzimati primat od trenutno dominatnog zapadnog pravca i prevoza roba ka Kini zapadnim lukama (Kopar, Trst, Rijeka itd.) što će smanjiti zavisnost od zapadnog uticaja i vidljive i nevidljive evroatlantske pritiske na Srbiju. Zbog centralne pozicije Srbije na plovnom putu Dunava potrebno je upravo razvijati, usluge, flotu i poziciju prevoza i logistike najviše za potrebe kineskih kompanija za koje će samo rasti obim poslovanja kroz kontejnerski, rečno-morski, železnički i avio prevoz različitih roba u oblastima poljoprivrede (žitarice, razne prerađevine), metaloprerađivačkog kompleksa (limovi, rude železa), hemijskog kompleksa (veštačko đubrivo i dr. proizvodi), rudarstava, drvoprerađivačkog kompleksa itd.

Izgradnjom luka na Dunavu i drugim rekama i kontejnerskih terminala, zatim izgradnjom industrijskih parkova (primer strateške lokacije na Dunavu kod pančevačkog mosta) dodatno će se osnažiti razvoj rečnog prevoza (trenutno dva i po puta jeftiniji od železničkog i šest puta jeftiniji od kamionskog) što će biti jedan od dva važna kraka puta i ka Rusiji i Kini (iz Srbije preko Dunava do Crnog mora i dalje prekookeanskim transportom kroz Bosfor plj Sredozemnim morem i Sueckim kanalom ka indijskom okeanu i ka kineskim lukama, odnosno od regiona Crnog mora preko Rusije železnicom do kineskih gradova.

ZAKLjUČAK

Šansa srpske ekonomije i sveopšteg razvoja zemlje a time i budućnosti čitavih generacija je u umešnosti i sposobnosti državnog rukovodstva kako da na najbolji mogući način iskoristi ovu priliku koja se pruža verovatno jednom u 1000 godina da prvi put srpska geostrateška pozicija ne bude mesto sukoba Istoka i Zapada već mesto spajanja istih na realnim ekonomskim osnovama uvažavajući pri tome puni nacionalni interes sopstvene zemlje i naroda. Dosadašnja geografska pozicija (kako je još Andrić govorio – jer smo kuću izgradili na sred puta) donosila je Srbiji istorijski gledano znatno manje periode blagostanja a znatno veće vremenske periode patnje i stradanja izraženih kroz sukobe, ratove, sankcije, ekonomsko izrabljivanje, klasičnu i modernu kolonizaciju , generalno veliku nestabilnost i teško ekonomsko stanje cele nacije. To je dovelo do katastrofalnih posledica i demografskog sunovrata kroz kataklizmične gubitke stanovništva posebno u poslednjih 200 godina – u vojnom pogledu (od Prvog i Drugog srpskog ustanka preko Srpsko-turskih ratova do Prvog i Drugog svetskog rata i ratova devedesetih godina), zatim preko genocida nad našim narodom u Prvom, posebno u Drugom svetskom ratu (Jasenovac i druga stratišta), posledica bombardovanja osiromašenim uranijom ( veliki razvoj malignih bolesti), posledica siromaštva i nezdravog života, sve do odricanja od istorije, tradicije, nacionalne kulture, promena društvenog i socijalnog obrasca, promene identiteta, zamena teza i revizije istorijskih činjenica, smanjenja uticaja i vrednosti značaja porodice i porodičnih vrednosti itd.

Geografska strateška pozicija naše zemlje i našeg naroda na ovom Bogom danom delu sveta koji poseduje izuzetne resurse, podneblje i uslove za život i rad, umesto sveopšteg prosperiteta i napretka dovela je do toga da je srpski narod u celini čak i biološki ugrožen i da mu preti nestanak što dodatno komplikuje činjenica da smo jedini narod na ovom prostoru (iako i dalje brojčano najveći u regionu i sa najvećim istorijskim i budućim potencijalom u svim poljima) bez rešenog nacionalnog pitanja i da živimo rascepkani i podeljeni u više država. Tužno je ali istinito da u onim nekada matičnim srpskim zemljama i istorijskim prostorima polako ali sigurno nestaje srpski narod koji gubi nacionalni identitet, što će vremenom sigurno (pod uticajem agresivne većine i uz nebrigu sopstvene matice), dovesti do asimilacije u nove nacije koje su najvećim delom upravo postale od srpskog naroda, što je i svojevrstan istorijski apsurd.

Pred nama je istorijska prilika da se ekonomski zaostatak od nekoliko decenija nadoknadi i to u perspektivi čak i nekoliko vekova zaostajanja Srbije za Zapadom (kome toliko težimo a čiji smo integralni deo koliko i deo Istoka) na način da Srbija (ali i Republika Srpska i Crna Gora) postanu jugoistočna evropska kičma novog pojasa sa Dalekog istoka povezujući Kinu i Rusiju ali i druge zemlje iz pacifičkog basena kao i Tursku i Bliski istok, i sever Afrike – sve njih zajedno sa Zapadnom Evropom. Na tom putu čija je gradnja uveliko u toku i gde su svi veliki svetski igrači odavno krenuli sa pozicioniranjem poslednji je momenat da se prepoznajući situaciju i buduće događaje od strane svake ozbiljne zemlje angažuju oni najbolji kadrovi koje država ima, uradi ozbiljna analiza i još ozbiljnija priprema za uzimanje svoje pozicije i mesta u budućoj razmeni dobara i usluga sa Istokom.

Srbija bez obzira na sve probleme i otvorena pitanja, ber obzira na trenutnu ekonomsku poziciju i ekonomske mogućnosti ima istorijsku šansu da zahvaljujući svojim pozicijama, političkim, poslovnim i vojnim vezama sa Kinom i Rusijom, svojom pravilnom spoznajom istorijskog trenutka, strategije i načina realizacije ciljeva, i pre svega svojim ljudima kao najvažnijim resursom – da u kratkom roku postane ključna država u jugoistočnoj Evropi i glavni oslonac naših istočnih partnera što će omogućiti ogroman ekonomski prosperitet našoj zemlji da stigne a možda i prestigne nekadašnji status i slavu koju je imala velika Jugoslavija u vremenu kad je decenijama bila prepoznatljiva ne samo u regionalnim okvirima.

Ono što je važnije od delom nostalgičnog a delom razočaravajućeg pogleda na ”Titova vremena” novo–staro savezništvo za 21. vek biće zasnovano ovaj put na realnoj moći i interesima što praćeno ogromnim ulaganjima naših partnera sa istoka može dovesti do ubrzanog ekonomskog rasta, vidljivog i značajanog oporavka nacije, jačanja vojne i sveobuhvatne proizvodne moći praćene većim političkim uticajem zemlje. Taj nemerljivo veći i kontinuirani rast značaja srpske države u godinama i decenijama pred nama, dovešće do rasta samopouzdanja samog naroda i povećanja nacionalnog konsenzusa što će vremenom (naravno ako budemo imali prave državnike na čelu i kosenzus i fokus elita i naroda) sigurno omogućiti da se bar delom isprave istorijske greške i nepravde nad našim narodom i na pravilan i konačan način reši srpsko nacionalno pitanje.

Jovan N. Šipovac

www.castotadzbine.rs