1.
Dok se obeležavao dan kad je počela agresija NATO zemalja na Srbiju, pred ruševinom zgrade Generalštaba u utorak nije bilo nijednog predstavnika zapadnih zemalja. I to je negde u redu, na parastos žrtvi koju si ubio ne ideš, utoliko pre što za 16 godina od ubistva nijedan predstavnik zemalja koje su iz vazduha tukle po Srbiji nije rekao ni da mu je žao, da ne pominjem nešto više od toga. Na parastosu – i to je u redu – Srbi su bili u društvu predstavnika prijateljskih zemalja, onih koje su 1999, koliko god nemoćne da išta preokrenu, protestovale protiv varvarske agresije, onih koje su makar osećale nelagodu pred prizorom u kome devetnaestorica cipelare jednog, prethodno pripremljenog za taj čin višegodišnjim sankcijama, pretnjama i pritiscima.
Sve je dakle te večeri bilo na svom mestu. Osim dve sitnice. Srpski zvaničnici, predstavnici ožalošćenih dakle, u svojim rasporedima već za sutra imali su popunjene termine sa predstavnicima zemalja agresora, sa kojima, ne kriju, imaju velike planove. To bi se dalo objasniti širokom praštajućom slovenskom dušom i poslovično kratkim pamćenjem da nije druge sitnice. Obeležavajući 24. mart, Srbija ne obeležava deo istorije koju je ostavila iza sebe, već istorije koja traje. Jer, šta god danas da planiramo sa zapadnim zemljama, to je počelo 1999.
2.
Te nelogičnosti dale bi se lako objasniti time što je Srbija 1999. poražena i što su svi njeni današnji potezi i izbori samo privid zemlje koja je postala plen. Zanimljivo je, međutim, da, za razliku od ovdašnjih „trezvenih“ elita, tako ne misli neko ko je svojevremeno dao sve od sebe da Srbija postane plen. Reč je o Vilijemu Montgomeriju, važnom šrafu srpskog Petog oktobra kome je prvom palo u zadatak da posle tog datuma Srbiji objasni kako plen nikako ne bi smeo da se ponaša kao živ politički faktor. (Ima mnogo onih koji danas veruju da je Zoran Đinđić i poginuo zbog toga što nije savladao pomenute lekcije.)
Elem, Montgomeri je progovorio ono o čemu uporno ćute i srpski političari i mediji. Rekavši da je zabrinut za Srbiju, u kojoj će nastavak sukoba Rusije i SAD dovesti do opasne podele društva, on tvrdi da će se to dogoditi onog momenta kad ona izabere stranu u globanom sukobu. „Izgleda da se kreće da ćete morati da izaberete“, upozorio je Montgomeri, koga je Srbija već upoznala kao čoveka koji zna o čemu govori. Ali u senci njegovog proricanja nevesele srpske sudbine ostala je jedna važna stvar. Bivši ambasador ne govori o Srbiji kao zemlji u kojoj se sve desilo i sve je gotovo, o zemlji koja je pre deceniju i po postala plen, bez izgleda da izabere svoju sudbinu. On govori o zemlji u kojoj se nešto tek ima desiti.
3.
Montgomeri, naravno, nije usamljen u tome. O Srbiji koja još može da izabere proteklih godina, čini se, ozbiljnije su mislili zapadni ambasadori nego domaća politička klasa, uverena da je spas u tome što neće izabrati, što je manje sporno, i što, položena na leđa, ničemu neće pružati otpor, što je već vrlo sporno. Takva strategija, koja se pre može svrstati u neku vrstu političkog uslovnog refleksa, a ne osmišljenog plana, odredila je korake zapadnih ambasadora.
Naime, plan je bio da se Srbija ipak ne prisiljava na drastične javne mere prema Rusiji. Rečju, nije bilo najvažnije da se zahteva od Beograda da javno osudi politiku Vladimira Putina kao ni da se pridruži evropskim zemljama u uvođenju sankcija Moskvi. Stvar je krenula drugim putem. Zašto?
4.
Srbima, o narodu je reč, nimalo nije bilo teško da shvate da rat u Ukrajini nije samo sličan balkanskim ratovima 90-tih godina već da je to nastavak istog tog rata, samo na drugoj teritoriji. Nisu li svi međunarodni akteri našeg i ukrajinskog rata zapravo isti, i nisu li svi na istim stranama mušice? Zar nije zapadna ideja konfrontacije Ukrajine i Rusije identična ideji konfrontacije Srba sa svojim bivšim sunarodnicima? Zar je potrebno poznavati algoritme kako bi se razumelo da nas svaka ruska pobeda u Ukrajini i širom sveta čini jačim i življim, jednako kao što naše neprijetelje, one koji se nisu pojavili na parastosu, još više utvrđuje u uverenju da sa Srbijom još nije gotovo.
