Srbija über alles

0
533

nemacki-cetvrti-rajh
Pošto se, posle kijevskog ministra spoljnih poslova Deščice i njegovog čašćavanja ruskog predsednika najvulgarnijom uvredom i, posebno, opšteg zapadnog odobravanja tog postupka, može smatrati da su diplomatski obziri uopšte otišli dovraga – a što i ne bi kad se već to isto desilo i sa međunarodno-pravnim poretkom – vredelo bi prepričati epizodu s jednim nemačkim diplomatom koja se desila negde krajem 1996. u Banjaluci. Povod je bio najnoviji demarš tzv. Kontakt grupe Republici Srpskoj. Ne sećam se tačno po kom pitanju, a nije ni toliko bitno: nama u tadašnjem predsedničkom kabinetu je bilo jasno da su takve epizode deo šireg političko-psihološkog pritiska na novu srpsku državu, kojoj je odmah trebalo početi stavljati do znanja da dejtonski ugovor nikako ne predstavlja kraj, već tek početak procesa kojim je trebalo okruniti sve što je teškom mukom stečeno za pregovaračkim stolom – sve dok ne ostane ništa, ni najmanja mrvica koja ne odgovara interesima glavnih zapadnih država. Pa koliko traje – traje. A vidimo da traje i dan-danas. Zapad nikada ne odustaje, samo menja taktiku – to im se mora priznati.

U svakom slučaju, kao političkom savetniku predsednika države, namestilo mi se da sedim neposredno preko puta nemačkog izaslanika u Kontakt grupi. Razgovor je, posle čitanja demarša, postao „živahan“, što je u to vreme, dok je još postojalo jedinstvo između Pala i Banjaluke, bilo sasvim uobičajeno (a danas, u doba javno-priznatog spavanja po briselskim podovima, deluje kao naučna fantastika). Oni (SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija i suštinski pasivna Rusija) su od nas nešto ultimativno tražili, a mi nismo hteli da čujemo ni za šta što je izlazilo izvan strogih okvira Dejtonskog sporazuma (kamo lepe sreće da se isto, svih ovih godina, radilo u vezi Rezolucije 1244). Naravno, oni su se uvek trudili da ne prihvate tek tako „ne“ kao odgovor, pa dokle doguraju. I tu su svakakve metode bile dozvoljene. Po sistemu APP – ako prođe, prođe.

I, kada se živa razmena diplomatskih parada i riposta već uveliko zahuktala, rešio je i nemački diplomata da se uključi u dodatno dizanje temperature: „A ko je odgovoran za sva ova stradanja, izbeglice, ruševine, uništavanja?“ zapita glasno, sve samo ne retorički, potpuno van specifične teme demarša, arijevski wannabe plavušan.

Pokušao sam da se pridignem koliko sam više mogao, da se što više pružim preko stola, što bliže njegovom zapitanom licu, da slučajno ne bude nekakvog nesporazuma, i onda sam mu odgovorio, gledajući ga u oči: „Nemačka“. Kad je već pitao…

Muk je trajao možda nekoliko sekundi. Niko od drugih diplomata ga nije uzeo u zaštitu, niti probao da govori u njegovo ime. Ako išta zapadnjaci znaju, to je da gledaju svoja posla i da puste druge da se kuvaju u sopstvenom sosu. Ali i da poštuju svoje vreme. Stoga je, posle tog vrlo kratkog prekida, kada je postalo jasno od Nemca nikakav odgovor ne dolazi, sastanak je nastavio tamo gde je i stao. Prilično sam siguran da se dobro sećam da je to bilo u dosta blažim, skoro normalnim tonovima.

Nemac više nije rekao ni reč, do kraja sastanka.

Par meseci kasnije je jedan drugi nemački diplomata takođe probao sa nešto drčnijim nastupom s nama. Ovog puta je sastanak formalno vodio Potpredsednik države, a briljirao pravni savetnik Predsednika, koji je Nemca dotukao time što je rekao da mi nemamo nikakvu nameru da pevamo „Danke Dojčland“, posle čega je sastanak faktički bio završen, i mogli smo da pričamo samo o klasičnoj muzici.

Ipak, možda se najdrčniji nemački nasrtaj na nas dogodio pre ove dve epizode, uoči polaganja zakletve prvog sastava Skupštine Republike Srpske biranog po dejtonskim pravilima. Dan pre toga, opet neki treći nemački diplomata je, u ime kancelarije Visokog predstavnika (OHR) došao u predsednički kabinet da se žali kako su, tokom uklanjanja drveća sa zemljišta srušene džamije Ferhadije, radnici banjalučkog Gradskog zelenila navodno oskrnavili muslimansko groblje i raskopali kosti. Optužba je bila krajnje ozbiljna, i takva je i bila atmosfera tokom ovog demarša. Šta je urađeno s naše strane? Zamoljen je glavni patolog u Banjalučkoj bolnici da ekspresno obavi identifikaciju kostiju, i da se rezultati dobiju sledećeg dana, ako je moguće pre početka svečane sednice novog saziva Skupštine, na kojem je trebalo da prisustvuje i diplomatski kor.

Patolog je uradio svoj deo, a lično sam imao čast da nemačkom diplomati, koji je sedeo u prvom redu, svečano uručim patološke nalaze, koji su nedvosmisleno utvrdili da su pomenute kosti bile – goveđe, i da je ustvari „raskopano groblje“ bilo zemljište pored kuhinje, gde su se bacale životinjske kosti. Razume se, potrudio sam se da nalaze prepričam i usmeno, na engleskom, što glasnijim tonom, da ne bi i ostalne diplomate u prvom redu bile uskraćene za ovu bitnu informaciju. I, mogu slobodno da kažem da sam primetio da su se ostali vrlo lepo zabavili, pogotovo Anglo-amerikanci. Nemac je, naprotiv, bio prilično crven u licu, ali je ipak, to mu se mora priznati, smogao snage da kroz zube procedi reči zahvalnosti za naš trud. I, treba dodati, prilikom nekih kasnijih susreta na diplomatskim konferencijama, bio je više nego pristojan, čak i predusretljiv, pa i duhovit.

Da li to znači da je neko naše čvrsto, uspravno, na kraju srpsko(!) držanje promenilo Nemce? Naravno da ne. Ali je zasigurno uticalo na njih. Oduzelo im je psihološko preimućstvo koje su pokušavali da steknu. Davalo im je do znanja da nikakav svoj interes neće ostvariti ni jednostrano ni lako. I – slalo im je signal da mogu i dalje da nas ne vole, da nas smatraju strateškim neprijateljima, branom ka ostvarivanju njihovih neoimperijalnih interesa, ali da smo bar onaj isti neprijatelj vredan poštovanja.

Da se tako nastavilo, s obe strane Drine, ono što sigurno mogu da tvrdim je da bi naši odnosi sa Nemcima sada bili kvalitetniji. Ne nužno i prijateljskiji – jer to i nije svrha diplomatije, da se nekom dopadnemo. Ali bi mi kao narod i država imali više koristi od takvih, čistijih odnosa.

Međutim, kao što znamo, ništa se slično nije desilo. Naprotiv. U Republici Srpskoj su se na vlasti, posle spolja izazvanog raskola između Pala i Banjaluke, nekoliko godina ređale garniture koje su tu srpsku državu, politikom stalnih ustupaka, dovele do ivice opstanka, sve dok se, srećom, nije shvatilo da je stvar otišla predaleko, tako da je Srpska ostala jedina srpska država sa kičmom kojom trenutno raspolažemo. U Srbiji su, posle 5. oktobra, na zadivljujuće efektan, pa čak suptilan način (upravo da se Vlasi ne dosete dok ne bude kasno) instalirane vlasti čija je polazna tačka bila i ostala suštinska poslušnost (ili, epizodno, neverovatna naivnost) naspram zapadnih interesa na ovom prostoru. Ma šta narod o tome mislio.

A Nemačka? Nemačka je stekla sasvim nezasluženo samopouzdanje. Zahvaljujući kombinaciji poslušnih političara i poslušnih, odnosno korumpiranih medija, Nemci su uspeli da zauzmu poziciju nekoga ko diktira, umesto nekoga ko je nama ostao večiti dužnik: za dve velike agresije tokom oba svetska rata i sve prateće, ogromne ljudske žrtve i razaranja koji još uvek čekaju pravičnu odštetu, za vodeću ulogu u krvavom razbijanju SFRJ i sve prateće ogromne ljudske i materijalne žrtve, za saučesništvo u zločinačkim sankcijama koje su razorile ostatak Jugoslavije tokom 1990-ih, za učestvovanje u zločinačkom, nezakonitom bombardovanju SRJ 1999, i nanošenju novih, ogromnih ljudskih i materijalnih gubitaka narodu Srbije – koji, da ponovimo, još uvek čekaju pravičnu odštetu.

Zašto Nemce današnje servilne vlasti Srbije amnestiraju, zašto nedostojno kleče i moljakaju sadašnju neoimperijalnu nemačku političku elitu da nam oprosti što nas je tukla (bezbedno uz američke skute, dobijajući pravo na lošije komade sa imperijalnog stola)? Jednostavno: dužni su im, mnogo su im dužni, očigledno. Nije im Srbije dužna, već su im dužni Vučić, Nikolić, i sva njihova bulumenta lažnih diplomaca, mastera, doktora, privrednika, ljudi… I tu svoju neokvislinšku bedu pokušavaju da projektuju na sve nas. Nedić, čiju se slike Dačić toliko navodno grozio, sigurno se okreće u grobu. On je, na molbu drugih, svesno žrtvovao obraz da bi, po svom shvatanju, spasao Srbiju od još gorih razaranja od strane tada najjače vojne mašinerije na svetu. Uvreda je za tadašnje, ratne generacije, kada iko u Srbiji danas zakuka da smo „okupirani“. Ono 1914. i 1941 – to su bile istinske okupacije. Ovo je ništa. Ovo je okupacija od strane najgorih i najkukavnijih među nama, finansijskih, intelektualnih i političkih pijavica, usled konfuzije koja je svesno među nama posejana, usled inercije i masovnog napada malodušnosti s kojom ćemo morati da se izborimo.

Tu su nam Nemci, razume se, manje krivi, jer je pravi problem među nama samima. Što ne znači da su Nemci bez krivice. Rade isto što i pre 100 godina, isto što i pre 70. Samo drugim sredstvima. Onaj ko ih pravda, ili je plaćen da ih pravda, ili je duboko zaglibio u Helsinški sindrom, identifikujući se sa otimačem. Ali onaj ko im se klanja – za njega nema opravdanja. I neka ne sumnja – sve će se isto ovde završiti kao i prethodnih puta…

P.S. Posle prvo-opisanog sastanka sa delegacijom Kontakt grupe, prilikom kurtoaznog rukovanja, prišao je i njihov prevodilac, mladi sarajevski musliman, da se rukujemo i upoznamo. I, kasnije, kad je zvao predsednički kabinet da zakaže novi demarš, tražio je da razgovara sa mnom. To nisam shvatio toliko kao kompliment, već kao pouzdan dokaz jednog dubokog osećaja: da na ovim prostorima uopšte ne moramo da budemo neprijatelji, ako pokažemo jedinstvo u samopoštovanju i volji za slobodom. Onda niko spolja, uz sve naše razlike, ne bi imao šanse.

Fond strateške kulture / Aleksandar Pavić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime