Srbija sve kraća

Velika Albanija u novom veku, uz pomoć Amerike i Vučićevog režima

Stogodišnji snovi albanskih ekstremista o stvaranju velike Albanije, kojom bi bile obuhvaćene teritorije Srbije, Crne Gore, Makedonije i Grčke, u ovom veku skoro da su postali realnost. Uz ogromnu pomoć Sjedinjenih Američkih država, ali i nekih ultra-islamskih pokreta na srednjem istoku, naoružane su, obučene i javno promovisane albanske separatističke vojske, lokalne milicije, i grupe agitatora za rad sa masama. Na vrhu političke pozornice u regionu, Amerika i njeni eksponenti u Evropskoj uniji, stavili su pred Srbiju nemogući zadatak: da prizna albansku državu na Kosovu, a sa njom i nezavisni status opština Preševo, Bujanovac i Medveđa.

U te tri opštine, danas kao slobodni građani šetaju bivši teroristi OVK, koje je nedavno pozdravio i albanski premijer Rama. Kako je poklonicima ideje velike Albanije pomogao Vučićev režim? Ipak, ostaje nada da Velike Albanije neće biti, jer su svi dosadašnji projekti američke adminstracije, počev od Iraka, Libije, Egipta, Sirije, pa do Ukrajine – propali.

Dana 11. novembra 2014. godine, odmah iza takozvane administrativne granice između Srbije i lažne države Kosovo, na prelazu Končulj, albanski premijer Edi Rama, zahtevao je da džip marke „Volksvagen Tuareg“, u kome se vozio, inače službeno vozilo albanske policije, registarskih tablica AA 532 HM, braon boje, bude zaustavljeno.

Rama je izašao i srdačno pozdravio okupljene kosovske Albance koji su razapeli zastavu sa mapom Velike Albanije. Vozilo nije viđeno u Beogradu, prilikom Ramine posete, dan ranije, a izvori redakcije svedoče da je ono ušlo na teritoriju Srbije preko Kosova, na dan Raminog dolaska u Preševo.

Kako je, i sa čijim odobrenjem u Srbiju ušlo službeno vozilo albanske policije? Da li je uopšte dobilo bilo čije odobrenje? Jer, ako je poznato da Srbija više nema nikakvih mehanizama da sprovodi svoje zakone na Kosovu i Metohiji (a, dobrim delom i u opštinama juga Srbije gde žive Albanci), onda nije teško razumeti kako je „Volksvagen Tuareg“ albanske policije (star tri godine, prešao oko 60.000 kilometara), prošetao od Tirane do Preševa.

Bila je to demonstracija teritorijalnih pretenzija i promocija velikoalbanske države, u punom smislu te reči. Uostalom, Rama je ironično, u svom govoru Albancima u Preševu, doslovno kazao da nema Velike Albanije nego da će u velikoj Evropi svi Albanci živeti u jednoj državi.
Ova igra rečima, sprdnja sa celim svetom, direktno je pokrenuta pre više decenija, od strane albanskog lobija u američkom Kongresu, debelo plaćanog narko-dolarima, preko njujorške albanske mafije. Te činjenice su starije i od Rame i od Vučića.
Naime, velikoalbanska ideja vuče svoje korene još iz XIX veka. Podsticana je od Otomanske imperije koja se polako gasila, a kasnije od strane italijanskih i nemačkih fašista, a danas, od strane američkog imperijalizma i islamskog fašizma. Cilj je uvek bio isti: gurnuti što dalje pravoslavne Srbe i osujetiti ruski uticaj na Balkanu.

Rat između Srbije protiv velikoalbanskog nasilja traje više od jednog veka. Niko, nikada, nijedna srpska vlast u tom periodu, nije prihvatila diktat spolja, u pogledu velikoalbanskih fantazija.

Tek je, u ovom veku, dolaskom veleizdajničke družine na čelu sa Aleksandrom Vučićem, pronađen način da se Srbi do kraja ponize i prihvate ono što nijedna ranija generacija nije.

Vučić je potpisnik takozvanog Briselskog sporazuma, faktički akta o priznanju albanske države na Kosovu i Metohiji. On je i ključna ličnost odgovorna za indoktrinaciju Srba na Kosovu, kojima je čak i pretio ako ne pristanu da glasaju za albansku državu.

Kap je prelila čašu kad je 10. novembra ove godine, kasno popodne, javnost u Srbiji po prvi put čula, da je sumanuti srpski premijer, Aleksandar Vučić, potpisao međudržavni akt kojim se omogućava građanima Albanije da prelaze granicu Srbije sa ličnom kartom, i prihvatio da Srbija (kreditom EBRD!) krene u izgradnju auto-puta Priština-Niš.

Tako je, bez obzira na lošu predstavu o „ponosnom premijeru“ koju je pokušao da izvede, Vučić širom otvorio vrata projektu takozvane Velike Albanije. Istina, to više nije „projekat“, nego činjenica sa kojom ce se svet uskoro suočiti.

Pozadina Ohridskog sporazuma

Posle američkog ulaska na Kosovo i Metohiju 1999. godine i stacioniranja njihovih vojnih snaga na tlu Srbije, Velika Albanija je i neformalno počela da postoji. Razlog zbog koga je ovaj mračni naum još uvek živ, svakako je i politika Sjedinjenih Američkih Država, koje godinama unazad pripremaju stvaranje velikoalbanskog koridora kojim bi prolazila arapska nafta i gas sa srednjeg istoka.

Velike i nepremostive smetnje ovoj bahatoj, imperijalnoj ideji, su Rusija i narastajući islamski fašizam. Rusija je pozicionirala svoju ulogu u Srbiji, posebno u jugoistočnoj Srbiji u regionu Niša, kako bi sprečila američko i velikoalbansko osvajanja ovog dela Srbije i Balkana. Islamski fašizam na srednjem istoku, danas je otvoreno u ratu sa SAD i preuzeo je veliki deo naftnih izvora u Iraku.

Ipak, i pored toga, jugoistok Evrope, posebno deo kroz Srbiju, uvek je bio i biće najkraći tranzitni put između zapadne Evrope i naftom i gasom bogatog područja srednje Azije. Velikoalbanski ideolozi više i ne kriju da im se žuri sa stvaranjem države „svih Albanaca“.

Tako je nedavno, direktor nekakvog albanskog „Instituta za regionalne prognoze“ i savetnika trojice albanskih premijera, istoričar Kočo Danaj, zagovornik i promoter pokreta „Prirodna Albanija“ (što je drugo ime za Veliku Albaniju), bio je toliko drzak da je uputio i cirkularno pismo premijerima balkanskih država u kojima živi albanskog stanovništvo, tražeći od njih da se odreknu dela teritorije, na ime stvaranje „prirodne“, odnosno, Velike Albanije!

Osim Srbije, među one zemlje koje su izložene brutalnoj velikoalbanskoj agresiji, finansiranoj i instruiranoj direktno od strane vlade SAD, nalaze se Makedonija, Crna Gora, ali i Grčka, na čijem severu živi, što legalno, što ilegalno, oko pola miliona Albanaca. Grčka država nikada nije uspela da ih popiše, ili na neki drugi način registruje, uprkos tome što je članica Evropske unije i što su joj svi najsavremeniji administrativni mehanizmi pri ruci.

Malo je poznato, ali, agenti CIA-e i vojnih obaveštajnih službi SAD, bili su inicijatori i kreatori potpisivanja takozvanog Ohridskog sporazuma, kojim je i započet proces političkog reformisanja Makedonije, kroz ustavne izmene i usvajanje niza novih zakona, koji su praktično omogućili da Albanci u Makedoniji dobiju svoju paralelnu državu.

Ohridski sporazum je bio planiran u Vašingtonu kao dokument, u mnogo čemu srodan Kumanovskom sporazumu. Razlika je jedino u tome što je Kumanovski sporazum „vojno-tehnički“ koji podrazumeva zvaničnu okupaciju dela Srbije, a Ohridski sporazum je bio način da se pravoslavni Makedonci uklone istočno od reke Vardar, bez rata.

I jedan i drugi sporazum imali su za cilj stvaranje Velike Albanije, kao svojevrsnog američkog koridora prema srednjem istoku. Američka ideja jadranskog autoputa, do Drača, preko Hrvatske i Crne Gore, takođe je deo ideje kontinentalne izolacije Srbije i pokušaj blokade svih luka na Jadranu za ruske energente.
Sve ovo, poremetio je ruski i evropski projekat „Južni tok“, kojim bi čitav krug zemalja, od Bugarske, Srbije, Mađarske, Slovenije, Austrije i Italije, bio energetski trajno zbrinut.

Crnogorski ogranak albanskih terorističkih frakcija sa Kosova, direktno lobiraju kroz crnogorski parlament za svoje interese. Tako je 2013. godine, predstavnik albanske zajednice u Crnoj Gori tražio više mesta u parlamentu za albanske partije, medu kojima ima i dve koje zagovaraju otimanje dela teritorije Crnoj Gori.

Amerika traži slabe tačke čak i u najmanjim zemljama poput Crne Gore. Američka podrška nezavisnosti Crne Gore i Kosova, imala je za isključivi cilj slabljenje Srbije. Ni to nije bilo dovoljno, pa su američke obaveštajne službe podigle na noge vode velikoalbanskog pokreta, koji sada javno izjavljuju da su SAD i Rusija dogovorili prekrajanje granica, i to tako što će se preševska dolina, Kosovo i deo Makedonije i Crne Gore, naći u okviru velike Albanije. Sa zvanične strane, to potvrđuju i američke vlasti koje velikoalbansku ideju „pakuju“ u dva integraciona procesa: pridruživanja čitavog regiona NATO paktu i Evropskoj uniji.

Uloga i zadatak Aleksandra Vučića, premijera Srbije, po svemu sudeći, psihički veoma nezdravog čoveka, ali za Amerikance vrlo korisnog, je da sprovede u delo dodatno prekrajanje Srbije, koje treba da obezbedi specijalni status Albancima, do konačne promene Ustava Srbije, kojim bi se priznalo Kosovo.

Američki predlog koji se još uvek ne iznosi dovoljno javno, nego samo nezvanično, podrazumeva da u slovu Ustava Srbije, nova država Kosovo dobije i svoj albanski „distrikt“ sa dvojnom administracijom (kosovsko-srpskom), sve do konačnog proglašenje Velike Albanije.

Osakaćena Srbija

U godini koja predstoji, prva na udaru velikoalbanske agresije bice Makedonija, gde postoje najmanje tri velike albanske paravojne formacije, dobro naoružane i spremne da preko noći preuzmu svu vlast zapadno od reke Vardar.

Glavni grad Skoplje, već je etnički podeljen, na albanski i makedonski deo, još gore nego Mostar posle rata na muslimanski i hrvatski. Nedavno je na zgradu Vlade Makedonije, grupa koja pripada makedonskom ogranku oružanih formacija Velike Albanije, pucano iz ručnog bacača. Granata „RGB-6″ hrvatske proizvodnje, zabila se u ovaj štićeni državni objekat. Počinioci nisu uhvaćeni.

Neposredno pre toga, formirana je i albanska garda koja sebe naziva zaštitnicom „Republike Iliride“, iza koje stoji izvesni Hamdi Ndrecaj, sa nadimkom Panter, koji se na društvenim mrežama javno predstavlja sa svojim saborcima iz OVK.

Ndrecaj je poreklom iz Nemačke, a trenutno živi u Uroševcu, na Kosovu, prima instrukcije od CIA-e BND i američke vojne bezbednosti. On je samo jedan od raznih „vođa“ obučavanih i Zapadnoj Evropi i Americi i dovedenih da u ime velikoalbanske ideje, otvaraju prostor američkoj imperiji.

Proglašenje tzv. „Republike Iliride“ izvršeno je usred Skoplja, na platou ispred spomenika Skenderbegu, krajem septembra ove godine, gde je akt o osnivanju pročitao samozvani predsednik, bivši poslanik makedonskog parlamenta i lider prve albanske stranke u samostalnoj Makedoniji (PDP) – Nevzat Halili. Garda samoproglašene „Republike Iliride“, pred ocima makedonskih vlasti, već mesecima patrolira svim makedonskim mestima u kojima žive Albanci.

Objavlili su i proglas u kome kažu da će štab njihove garde imati policijsko obezbeđenje u gradovima koji pripadaju „Republici Iliridi“, te da su njihovi ciljevi potpuno jasni: „Saglasno interesima Republike Iliride dejstvovaćemo sve dok naša platforma ne ude u Ženevsku konvenciju“, navodi se u saopštenju i dodaje da je „Republika Ilirida realnost koju niko nema pravo da sabotira“.

Nije slučajno, nego sasvim namerno, i sa instrukcijama iz Vašingtona: samoproglašeni „predsednik“ nove države je rekao da je odluka o proglašenju Iliride doneta na osnovu Ustava SAD, u kome piše da svaki čovek ima pravo na samoopredeljenje!

Dodao je još i to, da zahtev da Makedonija funkcioniše kao država sa dve republike i počiva na „primeru bivše federacije između Srbije i Crne Gore“. Halili je otišao toliko daleko da je pozvao i makedonskog premijera Makedonije, Nikolu Gruevskog, da „naredi parlamentu da započne postupak za federalizaciju Makedonije“!
Na jugu Srbije, takozvana Oslobodilacka Vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca ( OVPMB), nastala je još devedesetih godina, kao albanska teroristička paravojna formacija, koja se bori za otcepljenje doline Preševa od Srbije, a za pripajanje Kosovu odnosno, budućoj velikoj Albaniji.

Njeni pripadnici su se prvi put pojavili u javnosti januara 2000. godine, na sahrani brace Šaćiri, koji su, u uniformama OVK, napali srpsku policiju i pobijeni u unakrsnoj vatri u selu Dobrosin. OVPMB je u svom borbenom poretku imala 1.000-2.000 dobro naoružanih boraca.

I mada država Srbija (kao i njena prethodnica SRJ) zvanično tretira OVPMB kao terorističku organizaciju, većina njenih pripadnika živi i radi u Preševu, Bujanovcu, Medveđi (neki od njih i na Kosovu i u Makedoniji).
Veliki broj lokalnih komandanata i boraca OVPMB koji se prethodno borio u redovima OVK, danas živi mirno u Srbiji. Bilo je slučajeva da neki od njih dobiju i kredit od države Srbije za pokretanje ličnog biznisa, ali to u beogradskim medijima, pod budnom kontrolom režima, nikada nije ozbiljno istraženo.

„Oslobodilačka Vojska za Preševo, Medveđu i Bujanovac“, postojala je od 26. januara 2000. godine do juna 2001. godine. Navodni cilj OVPMB je bio da se navedene opštine otcepe od Srbije, i pridruže Kosovu i Metohiji, kako bi se u slučaju nezavisnosti Kosova nova država proširila na delove gde još ima Albanaca.
U početku OVPMB nije otvoreno zalazila u sukobe sa nekadašnjom Vojskom Jugoslavije, ali, njeno prvo veće angažovanje desilo se tokom bitke kod Bujanovca, u leto i jesen 2000. godine.
Aktivnost OVPMB je bila usko povezana sa borbom tzv. Oslobodilačke nacionalne armije u Makedoniji tako da su i najveća ratna dejstva na jugu Srbije izvršena upravo početkom rata u Makedoniji februara i marta 2001. godine.

Tako stvorena veza, između albanskih paravojski na jugu Srbije i u Makedoniji, nije prekinuta ni do današnjeg dana. Srpske bezbednosne strukture su pratile i „konstatovale“ tu činjenicu, ali, zbog zvanične politike koja je, slobodno govoreći, kapitulantska, kriminalna i izdajnička, nikakvih akcija u cilju sprečavanja protoka informacija, oružja i novca nije bilo.

Od kako je posle završetka rata 1999. godine, pod američkim vojnim pritiskom stvorena takozvana „kopnena zona bezbednosti“, zapravo, sigurnosna zona dužine oko pet kilometara, između Kosova i Metohije i centralne Srbije, bivši terorističke organizacije OVK su formirali baze u razoružanoj zoni i srpska policija je morala da prestane patrolirati oblast pod pretnjom smrti.

Napadi su sprovođeni i protiv onih albanskih političara koji su se suprotstavljali OVK. Potpredsednik ogranka Socijalističke partije Srbije u Bujanovcu, Albanac Zemail Mustafi je ubijen od strane OVPMB. Bilo je i masovnih ubistava civila, a jedan od najkrvavijih napada je bila eksplozija bombe u autobusu u selu Livadice kod Podujeva, gde je poginulo dvanaestoro Srba. OVPMB je imala i svoj logor za zarobljenike na teritoriji Kosova, u selu Donja Breznica.

Zanimljivo je da je komandant OVPMB, izvesni Šefket Musliju, inače, auto-mehaničar iz sela Končulj, još 17. januara 2001. godine potpisao saopštenje u kojem je tvrdio da je takozvano istočno Kosovo (jug Srbije) konačno slobodno, ali da je i dalje neophodna pomoć i podrška patriota iz dijaspore i braće sa Kosova.
Skoro istu rečenicu je ponovio 11. novembra 2014. godine, albanski premijer Edi Rama, na kraju svog jednosatnog govora u sali Skupštine Opštine Preševo, samo što je još dodao i da će pomoći Evropska unija u svemu tome.

Vladi Aleksandra Vučića, koja je faktički priznala albansko Kosovo, sada ne sme ni na teritoriji osakaćene Srbije da deluju. U Velikom Trnovcu ne smeju da naplate ni struju, a ne smeju ni da je isključe. Pretnje oružanom pobunom su svakodnevne, samo to javnost u Srbiji ne može da zna, jer živi u medijskom mraku.

major Goran Mitrović

Tabloid