Rat u Ukrajini je drugo poluvreme balkanskih ratova iz 90-tih, s tom razlikom što su svi naši moćni protivnici slabiji nego onda i što su svi akteri na našoj strani jači. Svi osim nas, prve evropske žrtve američkog pohoda na istok.
5.
Svest da je globalno vreme počelo da radi za Srbiju opredelilo je strategiju zapadnog slamanja naše zemlje. Potrebno je srpsko vreme trošiti brže nego što za Zapad ističe globalno vreme. Rečju, Srbija se mora staviti na put bez povratka, koji će biti toliko brutalan i drastičan da u Srbiji ne ostane ni toliko da se obraduje budućoj pobedi svojih prijatelja.
I otuda ovako ubrzanje i brutalno slamanje svake tačke potencijalnog otpora. Otuda takav pritisak za odricanje od Kosova. Otuda serija privatizacija koje se imaju obaviti brže nego prodaja gajbice paradajza na pijaci. Otuda ugovor sa NATO, kojim Srbija, taman kako je rečeno u onom čuvenom antiruskom zakonu koji je pre neki mesec usvojen na Kapitolu, ima da postane deo antiruske koalicije. Otuda i možda najbrutalniji memorandum MMF sa jednom zemljom, kojim se pod punu kontrolu i u službu zapadnih ciljeva stavlja sav njen novac, sva njena ekonomija i samim tim sva njena politika i javnost. Otuda Toni Bler i delivery units, čime će svi nalozi biti izvršeni mnogo brže nego da ih provode kilavi srpski ministri, svet koji povremeno izlazi na izbore, što ga usporava u isporučivanju zahteva, budući da povremeno moraju makar da simuliraju nekakvu lojalnost narodu.
Da li je Srbija posle svega toga na putu bez povratka? Ako pitate srpske političke elite, jeste. Ako pitate zapadne ambasadore, potrebno je još samo nešto: svesti rejting naprednjaka i Vučića na meru kojom će biti kontrolisani iznutra, a ne spolja. Jer ambasadori svojim čestim pojavljivanjima u javnosti već ozbiljno nerviraju Srbe. I zato kapitulacija vlasti pred Zapadom i njeno slabljenje od istog tog Zapada nisu stvari koje se isključuju.
6.
Prvobitni porazi Sirize na evropskoj sceni svakako nisu dovoljni da se o njima govori kao o promašenoj investiciji suverenističkog sveta, ali su pokazali nešto drugo. Naime, borba kroz sistem u tako birokratizovanoj i brutalnoj tvorevini kakva je EU teško će dati rezultat. Ako ga neće dati u Grčkoj, još manje će ga dati u Srbiji, gde posle guste serije zapadnih udara, nemamo pod kontrolom nijednu polugu sistema, ni unutrašnju ni spoljnju. A to kazuje da ćemo rešenja sve manje tražiti unutar sistema koji nas melje, a sve više temo gde nas ne očekuju, gde danas ne očekujemo ni sami sebe. Otuda ovoliko naših kandidata za srpskog Ciprasa – od Vulina, preko Borka Stefanovića do Branka Ružića – to je samo tender za garanta kako stvar neće izaći iz sistema.
I otuda ovolika Montgomerijeva strepnja za Srbiju jeste zapravo strepnja za sebe i svoje od čoveka koji nas je upoznao. Jer, već smo videli, nema ničeg tako letargičnog i bednog kao što je Srbija koja svoja rešenja traži u okviru sistema, i ničeg tako moćnog kao Srbija koja izađe iz kutije. Znam da košta, ali znam i da, kad god smo glumili Čehe, nismo ličili ni na njih ni na sebe.
Radi se o tome što je skup pred srušenim Generalštabom pokazao da je ta davno skrojena kutija postala toliko logički i politički neudobna da njen raspad više ne dolazi u pitanje. Možda ćemo platiti skupo, kao i uvek, ali Srbija se približava velikim događajima većom brzinom nego što je Montgomerijevi sunarodnici okivaju u kutiju.
(Standard.rs)
