Srbija ponovo na raskrsnici: Referendum kao pretnja

0
1662
Foto: patriot

Sudeći prema novinarskoj znatiželji, dolazak delegacije Srbije na Svetski poslovni forum koji se održava u švajcarskom skijalištu Davos, nije mogao da prođe bez priče o Kosovu, nedavnom ubistvu lidera tamošnjih Srba Olivera Ivanovića, položaju srpskog življa u pokrajini i njenoj sudbini uopšte.

Zainteresovanost predstavnika međunarodne „sedme sile“ posebno su izazvale nedavne oprečne izjave najviših srpskih zvaničnika, predsednika Aleksandra Vučića i šefa diplomatije Ivice Dačića, posvećene ovoj temi. Dok je prvi jasno stavio do znanja da bi pod pritiskom međunarodne zajednice (čitaj: SAD i Evropske unije) bio spreman mnogo čega da se odrekne, pa i punog suvereniteta države na čijem je čelu, njegov ministar je odlučan: „Da Srbija prizna Kosovo, da Kosovo dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama, da sugerišemo Rusiji da za to glasa, nije bajka, to je fatamorgana. Ništa od toga!“

Predsednik tvrdi da je „za dijalog“ i da nastoji da pronađe pravu soluciju za valjano rasplitanje kosovskog čvora. Ali rezultati tih napora, za sada, nisu opipljivi. Tragična sudbina Olivera Ivanovića to najbolje potvrđuje.

Po Vučiću, tek će se videti šta je rešenje za južnu pokrajinu. Kako kaže: „za dva ili dva i po meseca“. A šta on lično pod time podrazumeva može se naslutiti i iz izjave da će narod „na nekom referendumu“ morati o svemu da se izjasni. Ukratko, Vučić sa sebe skida odgovornost i prebacuje je na građane. Ali ne samo to. Njegova priča o „najdemokratskijem obliku izjašnjavanja“ sadrži i jasan stav koji bi sažeto mogao da se iskaže rečima: „Glasaćete na referendumu, ali odlučićete onako kako ja kažem!“

Ovakvo razmišljanje o kosovskom problemu, u sadašnjim okolnostima, više je pretnja nego pokušaj istinskog izlaska iz krize. Naime, ne postoji referendum koji bi u ovom trenutku mogao da razreši dramu na jugu Srbije. Šta bi, na primer, značilo „ne“ na pretpostavljeno pitanje: „Da li ste za ostanak Kosova u okvirima Srbije?“. Da li bi oni koji ne žive u pokrajini odrečnim odgovorom, praktično, zapečatili sudbinu svojih južnih sunarodnika? I otkuda im pravo na to? Da li bi bili spremni da prihvate kolone izbeglica koje bi sigurno krenule ka delu zemlje u kojem je moguće, barem za prvo vreme, sačuvati živu glavu? Da li bi se latili oružja?

Da Vas podsetimo:  Obračun vlasti sa narodom

Ukoliko bi odgovor bio – „da“, ko bi stao iza njega? Rat sa Albancima bio bi neminovan. A Srbija od vojske ima tek fudbalske navijače. Pa ko od naših generala uopšte može da se pohvali borbenim iskustvom koje bi Srbiji u eventualnom ratu garantovalo makar nerešen rezultat?

Ukratko, referendumu nema mesta sve dok se odlučuje usijanih glava. Za ozbiljnu odluku neophodno je pažljivo odmeravanje svih elemenata, postojećih okolnosti, moći i nemoći, preispitivanje sopstvene pozicije unutar međunarodne zajednice, konsultacije sa eventualnim saveznicima… Jer bez priznanja rezultata izjašnjavanja, kakvi god isti bili, ceo posao nema nikakvog smisla. Naprotiv. Nema smisla ni bez prihvatanja referendumske odluke od strane susednih zemalja i onih koje nam, zaista, kroje sudbinu. Međunarodna zajednica je u svemu odigrala ključnu ulogu. A ona otvoreno traži da i dalje o svemu vodi glavnu reč.

Veština državnika ogleda se u njegovoj sposobnosti da pomiri nepomirljivo i da izdejstvuje najviše koristi za zemlju na čijem je čelu. Bilo je takvih ljudi kroz istoriju. Njihovi spomenici danas krase najveće svetske metropole. Ali jednako i opominju… Aleksandar Vučić sigurno nije takav državnik.

Mihail Suslov

patriot.rs

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime