Srbija u penziji

Kako sve dati, a ništa ne dobiti

0
432

2014-04-24_230550Srbija kao da ne može da živi bez apsurda. Bez apsurda, reklo bi se, Srbija ne bi bila Srbija. Na primer, danas se predsednik Srbije sastao sa predsednikom Švajcarske Konfederacije i predsedavajućim OEBS-a Didijeom Burkhalterom. I zvuči pomalo nadrealno da je Tomislav Nikolić sa pomenutim Didijeom razgovarao o „evrointegraciji Srbije, odnosima u regionu, kao i o ekonomskoj saradnji sa Švajcarskom“.

Prvo pitanje koje se ovde nameće, jeste, otkuda potreba predsedniku Srbije da, pored ekonomskih tema i odnosa u regionu, sa jednim Švajcarcem još razgovara i o evrointegracijama? Šta to Švajcarska ima zajedničko sa evrointegracijama? Pa ta zemlja nije čak ni članica Evropskog ekonomskog prostora. I što bi jednog Švajcarca, pa makar on bio i predsedavajući OEBS-a, uopšte zanimalo dokle je Srbija stigla na svom „bezalternativnom“ putu ka EU ili koje će uslove Srbija još da ispuni da bi ušla tamo gde Švajcarska nema ni „aletrnativnu“ nameru da ide?

Da li su to naši političari postali toliko poslušni i snishodljivi da, po inerciji, svakom strancu sa kojim se sretnu, pričaju o tome kako će „uraditi sve ono što od Srbije bude zahtevala EU“. Ili se takvim oglašavanjem, gde stignu i kako stignu, srpska politička elita trudi da se dodvori svojim patronima, stalno im šaljući signale da nikada i nipošto „neće sići sa njihovog puta“? Nikako se ne sme desiti da se u Srbiji nešto i pomisli, a da to nije u skladu sa onim što „za srpsko dobro“ planiraju oni na čijem „parkingu“ Srbija (na kiši, suncu i vetru) čeka da je gazde puste makar u zavetrinu njihovog „bogatog“ EU dvorišta.

Takođe, nameće se i pitanje, kakve to „tajne signale“ predsednik Srbije šalje onima od kojih, eto, osim sudbine zemlje na čijem je čelu, zavisi i njegova sudbina? Da li to on hoće da kaže da će, konačno, Srbija „reformisati“ pravosuđe, od kojeg najviše zavisi sudbina zemlje? Ili hoće da kaže kako će ispuniti sve one zahteve koje MMF i Svetska banka stavljaju kao prioritet za eventualnu finansijsku „pomoć“? Obećava li to on da će Srbija postati „raj na zemlji“ za investitore, tako što će prilagoditi svoje zakone u skladu sa neoliberalnim konceptom (samo)davljenja porobljenih državica?

Ili je ovakva „vazalno-šifrovana“ poruka upućena šefovima evro-megadržave, da se ovi, eventualno, ne bi „brinuli“ oko sudbine njihovog „čeda“ – natovsko-šiptarskog Kosova? Uostalom, svakome ko ozbiljnije prati događaje na srpskoj i EU političkoj sceni, odavno je jasno da Srbija, da bi makar privirila u ono, gorepomenuto „dvorište“, mora da ispuni „uslov svih uslova“, a to je – da prizna Kosovo kao nezavisnu državu. Svi drugi uslovi su tu samo kao „fasada“, iza koje ne stoji nikakva građevina.

I ne samo to, da Evropska unija otvoreno ucenjuje Srbiju decenijama, koristeći se različitim metodama, već ta ista „Evropa“ prilično jasno signalizira Srbiji da nikada neće biti primljena u savez tog megadržavnog Levijatana. I pre deset godina tvrdilo se da će Srbija za deset godina biti članica EU. Deset godina je prošlo, a ulazak Srbije u EU i dalje se nalazi na istoj distanci u budućnosti. Naime, 2004. godine „optimistički“ se predviđalo da će Srbija ući u EU 2014. Danas, 2014. srpski san se pomerio na 2024. I tako, Srbima čitav život prolazi u maštanju i čekanju „boljeg života“, tamo negde – u imaginarnoj “zemlji blagostanja”.

Brojni su zapadni političari, počev od pokojnog nemačkog ambasadora Cobela (koji je pre sedam godina kazao da Srbija „ne treba da se nada ulasku u EU pre 2025. godine“), pa do poslednjeg „hladnog tuša“ kojim je Srbiju polio Eduard Kukan, predsednik delegacije Evropskog parlamenta za saradnju sa Srbijom, kazavši da bi Srbija mogla da se nada da će postati članica EU za „osam do deset godina“.

Po svemu sudeći, Srbija će dati sve, a da zauzvrat nikada ništa neće dobiti. Zapravo, moglo bi se reći da je Srbija izgubila sve one prerogative koji jednu državu čine državom. Poklonila je dušu đavolu, tek onako – ni za šta. Da ju je barem prodala, pa da od takvog đavolskog „dila“ srpske buduće generacije vide nekakve koristi? Srbija je izgubila sebe onog časa kada je dopustila da je vode ljudi, koji su spremni da unapred, bezuslovno, objave da će Srbija da „ispuni sve ono što se od nje bude zahtevalo“.

Ali, možda smo u našem gornjem osvrtu bili prestrogi, jer, ipak, Tomislav Nikolić je na kraju malo ublažio onu spremnost na ispunjavanje svih uslova. Rekao je Burkhalteru da Srbija nije spremna da prihvati smanjenje penzija, „јер јеdnа pеnziја izdržаvа tri gеnеrаciје“. Da li to znači da je Srbija penzioner? Možda bi se i tako moglo reći. Ako je Srbija u penziji, da li to sluti da bi ona, pre ulaska u EU, mogla da doživi sudbinu „slavnog zaštitnika“ penzionera – Jovana Krkobabića?

Za www.koreni.rs

D. Gosteljski

like-button.net here

wordpress-themes.org here

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime